Preslušavanje: Ozzy Osbourne – Ordinary Man (2020)

Toliko toga je rečeno o Ozzy-u u proteklih nekoliko meseci. Čovek koji, jednom rečju legenda muzike koju toliko volimo, doživeo je mnogo toga negativnog: od otkazanaih turneja, preko zdravstvenih problema, oktrivanja svetu da boluje od Parkinsonove bolesti, tračeva da je preminuo… Jedina pozitivna stvar u svemu tome bilo je iščekivanje nejgovog dvanaestog solo albuma  pod nazivom Ordinary Man, koji je postao dostupan 21. februara ove godine. 

Ostavimo sada sve to po strani i krenimo sa „preslušavanjem“ albuma, u jednom potpunom novom formatu na Junkyard Rock Stories blogu. Preslušavanje će zapravo biti jedna drugačija, sažetija i preciznija vrsta recenzija, kako novih tako i nekih starijih albuma. Nadamo se da će našim čitaocima biti zanimljivije od starih, teških i klasičnih recenzija, kakve smo radli do sada. Idemo pesmu po pesmu,  praktično pravimo jedan vodič, slušamo muziku i dajemo mišljenje. Da stvar bude utoliko bolja, drago nam je da ovakvu avanturu krećemo sa legendom kakav je Ozzy Osbourne!

Uvodna numera albuma Ordinary Man zapravo nam je bila predstavljena kao single br.2 i to uz propratni spot. Ono što je kod ove pesme primetno, na njenom startu, je i činjenica da je Ozzy za ovaj album potpuno promenio ekipu muzičara. Gitarske deonice i produkciju preuzeo je Andrew Watt, koga pamtimo sa sjajnog ali jedinog albuma supergrupe Californa Breed iz 2014.godine. Tu su još i Duff McKagen i Chad Smith kao riram sekcija, ali i plejada poznatih muzičara i izvođača koji se pojavljuju kao gosit na ovom izdanju. Jedan od njih je i sam Slash, koji je u ovoj pesmi odsvirao jednu onako, frenetičnu solo deonicu u svom unikatnom maniru. Andrew Watt-ov rif koji se provlači kroz gotovo celu numeru, daje pesmi taj neki, moglo bi se reći, moderniji gitarski prizvuk, koji u isto vreme podseća i na neke Black Sabbath radove,  čime ga drstično udaljava od svega prethodnog što smo imali prilike da čujemo od Ozzy-a, koji nas u celu ovu priču i uvodi jednom Sabbath frazom: „All right now“, baš kao u legendarnoj pesmi Sweet Leaf. 

Nešto više poetska i manje energična od prethodne, numera All My Life, donosim nam jednu od autobiografskih priča sa ovog izdanja, konkretno iz Ozzy-eve mladosti, sa kojom se on susreće i ne biva baš srećan onime što vidi. Pesma obiluje melodčnim sekvencama, posebno što se tiče refrena, koji je takođe obojen još jednim zanimljivim rifom iz palete dvadesetdevetogodišnjeg Andrew Watt-a. Duff i Chad majstorski, u svom stilu, prate celu kompoziciju, dok je solo deonicu ovoga puta odsvirao sam i Watt i tako nas upoznao sa svojim gitarskim umećem po prvi put na ovom albumu.

Ovde već skrećemo u dosta mračnije i teže frekencije, kako muzički tako i tekstualno. Pesma Goodbye podseća na neke Ozzy-eve radove iz post 80s perioda. Teški i mračni rifovi, pomalo u stilu Z.W., daju pesmi i tu neku doom notu iz koje se kasnije razvija u potpuni stoner-rock-blues gruv, koji se pojvaljuje u nekoliko navrata naizmenično. Suštinski, jedna od pravih, ili bolje rečeno očekivanih Ozzy-evih mračnih rokačina.  

Još uvek smo u prvom delu albuma a Ozzy je odlučio da nas počasti i jednom klavirskom baladom. Čovek je od uvek bio poznat po razornim, brzim, rifovski frenetičnim pesmama, ali mu ovakav tip balada nije manjkao kroz karijeru. Setimo se samo čuvene Mama I Coming Home. U ovoj numeri, koja je potpuno autobiografska, a neki bi rekli i oproštajna, s obzirom na celu tu priču o bolesti, Ozzy nam poručuje da je, i verovatno sam svestan toga, „Princ tame i bog heavy metala“ samo jedan običan čovek (nema šanse). Naravno, u pesmi učestvuje i ser Elthon John, kako klavirski tako i vokalnom a imamo i dve vrhunske solaže Slasha-a, što u zbiru dovodi da pesma zapravo podseća na neki November Rain ili kasnije Axl radove (što je sve i onako povezano sa Elthon John-om), Onako, s obzirom koliko nismo neke velike pristlice balada, ova numera je zapravo sasvim korektna. Posebno privlači taj predrefren u kojem Ozzy koristi jedno od svojih najmoćnijih pevačkih oružja,  konkretno, ba[ taj deo kada izgovara „Don’t forget me as the colors fade“… 

Prva pesma koju smo imali prilike da čujemo  kao uvod u ovo izdanje, tada je delovala kao jedna sasvim solidna hard-rock numera, međutim nakon preslušavanja celog albuma, postalo je jasno (makar po našem mišljenju), da se radi o ubedljivo najboljoj pesmi sa ovog izdanja. Pesma jednostavno ima sve potrebne elemente počev od: poluakustičnog atmosferičnog uvoda, preko zamagljeno-teških rifova, melodičnog refrena, frenetične solaže i eksplozije koja bukvalno nastupa kada pesma otkuca 3:19. Čak ni malo više korišćenih produkcijskih alatki, posebno oko Ozzy-evog vokala, nije umanjilo snagu ove pesme. Andrew, Duff i Chad stvorili su komad muzike koji će zauvek ostati na visokom mestu u  muzičkom nasleđu Ozzy-a. Inače, što se tiče same priče, Ozzy se u samoj pesmi osvrće na trenutak kada je bio izbačen iz grupe Black Sabbath što je ujedno i jedan od najtežih trenutaka njegovog života i karijere uopšte. Mini film koji nam je pružen uz ovu pesmu, naterao nas je da se zamislimo i oko mogućeg pravog pracatog biopic filma. Na kraju se i to delimično obistinilo.

Naredna numera Eat Me, koja eto, igrom slučaja sledi odmah nakon najbolje sa ovog izdanja, deluje nekako bledo u odnosu na nju, ali i na sve prethodne. Čini se da je u pitanju neki album filer ili recimo ostatak sa nekih prethodnih izdanja. Ništa toliko posebnog nema u ovoj pesmi osim recimo činjenice da je Duff McKagen u ovoj numeri zazvučao kao Geezer Butler, što se tiče bas deonica. Čovek koji je postavio oglas u kome traži nekog da dođe da ga pojede, navodno je tema ove pesme? Njah, preskačemo!

U ovoj pesmi muzički pravac albuma se kreće ka blagom pop-alternativnom pravcu. Još uvek nam nije jasno zbog čega je ovo bilo potrebno na albumu. Ovo je definitivno pesma kojoj nije mesto ja ploči Ozzy Osbourne-a, na koju se čekalo gotovo deset godina. Totalno bleda, neisnspirativna, čudna i jednostavno nepotrebna pesma. 

Ova pesma je, za razliku od prethodne, u nekom sličnom alternative maniru, ali je mnogo konkretnija i naravno, ima i uticaja čuvenog Tom Morell-a, koji na njoj gostuje, kao i mnogo više pevljivosti i melodičnosti. Međutim, i pored još jednog zvučnog gostovanja, opet nekako ostajemo kratkih rukava što se tiče veličine ove pesme. Kao da se nalazi negde na granici između solidne i nepotrebne pesme. Ipak, stavićemo je u grupu solidnih. 

Ozzy nikada nije krio da je veliki fan The Beatles-a, tako da ova numera, ako se posmatra iz tog ugla, deluje kao logična pojava. Ili recimo, mali omaž jednom od njegovih omiljenih bendova. Ne zaboravite, ipak je to muzika njegovog detinjstva. Sve u svemu, ako ste zagriženi fanovi heavy metal Ozzy-a iz osamdesetih, ovde nemate šta da tražite.

Predzadnja pesma na izdanju Ordniary Man pod nazivom izašla je dan pre samog albuma u sam osvit njegovog pojavljivanja. Radi se o kolaboraciji Ozzy-a sa reperom Post Malone-om, za koga u životu nismo čuli sve dok nije on sam izbacio single u kojem je Ozzy bio gost. Ok, prvo to ne umanjuje značaj pomenutog repera koji je u današnjem svetu muzike mega popularan izvođal, a drugo  nema ničeg lošeg u kolaboraciji muzičara iz  različitih žanrova. Nagledali smo se toga kroz istoriju rok muzike i nešto od toga je bilo stvarno dobro i kvalitetno. Međutim, bilo je i dosta promašaja, a upravo ova pesma je jedan od tih. Neki pokušaj garbage-rock pesme…ček, mislili smo na garage-rock, recimo…..

Uh. Ako ste mislili da je prethodna bila promašaj, onda poslušajte ovu pesmu. Prethodna je bar bila rock, dok je ova jednostavno izvan svakog mogućeg domašaja našeg muzičkog interesovanja. Na njoj pored Post Malone-a gostuje još jedan mega popularni reper Travis Scott. 

Sve u svemu, ne možemo a da se ne otmemo utisku koje su ostavile ove poslednje dve pesme. Opet, nema ničeg lošeg u saradnji tog tipa ali ima lošeg u tome kada se jedan od očeva jednog žanra,  spusti na taj nivo, verovatno povučen mišljenjem svog menadžmenta (čitaj sopstvene žene), da zaboravi na sve ono što je nekada bio i napravi pesmu ili dve, kojima pokušava da se dodvori novoj i mlađoj publici samo da bi pod stare dane ostao relevantan toj istoj publici koja će, uprkos očiglednim namerama,  ostati nema i nezainteresovana za bilo kakav njegov rad. Sa druge strane, šta je sa malobrojnom mladom i posvećenom rock publikom? Zašto ona nije dobila jedan Crazy Train ili Bark At The Moon svog vremena? 

Bilo kako bilo, kada se sve uzme u obzir, radi se od verovatno jednom od najslabijih Ozzy-evih solo albuma. Jednostavno, očigledna je promena muzičkog stila (ne misli se na poslednje dve pesme), od ne samo onih čuvenih radova iz osamdesetih, već i od svega ostalog iz njegove karijere. Muzička ekipa koja je radila na albumu jeste bila vrhunska, ali čini se da je ipak na kraju nedostajao kako i sam  Zakk Wylde, ali tako i mnogi drugi muzičari koji su tokom decenija doprinosili tome da Ozzy Osbourne, kao solo izvođač, pravi neke od najboljih i najvećih pesama svoga žanra.

Kako je Albumometar ocenio ovaj album, pogledajte u ovom kratkom klipu!

Februar 2020.godine                                                                                  Autor: JP