Intervju: Razotkrivanje – Janko Petrović urednik sajta Junkyard Rock Stories
Posle dužeg vremena vraćamo se intervjuisanju. Nedavno smo proširili redakciju koja je momentalno donela odluku (sa samo jednim glasom protiv) da se u ovom intervjuu, odnosno razoktraivanju, nađe ni manje ni više nego osnivač i glavni urednik ovog sajta – Janko Petrović. Kako je Junkyard Rock Stories nastao, u čemu je fora sa domaćom scenom, šta to fali niškoj sceni, koji su to novi bendovi trenutno vredni pažnje, priče iz vremena bendova Critical Solution Revisited i Filthy Cathouse koje je osnovao i sa kojima je svirao kao i još mnogo toga zanimljivog.
1. Šta ima i na čemu trenutno radiš od projekata? Ovo ti je jedina šansa da najaviš šta god to bilo.
Osim što se trudim da ovaj websajt bude što luđi i nenormalniji bilo je tu i nekog muziciranja. U pitanju je projekat na kom sam radio kao gost. Ne mogu još uvek da otkrijem o čemu je reč ali objavičemo i to uskoro. Ekskluziva. Vrlo je interesanta stvar u pitanju, miks svega pomalo a opet jedna dobra rokačina.
2. Kada već pominješ sajt, objasni čitaocima šta je uopšte Junkyard Rock Stories. Čemu služi, kako je nastao i šta će kog đavola svetu jedno ovakvo mesto?
Odgvor na to pitanje mora se potražiti tako što ćemo se vratiti u vreme pre početka postojanja sajta. Trudiću se da budem što kraći. Dakle sve je krenulo, kao što svi znaju, septembra 2014.godine sa recenzijom tadašnjeg novog Slash-ovog albuma World On Fire. U tom nekom periodu pre te pomenute godine, recimo od 2008/2009, ušli smo u vreme kada su muzički sajtovi bili jedina mesta gde ste mogli da se informišete o svojim omiljenim grupama. Muzičke emisije i časopisi počeli su da izumiru i da se gase još pre toga. U prvoj polovini dvehiljaditih ih je bilo puno, ali kako je vreme odmicalo, tehnika se poboljšavala a ljudi postajali generalno sve nezainteresovaniji za rock n roll. Metal Hammer je došao 2005.godine i pobegao glavom bez obzira nakon svega godinu dana. Jedini magazin koji je opstao i u periodu između 2008-2014 (period pre početka masovnog konzumiranja društvenih mreža inače), bio je Nocturne magazin. Dobro su se držali sve negde do 2012. godine ako me sećanje dobro služi. E sad, svi ti časopisi bili su raznovrsni i u njima je gotovo svako mogao da nađe ono što ga zanima. Pokriveni su bili svi mogući rock i metal pod-žanrovi. Mogli ste da čitate o tome šta radi Slipknot, pročitate recenziju Warrant-a ili Helloween-a, uživate uz intervjuu Duff McKagen-a ili čitate kako vam Traci Guns kaže da je novi album L.A. Guns-a metalniji od Mejdena.
Kako je sve to nestalo, ostali su još jedino sajtovi. Sajtova je bilo puno međutim počeli su ozbiljno da, bar po meni, promašuju teme. Da li zbog toga što nisu imali dovoljno ljudi u redakcijama, u smislu da za svaki pod-žanr postoji neko ko će to da prati i o tome da izveštava ili piše, ili nečeg drugog poput nezainteresovansti, počeli su da izostavljaju veoma bitne teme. Mene je recimo to opasno nerviralo, jer ja sam jedan od onih ljubitelja rock muzike koji su čitali sve moguće časopise, gledali emisije i redovno posećivali sve moguće sajtove. Uzgred, to radim i danas naravno. Za mene je bilo nedopustivo da tadašnjim sajtovima ne mogu da pročitam vest ili recenzije novih albuma grupa poput Stone Sour, Whitesnake, Slash ili Sixx A.M. recimo. Da ne pominjem tek neke „mladje“ grupe poput Halestorm, Rival Sons, Backyard Babies prema kojima su se naši sajtovi ponašali kao da ne postoje, da stvar bude još gora, i dalje to rade. Tu dolazimo i do te druge bitne komponente Junkyard-a, koju drugi takođe izostavljaju, a to je predstavljanje ljudima nečeg novog. To su te neke mlađe i novije grupe, ili grupe koje se tek probijaju, za koje mi na ovom sajtu smatramo da je vredno pomenuti ih, i shodno tome ih predstavljamo ljudima iz razloga što te grupe jesu poznate i priznate u svetskim razmerama, a kod nas se paralelno sa tim uglavnom kuka kako je rock mrtav i kako nema ničeg novog.
U kom to rock i metal svetu Slash-ov prvi solo album nije vest od prvorazrednog značaja ili recimo dupli Stone Sour albumi iz tog perioda? Svi kao vole te Gunse, lože se i sve znaju o trilogiji spotova sa UYI albuma, a kad Slash izbaci solo ploču, nijedan sajt se ne seti da pomene ili napiše recenziju a čovek je još i dolazio da pravi koncert u BG-u. E upravo je to bilo ono što je prelilo čašu kod mene. Nakon nekoliko godina takvog tavorenja odlučio sam da napravim ovaj sajt i počnem da pišem upravo o toj nekoj vrsti rock muzike koja mi je falila kod drugih i koju su oni iz nekog razloga zapostavili. Junkyard Rock Stories je shodno tome i bio zamišljen kao ti nekadašnji časopisi i bio je okrenut pre svega fanovima, ljubiteljima muzike, ljubiteljima konkretno ovakvih zapostavljenih grupa i takav je ostao do danas. Dakle pre svega obični čitaoci poput mene samog i bilo koga od vas koji ovo čitate, pa tek onda neka promocija i podržavanje bilo kakve domaće scene.
3. Kažeš posvećen publici? U redu, a u čemu je onda stvar sa domaćom scenom? Zbog čega na ovom sajtu ima vrlo malo priča o domaćim grupama?
Kao što sam objasnio u prethodnom pitanju, Junkyard Rock Stories pre svega popunjava rupu koju su drugi sajtovi ostavili kada je u pitanju svetska rock scena. Što se domaćih grupa tiče, ovako sa novinarske strane, prvo ne vidim razlog zbog kog bi tako nešto trebalo forsirati kada postoje toliki satjovi koji pokrivaju tu temu. Drugo, ja lično domaću muziku gotovo i da ne slušam, osim nekih izuzetaka, što naravno ne znači da nema novih dobrih bendova. Ima i te kako i o mnogima smo i pisali na ovom sajtu, kao recimo: Glad, Bayat, Elektromattik, Prljave Sestre… Da bi se neka domaća grupa našla na ovim stranicama mora da zadovolji te neke određene kriterijume. Treće, domaća scena je gledano sa čisto novinarske strane, jednostavno dosadna. Ništa se vredno pomena uglavnom ne dešava, nešto iz čega bi mogla da se napiše zanimljiva priča…
Što se tiče scene kao scene, tu treba napraviti neke male razlike. EX YU grupe definitivno nemaju šta da traže ovde. Zašto da posvetim vreme i prostor nekim podgrejanim grupama koje se pojavljuju samo leti kad krenu festivali, a ostatak vremena provode u nekim svojim rupama, i tako decenijama unazad. Oni svojim postojanjem samo odmažu održavanju rock-a kod nas. Kada ste videli da neka od tih grupa kada svira u Areni ili Hali Čair, Tašmajdanu ili Letnjoj pozornici u Tvrđavi, ustupi pola sata svog dragocenog vremena nekoj mlađoj predgrupi? U svetu je to recimo normalno i neizostavno zar ne?
Dakle, za mene je domaća scena ustvari ono što se odnosi na grupe nekih srednjih godina pa sve do ovih najnovijih. Mada i tu postoje neke nerazjašnjene pojave koje mi nikada neće biti jasne. Ceo život gledam, sa jedne strane, grupe koje se trude i rade i na kraju ne mogu da se popnu tu neku stepenicu više u karijeru. Nasuprot njih imamo grupe koje preko noći postaju „velike“, idu na prestižne festivale, opsedaju top-liste, a da pri tom uz sav raspoloživi napor ne bih mogao da im nađem bilo kakvu konekciju sa rock, metal ili punk muzikom u koju ih te neke „sile iz mraka“ guraju. Znači tu postoje razne veze, vezice, poznanstva, interesi itd. Kao uostalom i u svemu. Jednom rečju ne postoji sistem po kome jedna grupa od svog nastajanja ide nekim ustaljenim putem, stepenicu po stepenicu u svojoj karijeri, već je to sve neki zbrlj i to me odbija da u svemu tome učestvujem sa ove tačke novinarskog dela posla.
U suštini, da završim pošto sam odužio; ovo je dosta opširno pitanje koje smo smo praktično samo dokrznuli.
4. Pošto toliko „voliš“ domaću scenu, oceni bendove od 1 do 10.
Pa da li stvarno morao vako nešto….
EKV – 7
Van Gogh – 9
Goblini – 9
Riblja Čorba – 1
Divlje Jagode – 8
Zabranjeno Pušenje – 7
Električni Orgazam – 5
KKN – 6
NightShift – 7
Mortal Kombat – 6
5. Šta trenutno najviše slušaš i koja bi tri albuma poneo na pusto ostrvo? Albumi ne smeju biti stariji od pet godina. Dakle zaboravi na Appetite For Destruction, Contraband od Velvet Revolver, albume Aerosmith-a i druge albume tog tipa.
Zašto samo tri? A šta ako je ostrvo pokriveno internetom pa lepo uključim Spotify i imam svih 30+ miliona pesama? Šalim se naravno. Inače meni su ovakva pitanja uvek bila preteška, ima toliko dobre nove muzike, ali ajde ovako: Budderside – Spiritual Violence, Stone Sour – Hydrograd i Sixx A.M. – Prayers For The Damned… pa nek se trese celo ostrvo.
6. Poslednje/a stvar koju si radio:
Knjiga – Neonski Bluz by Dejan Stojiljković aka Deksa Pantelejski, a muzička je bila Walk This Way – biografija grupe Aerosmithh
Film – neki prastari House Of Usher, tako se palo
Serija – Blacklist i Stranger Things
Utakmica – evo sad pošto traje EURO, mora da je bio sudar nekih velikih titana tipa Švedska – Slovačka, ali nema veze uskoro kreće prava stvar, forza Italia
Igrica – Mortal Kombat 11
Koncert – pre pandemije gledao sam uživo Foo Fighters
CD (kaseta,ploča) – poslednji cd sam kupio pre nekoliko godina i to Ratt – Out Of The Cellar
Podkast epizoda – ma to slušam svakog dana ne znam ni sam više
7. Koliko si para zaradio prvi put u životu od svirke i kako si ih potrošio?
Ako se dobro sećam bilo je 3500 din koje smo kao bend, a u pitanju je Critical Solution, dobili 2006.godine na Beer Fest-u u Nišu. To je za to vreme bilo dosta para, ne nešto mnogo ali više nego sada obzirom da je dinar u odnosu na euro bio dosta ispod stotke. Uglavnom, zamislite vi to, Beer Fest u Nišu, i to na Gradskom polju. Ogromna bina i ogroman prostor gde bi realno mogli da sviraju Gunsi… Ako se dobro sećam održao se još dve-tri godine nakon toga i onda ugasio za svagda. Inače, svirali smo prvog dana i otvorili festival, bilo je mnogo tadašnjih niških bendova i bilo je fenomenalno. Naš prvi nastup. Pare smo naravno potrošili mudro i sa merom u čuvenom Bucinom ćošetu, koga takođe više nema.
Critical Solution Revisited – svirke s leva na desno: Beer Fest 2006, Yetti 06-07, Nightshift 2007 i Nisomnia/Čupin Memorijal 2011
8. Svirka sa najviše i najmanje ljudi u karijeri?
Critical Solution Revisited – u samom vrhu je taj Beer Fest ali i koncert na Bubnju pred izviđačima koju nedelju nakon toga. Naravno da ne zaboravim Čupin memorijal/Nisomniu iz 2011 koji standarno dobro posećivan. Ali, ako ćemo pravo, svirka sa najviše ljudi je naš prvi nastup u klubu Yetti isto negde na prelazu iz 2006. na 2007. Pričalo se da je to tada bio rekord po broju ljudi u tom malenom klubu, tačnije rupčagi jednoj običnoj, i da ih je bilo preko 200. Najmanje ljudi sa druge strane, pa, bilo ih je, recimo predzadnji naš nastup u tom istom klubu.
Što se tiče grupe Filthy Cathouse, hmm najmanje ljudi bilo je na Adrenalin festu 2010. na Dunavu pošto smo svirali pre početka programa praktično, tj držali smo praktično probu na ogromnoj bini drugim rečima, ali za to smo sami krivi jer je naš bubnjar morao negde da putuje to veče ili šta god. Za ono što nismo krivi je svvirka u SKC-u kada smo bili pregrupa Adam Bombu, njujorškom glam rock gitaristi. Tada su prodate svega tri karte. Da lepo ste čuli. Troje ljudi je kupilo kartu da čuje i vidi nešto ovakvo. Najviše ljudi bilo je čini mi se na Release Party svirci kada smo izdali album Senke Iz Ugla u januaru 2013.godine.
Filthy Cathouse – s leva na desno, Adrenalin fest plakat, SKC 2010, negde u gradu, Adrenalin fest 2010, Dom Omladine 2011 i Forest Fest 2010
9. Od bendova sa kojima si svirao i bio im predgrupa ili išao sa njima na turneje, ko se najbolje ponašao prema tebi i tvom bendu a ko najgore?
Turneje? Rekoh maločas da domaći bendovi ne vode mlade na turneje…
Critical Solution Revisited – sa momcima iz niške hard rock grupe Puls smo uvek imali dobru saradnju a svirali smo im kao predgrupa nekoliko puta. Takođe 2007. na čuvenom Friday Night Rock partiju smo svirali ispred grupe NighShift koji su takođe bili sjajni prema nama (mada ne bih smeo da se kladim u to kakvi smo mi bili prema njima haha).
Filthy Cathouse – definitivno sa grupom Polyester Shock. Zapravo oni su pravi primer kako jedan stariji bend treba da se ophodi prema mlađem. Svirali smo nebrojeno puta ispred njih, uvek smo se dobro slagali, družili pre i posle svirki, čak i nastupali jedni sa drugim na bini. Sa njima i dan danas imam odlične odnose, a verujem i ostali članovi benda iz tog perioda, posebno sa Danielom Mihajlovićem Denijem, koji nakon grupa Polyester Shock i Elektromattik sada nastupa kao solo umetnik,
Filthy Cathouse i Polyester Shock zajedno na bini u Ciklonu 2011.
10. O čemu govori pesma grupe Filthy Cathouse – Ne! Neću Prestati? Postoje neke glasine…
Da se pesma odnosi na predsednika naše zemlje? Hahaha, ne ne! Prvo, ne postoje nikakve glasine, to je samo šala. Drugo, pesma je nastala 2010.godine i nema veze sa politikom ni tadašnje a kamo li sadašnje vlasti. Filthy Cathouse nije bio bend koji je pisao političke pesme. E sad, ako ih neko tako shvata, šta ja tu mogu. Pesmu smo napisali zajedno, dakle svi članovi benda su bili prisutni kada smo pisali taj tekst i on govori ustvari o nama u tom trenutuku našeg života, na jedan polušaljiv punk-rock način.
11. Filthy Cathouse je grupa koja je svirala taj tzv hair metal ili kako već. Kakav je status te muzike i zbog čega nikada nije bila prihvaćena na našim prostorima?
Nama u grupi je je taj muzički pravac bio zapravo ono što nas je okupilo jer smo svi to voleli. Hej pa ti slušaš L.A. Guns i Faster Pussycat, i ja isto! To je to, pravimo bend! Ako me razumete. U suštini Filthy Cathouse je svirao jednu vrstu modernog hard rock-a, sa tim nekim suptilnim sleaze-street uticajem. Uzgred, ne volim naziv hair metal. Za mene je to 80s metal, glam metal ili njegova podvrsta sleaze rock/metal.
Što se tiče statusa ovog pod-žanra kod nas… Mi smo u Srbiji uglavnom pokupili sve što je došlo sa Zaprada, što je i normalno, jer nismo mi izmislili rock muziku nego oni. E sad, ono što svi znaju na ovim prostorima, a to je da sve to što dolazi spolja uvek dosta kasni. Drugim rečima sve je stiglo do nas sa malim ili većim zakašnjenjem. Glam metal koji je bio svetski popularan tokom osamdesetih recimo nije. Nije se prihvatio ni kasnije, ali jeste nešto drugo. Do nas je stigla ta neka stigma koja prati ove bendove, ta neka mržnja prema njima i podsmevanje koje doživljavaju od početka devedesetih nakon odluke muzičke industrije da ih preko noći praktično skloni sa scene i na taj način ih uništi za sva vremena. Znači, nije grunge ubio glam metal već muzička industrija.
Kada to prenesemo na ovo naše područje vidimo da je ta stigmatizacija dovela do toga da takve bendove ovde sluša vlro, vrlo uski krug ljudi i da je generalno ovde bilo malo takvih domaćih bendova. To su recimo bili grupa Karizma, kao najpoznatija među njima, zatim grupa Scarlet koja je kratko trajala, pa onda Pussycat koji su bili više gnr-street orijentisani i to je to praktično. Filthy Cathouse je praktično bio nastavak te priče nakon pauze od desetak godina. Naravno uz još neke manje poznate bendove koji su se vremenom pojavili. Međutim, ta pauza nije donela nikakvo poboljšanje što se tiče glam/sleaze metala u Srbiji. Mržnja i nerazumevanje postali su čak još i veći. Daću vam nekoliko primera. Filthy Cathouse je svirao nekoliko tih nekih tzv. takmičenja bendova. Na svakom od njih bili smo pogrdno okarakterisani kao 1) Motley Crue kopije (što je automatski minus i omča oko vrata) 2) kao neko ko svira demode muziku iz prošlosti. Znači mi sviramo demode muziku a gomila trash i power metal bendova, ili post-punk/new wave bendova, grunge ili blues bendova pored nas, sa istih tih takmičenja, ne sviraju muziku iz prošlosti????? To je taj neobjašnjivi paradoks sa kojim smo se susretali na svakom koraku.
12. Pesma tvog prvog benda Critical Solution Revisited pod nazivom Drive proglašena je za najgoru pesmu po izboru Balkanrock-a u 2017.godini a pobedila je po izboru fanzina Get On The Stage kao pesma meseca. Kako to komentarišeš?
To je upravo taj diskurs koji postoji na našoj muzičko-novinarskoj sceni da tako kažem. Mada to i ne mora uvek da bude loše samo po sebi. Ta rubrika sa Balkanrock-a po meni čak i ima smisla, jer je smela i podiže malo prašine na ovoj inače dosadnoj sceni. E sad, zavisi ko tu rubriku uređuje. Ako uređuju ljudi koji zaista poznaju materiju onda je to ok. Ako je suprotno onda ne valja. Kao da recimo ja sada krenem da pišem o black metal bendovima, o kojima nemam blage veze. Sve u svemu, oni su nam ponudili čak i intervju kada je pesma izašla i koji smo odradili, tako da tu nema nikakvih problema. Critical Solution Revisited i Balkanrock su za one koji ne znaju, takoreći vršnjaci jer smo gotovo iste godine počeli sa radom, a i zahvaljujući tadašnjem forumu ljudi su mogli da saznaju sve dogodovštine i prljavštine iz života članova benda. Šteta što su ugasili taj forum.
13. Pre dve godine Junkyard je radio i podkast. Zbog čega toga više nema i da li pratiš neke druge podkaste?
Dve sezone Junkyard podkasta su odrađene a treća će biti, samo ne znam još tačno kada. Što se tiče podkasta generalno, moram da kažem da bukvalno ne prođe dan a da ne odslušam neki. Bilo da je muzički, politički, sportski ili nešto četvrto. Meni to dođe i kao razonoda i kao mesto gde prikupljam informacije o temama koje me zanimaju. Za one koji možda nisu upućeni u to to šta je ustvari podkast postoji tekst koji smo napisali 2019.godine – Analiza: Šta je to podkast?
Inače, podkast je u Srbiji eksplodirao tokom pandemijske 2020.godine. Ne samo da mi je YouTube feed sada prepun raznoraznih novih podkasta na sprskom, što apsolutno nije bio slučaj pre toga jer ih je bilo svega nekoliko, već je i pomenuti tekst na sajtu imao enormno veliku posvećenost tokom cele protekle godine. Ljude je izgleda baš zanimalo šta je to, eto, posle nekih petnaestak godina od kada se prvi podkast pojavio u svetu. Nikad nije kasno.
Sve u svemu, po mom mišljenju podkast je nešto najbolje što je ovaj novi visoko tehnološki svet u kojem živimo iznedrio. Zamislite neku temu tipa kućni ljubimci, ili možda true crime koji moja žena obožava recimo, ili horor priče, ma šta god, i pronaći ćete makar jedan ako ne i više.
14. Koji bend (ili bendovi) je po tebi najprecenjeniji a koji najpotcenjeniji trenutno?
Najprecenjenija je sigurno, bez ikakvog dvoumljenja grupa Greta Van Fleet. Mlada grupa koja svira classic rock koji pri tom stopostotno liči na Led Zeppelin, odjednom postaje svetsko čudo do te mere da za njih znaju i ljudi koji sporadično slušaju muziku. U redu a šta je sa desetinama drugih bendova koji takođe kombinuju elemente classic rock-a, nastali su pre Grete, ne liče na Zeppelin ili Aerosmith već imaju sopstveni stil i zuvk? Šta je sa onima nastalim za vreme i posle Grete? Zašto oni ne mogu da imaju po tri ili četri milion slušalaca na Spotify-u? Drugim rečima, koji je to kriterijum po kome ta neka „nevidljiva ruka tržišta“ nalaže šta je za slušanje a šta ne, šta je IN a šta ne? Prema tome, potcenjeni su svi koji su nepravedno u senci ovog benda a po meni zaslužuju mnogo, mnogo više, počev od grupa Rival Sons, The Struts, Halestorm, The Pretty Reckless, Black Stone Cherry pa sve do novijih poput Budderside, Bloody Heels, Neon Coven, zatim plejade new wave of classic rock bendova koji trenutno postoje, pa sve do švedskih grupa poput Backyard Babies, Crashdiet ili Hardcore Superstar, koje su takođe dosta potcenjene.
15. U kom stranom odnosno domaćem bendu bi voleo da sviraš kada bi mogao?
Domaći – Pussycat, mada taj bend nije aktivan već dugo
Strani – teško pitanje toliko ima dobrih sa kojima bi voleo da zasviram, možda Hollywood Vampires. Bilo bi zanimljivo svirati sa Joe Perry-em i Johnny Depp-om u tandemu.
16. Izaberi svoj otrov:
Red Hot Chili Peppers ili Jane’s Addiction – oba benda su dobra ali neka bude RHCP
Metallica ili Megadeth – Metallica i to od Black albuma pa nadalje
Marshall ili Fender – Marshall
Nirvana ili Alice In Chains – Alice In Chains
Aerosmith ili KISS – Aerosmith uvek
Linkin Park ili Korn – Linkin Park
HIM ili The 69 Eyes – The 69 Eyes, ali da ste me pitali recimo 2001. HIM bi pobedio
Stratocaster ili Les Paul – teško pitanje ali neka bude Strat
The Offspring ili Green Day – The Offspring
Bitlsi ili Stonsi – Stonsi 100%
17. Kakva je po tebi niška rock scena i sa kojim problemima se susreću bendovi iz tog grada? Zbog čega ima vrlo malo bendova koji su uspeli iz tog grada?
Uh i ovo je jedna opširna tema. Sve što sam govorio o domaćoj sceni važi naravno i za niške rock bendove s tim što tu postoje neke lokalne boljke od koga boluje ta scena. Niš je oduvek bio prepun talentovanih mladih ljudi koji su se bavili muzikom, što je i normalno za grad te veličine. Nekada ste mogli da se prošetate uveče po Keju, na putu od Amfija do Nade recimo, gde ste mogli da vidite gomile mladih ljudi koji se druže i piju pivo, gde bi obavezno bio neko ko svira gitaru, neko ko lepo peva, neko ko ima neke dobre ideje, neko ko cele noći lupa nogama što ukazuje da je doabr bubnjar, zar ne, dakle prepuno talentovanih ljudi koji još pri tome i vole dobru muziku. Mnogi od tih ljudi su na kraju i napravili svoje bendove, ali problem je u tome što gotovo niko (ili bar retko ko) nije uspeo da napravi nešto sa svojim muzičkim karijerama. Zašto je to tako? Postoji nekoliko mogućih odgovora a to su ujedno i te boljke od koje boluje ta tzv. niška scena.
Prvo, Niš kao jedan od tri najveća grada u zemlji, apsolutno nema nikakvu infrastrukturu koja bi bila na raspolaganju mladim bendovima. Kada kažem infrastrukturu mislim na prostore za dobre i kvalitetne svirke, neki pristupačni studio gde bi svi mogli da dobiju iole dobar snimak, neku izdavačku kuću da ih progura, zatim neku tv ili radio stanicu (ovo se odnosi na period pre 10-15 godina pre pojave interneta) koja bi imala emisiju u kojoj bi se ti bendovi prikazivali itd. Neko će sada sigurno reći, pa ima svega toga. Da, ima, ali sve je to nekako stihijski, zatvoreno i svodi se na samostalno snalaženje bendova. Recimo što se prostora za svirke tiče, ja osim Black Stage-a i Feedback-a trenutno ne znam ni jedno drugo mesto u Nišu u kome jedan mladi bend može da svira svoje autorske pesme. Ranije je bilo više tih prostora tipa SKC na Pravnom, razni drugi fakulteti, Jebaga, Distorzija, Orange, Sweet 1 i 2, Yetti, kao i one-time prostori poput Noćnog kluba na Bazenu ili bioskopa Park. Pa opet, većina bendova iz tog perioda, a reč je o dvehiljaditim, danas ne postoje. Tih nekih muzičkih inicijativa, festivala, mini-festivala je bilo tokom vremena ali kao što rekoh ništa od toga nije na kraju nije dovelo do toga da Niš izbaci dva-tri nova benda koji će biti u rangu Galije, Kerbera ili Mama Rock.
Drugo, problem je i u samim ljduima. Znam puno bendova iz te moje generacije u kojima ste imali po jednog ili možda dvojicu članova koji su se trudili i cimali, a ostatak ekipe bi bio sačinjen od ljudi koji su nezainteresovani i kojima je sve to samo neko mladalačko ludilo. To je rezultiralo čestim promenama bendova u smislu: e aj da pevaš/sviraš sa nama, e ajde. Na kraju ste imali bubnjara ili pevača recimo koji nastupaju sa preko pet bednova istovremeno, što je sa jedne strane ok jer pokazuje da postoji izvesna kolegijalnost ali je sa druge strane pogubno jer dolazi do međusobnog gušenja. Kada na sve to dodate nedostatak te tzv. infrastrukture, a to u prevodu znači: bend postoji tri, četri, pet ili više godina, ima jedan sklepani demo snimak, najdalje što je svirao van grada je u Niškoj Banji, eventualno Leskovcu, nema spot, nema nikakvu pokrivenost od strane medija, ljudi je sve manje na svirkama u gradu jer ne žele da slušaju sve isto, generalno je manje zainteresovanih za rock n roll kako dolaze nove generacije, život teče i donosi nove probleme (studije, posao, porodica)… i onda neminovno dolazi do nezadovoljstva, sagorevanja i razilaženja bendova. Ovo je priča 99% posto grupa iz Niša u poslednjih dvadeset godina. Šta se desilo recimo sa grupama Styptic, Diluvium, Navta Krijejtiv Kru, Subside, Decokvaritelji, Embryo Shpayz, Revolution, Glad, Aria Æterna, Rage Against The Komšije, Critical Solution, da napomenem samo neke od njih? Neki su se raspali a neki postoje i dalje ali sviraju jednom u nekoliko godina….
Sve u svemu, izgleda da je situacija danas još i lošija nego pre i ne znam kako se iz toga izvući. Da ne pominjemo tek priču o cover bendovima koji imaju totalni primat u klubovima koji su za tzv. izlaske. Kao što rekoh, predugačka tema za ovakakv intervju. Ono što mogu da obećam onim niškim bendovima u ime JRS, koji trenutno postoje i rade, a naravno i svim ostalim, je medijska pokrivenost koju mogu imati kroz objave na sajtu ili kroz plejliste Niš Rocks, Top Serbian Rock i Serbian Rock Metal Punk.
18. Svirao si i sa norveškom grunge-rock grupom Sedansored jedno vreme. Odakle ti u grunge vodama kao okoreli sleaze glam fan i kakva je norveška scena?
Grunge je moja ljubav No.2. Nakon hard rock-a, odnosno 80’s glam metala, grunge i cela ta scena iz devedesetih je nešto što najviše volim da slušam i da se time bavim. Na mojim plejlistama je sasvim normalno da posle grupe Winger, krene neki Stone Temple Pilots, preko nekog Motley Crue deep cut-a, koji bude propraćen recimo hitom grupe Candelbox. Na kraju sve to začinim jedinm Aerosmith-om reicmo. Za mene su ta dva pravca zapravo veoma slična, ma koliko ljudi mislili drugačije. Grupa Mother Love Bone je suština ove moje tvrdnje i najbolji primer tog nekog prelaska rock zvuka osamdesetih u zvuk devedesetih.
Što se tiče Sedansored-a, da svirao sam i bila je to dobra pirča, a snimio sam i album sa ovom grupom pod nazivom Why. Sviranje sa ovim bendom je bilo dragoceno iz razloga što sam mogao da upoznam norvešku scenu iznutra i odatle naučim mnogo toga korisnog. Ta scena ima puno sličnosti sa našom ali i naravno i mnogo drugih stvari koje su uređenije i na jednom višem nivou.
19. Koji strani odnosno domaći bend bi trebalo da prestane da nastupa, u smislu da „okači kopačke o klin“?
Mislim da bi Deep Purple trebalo da prestane da nastupa. Zapravo to ubeđenje me drži još od koncerta na Sajmu 2006.godine.
Od domaćih, svi oni koji u poslednjih deset ili više godina nisu izbacili nijednu novu pesmu a zauzimaju sva moguća mesta na svim živim festivalima, a karijere im datiraju iz vremena kad smo se oslovljavali sa drugovi i drugarice.
20. Ako imaš bilo šta da dodaš sada je prava prilika, ili možda poruka za kraj?
Ko je stigao do ovog pitanja svaka mu čast! Ništa, šta da kažem osim hvala što pratite Junkyard Rock Stories, biće još zanimljivih stvari to obećavam. U suštini u ovom intervjuu smo samo načeli neke dosta široke, a ja sam se svojski potrudio da sve to skratim koliko god mogu, tako da je možda dosta toga ostalo nedorečeno. Međutim ako neko želi dalje diskutuje o tome dalje, tu smo pa pišite.
Junkyard Rock Stories
Sign Up For Regular Updates From Junkyard World
