Kada sam pre skoro godinu dana pisao o grupi The Dead Daisies i njihovom albumu prvencu, nisam ni slutio da će za samo godinu dana ova „supergrupa“ izbaciti još jedno izdanje. Tada su delovali kao grupa veoma kvalitetnih muzičara koja se okupila i za svoju dušu odsvirala nešto više od desetak pesama, koje su naravno nakon toga „pretočili“ u album. Od tada pa nadalje desilo se mnogo toga. Turneje sa grupom Kiss i Def Leppard bile su više nego uspešne, odziv fanova bio je u stalnom porastu. Ko je pratio ovu grupu na društvenim mrežama mogao se i sam uveriti.
Međutim, ubedljivo najveća promena koja se u međuvremenu desila ovoj grupi, bila je ni više ni manje promena pevača, i to u liku nikog drugog do John Corabi-ja. Popularni Crab, nekadašnji pevač bendova Motley Crue, Scream i Union početkom godine pristao je da se pridruži grupi u izradi novog albuma i nadolazećoj turneji. Ovom promenom grupa ne samo da dobija još jednu super zvezdu u svom timu, već i prvoklasnog pevača i muzičara, koji je, moglo bi se o tome diskutovati, godinama bio izuzetno potcenjen. Naravno reč je o njegovom vremenu provedenom u Motley Crue-u sa kojima je snimio jedan album i jedan EP. Tada fanovi jednostavno nisu hteli da ga prihvate kao novog Crue člana, a Nikki Sixx je i sam priznao da bi za tadašnju formaciju benda bilo bolje da se jednostavno nazvala „kofa puna crva“ ili bilo šta slično osim Motley Crue,i da bi jedino tako sve imalo nekog smisla. I pored fenomenalnog albuma iz te 1994.godine, kojeg je Corabi inače promovisao u svojoj verziji neposredno pre dolaska u The Dead Daisies, ipak je „stara baraba“ Vince Neil bio nezamenjiv kada je reč o Crue-u. Corabi je posle toga nastavio solo karijeru koja je može se reći bila ispunjena i usponima ali i padovima. Devedesete su bile teške za sve, pa tako i za samog Corabi-ja, a bilo je i dosta privatnih problema. Sada je ponovo u jakoj postavi sa poznatim muzičarima, tako da rezultat nije mogao nikako da izostane. Sadašnja postava benda izgleda ovako: John Corabi – vokal, Richard Fortus – gitara, David Lowy – gitara, Marco Mendoza – bas i Jackie Bernes – bubnjevi (odsvirao na albumu), Brian Tichy – bubnjar na nastupima.
Što se samog albuma tiče, treba napomenuti da je u celosti urađen na Kubi pod „producentskom palicom“ Ben Grosse-a (Marylin Manson, Sevendust). Vrlo zanimljiva odluka u odabiru mesta snimanja albuma. Egzotična, sunčana i zabavna Kuba. Zapravo, bend je na Kubu otišao u saradnji sa kubanskim Ministarstvom kulture, Institutom za muziku i Rok agencije, sa ciljem promovisanja i razmene kulture. Iako zvuči pomalo štreberski, The Dead Daisies su pored razmenjivanja kulturnih vrednosti i dobara, uspeli da nađu vremena i da rade na snimanju albuma. Na kraju kada sve sabere, ispada da se sve i te kako isplatilo jer su fanovima isporučili i više nego dobar album. Naravno, i sam naziv albuma, koji je na španskom jeziku, rezultat je boravka na Kubi. Jedna prava mala rock revolucija.
Revoucija sa Kube počinje jednim odličnim rock komadom pod nazivom Mexico. Gitare u stilu AC DC na samom početku polako uvode u samu pesmu, odnosno u sam album, nakon čega sledi Corabi-jev praskavi scream. Sve je spremno, društvo kreće u topli i osunčani Mexico. Pozitivni tonovi, pevljivi refreni i tekst koji krase ovu pesmu predstavljaju i matricu po kojoj je urađen ceo album. Odličan, odličan početak albuma. A ovo je ujedno i singl koji je izašao zajedno sa spotom. Sledeća po redu je pesma Evil koja odiše klasičnim blues rock rifovima i predstavlja neku vrstu spoja modernog i starog upravo iz razloga što je reč o prvoj obradi na albumu i to od Willie Dixon-a. Jedna od dve pesme na kojima je bubnjeve snimao Brian Tichy. Treća po redu je mid-tempo rokačina Looking For The One koju odlikuje pre svega hipnotički groov na bas gitari, u režiji Marca Mendoze, po malo latino perkusije i odličan vokalno-gitarski aranžman ostalih članova benda. Fina letnja stvarčica, potpuno u skladu sa vibe-om koji ovaj album u celini pruža. U narednoj pesmi Empty Heart,Corabi-ju se pridružuje i australijski pevač i tekstopisac Jimmy Barns. Za razliku od prethodnih pesama u nešto ozbiljnijem maniru sa malo mračnijim harmonijama ali isto tako rokerski čvrsta numera pevljivog refrena, pa kao takva svakako spada u red boljih na albumu. Na mestu broj pet nalazi se numera Make The Best Of It koja počinje vrlo prijatnim klavirskim deonicama Dizzy Reed-a, pa može se reći nešto nalik na njegovim bravurama sa UYI ere. Mada uvod ne bi trebao da zavara jer ubrzo posle toga sledi još jedan rokerski rif Fortus-a i Lowy-a, koji je ujedno toliko prost i toliko puta odsviran, ali zvuči tako sveže i novo, plus refren u kome John Corabi još jednom daje unikatni zvuk ovom bendu. Solo deonice su takođe jedne od najboljih na albumu.
Sledeća je Something I Said, nešto melanholičnijeg zvuka, fina i opuštajuća polu-balada, mada je, mora se priznati odlično izbegnut taj baladski kliše. U narednoj pesmi Get Up Get Ready bend pokazuje da je spreman i na eksperimentisanje, ali i da se radi o vrhunskim i svestranim muzičarima, pa tako slušaocima isporučuju jednu pravu funky rock stvar. With You and I koja nakon toga ponovo vraća u mid tempo rokačinu ali ovoga puta obogaćenu talkbox-om koji dominira u glavnom rifu koji se pruža gotovo tokom cele pesme. Na mestu broj devet dolazi i prva prava balada pod nazivom Sleep u kojoj Corabi još jednom pokazuje sve prednosti svog pevanja. Deseta po redu My Time, u kojoj je ponovo basista Marco Mendoza u glavnoj ulozi sa svojim distorziranim basom, odiše nekim Deep Purple zvukom, pre svega zbog rifova ali i kombinacije gitara, bas gitare i klavijature. Naredna pesma Midnight Moses predstavlja drugu po redu obradu na albumu. Original je delo The Sensational Alex Harvey Band-a, ali bez obzira što se radi o obradi, verzija Daisies-a je odlična i potpuno se uklapa sa ostalim pesmama na albumu. The Devil Out of Time nakon nje je nešto bržeg tempa i još jedna u nizu kvalitetnih rock stvari. Na samom kraju ovog više nego uspešnog izdanja nalazi se pesma Critical, o kojoj je već bilo reči u tekstu The Dead Daisies – Self Titled Album + Face I Love Ep and more. U svakom pogledu najbolja stvar na albumu i verovatno do sada najbolja pesma ovog benda. Pesma jednostavno ima sve. Tripozni uvod koji je kombinacija klavijatura i gitara polako prelazi u refren koji praktično eksplodira svojom jačinom i upečatljivošću. Pesma sada još i bolje zvuči od kako je John Corabi u bendu. Definitivno numera broj 1 benda The Dead Daisies.
The Dead Daisies
Ono što bi se uopšteno moglo reći za ovo izdanje je činjenica da ono predstavlja stepenicu više u karijeri ovog benda. U odnosu na prvi album, pesme su pre svega mnogo rokerskije, konkretnije i više priliče profilu ovih muzičara. Muzika je i dalje bazirana na zvucima sedamdesetih i osamdesietih, koju The Dead Daisies majstorski prave i to prilagđenu današnjem vremenu, drugim rečima spoj starog i modernog jedan je od glavnih atributa ovog benda. Što se vokala tiče, John Stevens je na prvom albumu takođe otpevao kvalitetno, njegovo umeće se ne dovodi u pitanje, ali John Corabi je jednostavno klasa za sebe. Njegovo prisustvo na albumu u mnogome je uvećalo njegov kvalitet ali i opšti utisak. U ovakvoj postavi The Dead Daisies su bend za velika dela. Treba pohvaliti i to što su uspeli da se održe i urade ovaj album, jer, poznato je kako „supergrupe“ obično završavaju. Iskreno se nadam da to neće zadesiti i ove momke. Na odličnom su putu a eto i lepe prilike da se čuju uživo, 22. novembra u Hali Pionir u Beogradu kao predgrupa Whitesnake-u.
