GIlby Clarke – The Gospel Truth (2021) Recenzija

Dobro poznata anegdota koja se prepričava sa kolena na koleno u svetu rock muzike, a koja datira tamo negde iz daleke 1994.godine kaže ovako: Axl Rose, vođa najvećeg rock n roll benda na svetu u tom trenutku, odlučio je da gitaristi Gilby Clarke-u uruči otkaz iz benda, jer on, kako je rečeno, nema šta da doprinese pravljenju novog albuma, na kojem se tada užurbano radilo…

Tridesetak godina kasnije (27 ako hoćete precizno), ako uporedimo ko je šta i koliko uradio, Gilby Clarke bi mogao da se pohvali sa pet solo albuma, nekoliko live izdanja, potom i sviranjem sa grupama Slash’s Snakepit, MC5, Candy, Nancy Sinatra, Heart, sa kojima je takođe izbacio nekoliko opakih albuma, dok bi pomenuti veliki vođa mogao da se pohvali…. čime zapravo? Ah da, tu je onaj jedan album na kojem je počeo da radi iste godine kada je i otpustio Gilby-a, i to bi bilo to.

Kako god bilo, nemam nameru da u ovoj recenziji pominjem (ne)uspehe velikog vođe i bivšeg benda gosn. Clarke-a, kada je preda nama jedno ovakvo, pomalo intrigantno izdanje, pod nazivom The Gospel Truth. Osnovna ideja ove ploče, što se da primetiti već pri uvodnim taktovima, bila je da se reinterpretira taj neki zvuk rock n roll-a 70-ih. Ni sam Gilby nije to krio prilikom medijske promocije singlova koja je krenula još pre godinu dana. Ovde možemo postaviti pitanje da li se na ovakav potez odlučio zbog opšteprisutnog trenda povratka Classic Rock-a koji je očigledan kod mlađih naraštaja muzičara, što se još i naziva kao New Wave Of Classic Rock, ili je jednostavno imao želju da oda ovim albumom oda počast muzici svojih idola od kojih je kao klinac tih 70-ih i učio?

U svakom slučaju sam bliži ovoj drugoj struji mišljenja, obzirom da se radi o jednoj apsolutno iskusno odrađenoj ploči, koja ipak nije samo puki proizvod nostalgije za nekim davnim vremenima. Gilby Clarke je pored svega ostalog i producent koji je radio sa mnogim mladim bendovima tokom svoje karijere, pa je tako u ovaj sos od deset pesama ubacio i mnogo toga ovovremenskog. Produkcijski je čak i uspeo da prikaže duh sedamdesetih, tako da album na momente može da zazvuči i pomalo tanko. Da li je to prednost ili mana, zavisi od ličnih preferencija. Pesme poput Rock N Roll is Getting Louder, Wayfarer ili The Ending imaju šmek i jednog i drugog. Da ne zaboravimo i Tightwad na kojoj bas gitaru svira niko drugi do Nikki Sixx.

Sve u svemu, Gilby Clarke nikada u svojoj solo karijeri nije imao hitove i pesme sa vrha top liste ali je u svakom momentu dokazao da jeste vrhunski muzičar koji je u stanju da pravi kvalitetne rock numere, kakvih je na ovom albumu i više nego dovoljno. U toatalnom zbiru njegove karijere moglo bi se čak i diskutovati o stepenu potcenjenosti njegovog umeća kao gitariste i tekstopisca. The Gospel Truth možda nije u rangu legendarnog albuma Pawn Shop Guitars iz 1994. (opet ta 94-a), ali jeste skup kvalitetnih rock numera, solidno elektrificiranih rifova, širokih refrena i klasičnih rock n roll rešenja kakvih je nikada dosta.

Našu ocenu izdanja pogledajte u Albumometru!