The Dead Daisies – Self Titled Album Recenzija Face I love EP and more

Predstavljamo grupu – The Dead Daisies

Već duže vreme razmišljam kako da predstavim ovu grupu. Da li da to bude ona klasična priča o tome kada je i kako bend nastao ili pak recenzija albuma? Na kraju se odlučih za sve opcije, ili ti od svake po nešto s obzirom da ovaj blog ipak pišem iz ljubavi prema muzici, odnosno da sam sam sebi urednik i predpostavljeni. To mi dopušta mogućnost eksprimentisanja sa samom formom tekstova.

The Dead Daisies su jedan od onih bendova koji vam na prvu loptu deluje poznato, dok sa druge strane zvuči potpuno novo i sveže. Jedan od onih bendova čiji clanovi poseduju ogromno sviračko iskustvo a u isto vreme imaju svega godinu dve zajedničkog sviranja. Jedan od onih bendova koje nazivamo i Supergrupom. Jedan od onih bendova koji je „diskografski“ tek isplivao na svetskoj sceni, ali pojedinačno njome vlada već dugi niz godina.

Priča o grupi The Dead Daisies počinje ne tako davne 2012.godine i to na dalekom australijskom kontinentu. Osnivači ovog sastava su zapravo australijanac gitarista David Lowy poznatiji iz grupe Mink, kao i novozelanđanin pevač John Stevens iz grupe INXS. Ostatak benda činili su rotirajući muzičari, neka od velikih imena svetskog rock n roll-a. Današnju postavu pored pomenute dvojice čine još i gitarista Richard Fortus ( Guns n Roses), klavijaturista Dizzy Reed ( Guns n Roses), basista Marco Mendoza ( Blue Murder, Whitesnake) i bubnjar Brian Tichy ( Billy Idol, Whitesnake).

Ova novozelandsko-australijsko-američka (i ko zna još kakva) grupa, prvi put se pojavljuje početkom 2013.godine kao „opening act“ na turneji sa legendarnim ZZ Top-om a ubrzo nakon toga i sa Aerosmith-om.Ta tradicija nastaviće se i na njihovim kasnijim nastupima, što zapravo govori da se radi o jednom ozbiljnom bendu koji velikom brzinom počinje da prikuplja simpatije mnogobrojnih fanova. Tako uspešan start ubrzo krunišu i svojim prvim albumom koji dobija naziv po imenu same grupe.

The Dead Daisies album

Na albumu koji je sniman tek nekoliko nedelja u pauzama od turneja tokom 2013.godine, nalazi se dvanaest pesama, Osnivački dvojac John Stevens i David Lowy na ovom albumu odlučio se definitivno za „old school“ pristup. Opšti utisak nakon preslušanih prvih tonova na albumu daje utisak da se radi o muzici koja podseća na razdoblja sa kraja sedamdesetih odnosno početka osamdesetih.Možda se to nekima neće dopasti, ukoliko su očekivanja bila usmerena ka modernoj varijanti rock-a koji danas praktikuju mnogi, kako stari tako i novi izvođači. Ovaj album vraća nas u neka davna vremena i svojim bluesy-rock zvukom podseća na najbolje trenutke ovog podžanra.

Prva stvar na albumu It’s Gonna Take Time propisno otvara album svojim zanimljivim ljuljajućim rifom i upečatljivim refrenom. Nakon nje sledi pesma Lock ‘N’ Load koja je verovatno i najbolje pojedinačno ostvarenje ove ploče. Uvodna solaža će vam verovatno zvučati poznato na prvo slušanje, s obzirom da je delo Slash-a koji je na ovoj pesmi potpisan kao koautor. Njegovo prisustvo u ovoj pesmi se oseća u svakom momentu i daje joj jednu potpuno novu dimenziju. Svakako najbolja numera sa albuma. Potom sledi malo „popastija“, u Rolling Stones stilu, pesma po imenu Washington na kojoj upečatljivo dominiraju klavijature odsvirane od strane Dizzy Reed-a. Upravo su se ove tri pesme našle i na single izdanjima.

Nakon toga sledi jedna klasična bluesy stvar Yeah,Yeah,Yeah, veoma pamtljivog refrena, a potom kao kontrast dosadašnjim pesmama i jedna umirujuća polu-akustična, po imenu Yesterday. Ono što se takođe da primetiti na ovom albumu je svakako vokal John Stevens-a koji pokazuje velike pevačke raspone i mogućnosti, koji variraju od pesme do pesme. U jednu ruku mekan i čist vokal pretvara se već u narednom momentu u pravi promukli zadimljeni blues vrisak. Na sledećoj Writting On The Wall, bend pokazuje da je kadar eksperimentisati, dok već u sledećem momentu isporučuje malo živahniju Miles In Front Of Me i jednu brzu prljavu rokačinu Bible Row.

Do kraja albuma sledi još jedna reklo bi se eksperimentalna Man Overboard, pa zatim i čvrsta akustična Tomorrow, vrlo prijatnog refrena. Poslednje dve pesme su u već pomenutom blues-rock maniru kojem ovaj album zapravo najviše i odiše.Blues stvar Cant Fight This Feeling i poslednja galopirajuća Talk To Me zatvaraju ovo zanimljiivo izdanje..

Opšti utisak koji ovaj album ostavlja posle prvog slušanja je da se zapravo radi o jednom malom putovanju u prošlost, koje možda i nije ispunilo velika očekivanja. Za one starije koji vole ovakav classic rock možda i jeste,ali za nove generacije fanova ovo može predstavljati po malo dosadan album. Moj utisak je da je sve to moglo da bude malo korigovanije. Osnivački dvojac Stevens i Lowy drže taj neki classic rock kurs, ali s obzirom na imena koja su prodefilovala ovim bendom, i koja su još uvek tu, stičem utisak da njima zapravo nije dato dovoljno prostora da pokažu svoje sposobnosti. The Dead Daisies jednostavno nisu „pucali iz sve mašinerije“ koju poseduju i to im svakako ide „na dušu“. Sa druge strane se takođe može naslutiti težnja za eksperimentisanjem, što daje nadu za neka naredna izdanja.

Face I Love EP

Nakon izdavanja prvog albuma The Dead Daisies nastavljaju kako sa turnejama tako i sa studijskim radom. Posle uspešne turneje sa legendarnim KISS i Def Leppard u leto/jesen 2014.godine dolazi i EP koji sadrži četiri pesme od kojih su tri potpuno nove autorske i jedna obrada. U pitanju je pesma Helter Skelter, koju je obrađivalo sijaset bendova do sada. Naslovna numera koja otvara ovo izdanje Face I Love po malo podseća na pesme sa albuma ali je sama po sebi više rokerskija. Uvodni rif se odlično naslanja na John-ov škripavi vokal, dok klavijature Dizzy Reed-a upotpunjuju celu priču i daju upravo taj rokerskiji prizvuk, nešto nalik njegovim bravurama iz UYI I i II odnosno GNR perioda. U suštini jedna od onih Sweet Home Alabama pesama, kada u vrućim letnjim danima vozite kola sa otvorenim prozorima i uživate u dobroj i pozitivnoj muzici. Sledeća pesma Your Karma takođe poseduje malo Stones-a ili čak Aerosmith-a u sebi, pa samim tim i odiše većom energijom. Treća pesma po imenu Angel In Your Eyes vuče malo na južnjački blues rock prizvuk u maniru Lynard Skynard-a, zajedno sa sve John Steven-ovim „teškim“ vokalima.

Opšti utisak koji ovaj EP ostavlja posle slušanja je da su The Dead Daises izgleda čvrsto rešili da krenu da „pucaju iz jačeg oružja“ nego do sad. Ove tri pesme, ne računajući onu jednu obradu, odišu većom energijom i svakako su mnogo više rokerskije od većine sličnih sa albuma. Možda je upravo to ono što je falilo albumu i možda su ovog puta The Dead Daisies rešili da to poprave i da svojim vernim fanovima, kojih zapravo ima veoma puno, pruže mnogo, mnogo više..

Već početkom 2015.godine najavljen je i drugi po redu album, i mislim da oko toga možemo biti optimisti, Ovaj EP i te kako uliva poverenje da su The Dead Daisies zauzeli malo moderniji kurs. Kakav će biti album u celini videćemo. Za sada postoje neke pesme koje se mogu čuti i koje će se verovatno ( mada ne i sigurno) naći na sledećem albumu. Jedna od tih je i pesma Critical, koju sam slučajno pronašao na bendskom Soundcloud profilu. Pesma me je jednostavno oduvala sa mesta. Modernija je i rokerskija od svih do sada, a klavijature sa početka naprosto obuzimaju slušaoca u momentu. Obavezno preporučujem za preslušavanje.

Ukoliko je to ono korigovanje i definisanje koje smo na početku pominjali, odnosno put kojim će The Dead Daises krenuti, onda nemamo za čim da brinemo već da uživamo u njihovom dosadašnjem radu. Iako su pojedinačno veterani rock n roll-a, zajednički će tek imati šta da kažu u vremenu koje dolazi a ove novije pesme ulivaju i više nego dovoljno poverenja za tako nešto. Mislim da vreme The Dead Daisies-a, tek dolazi, a na njima je da nam pokažu koliko daleko mogu ( ma koliko to suludo zvučalo za muzičare sa tolikim iskustvom)! No kako god, oružije je definitivno napunjeno i spremno da opali!!

The Dead Daisies Official

The Dead Daisies Facebook page

The Dead Daisies Soundcloud page

Oktobar 2014. Autor: Janko Petrović

Share To The World