Audrey Horne – Pure Heavy (2014) Recenzija

Pure Heavy

Kada je reč o skandinavskoj rock-metal muzici, uvek se nekako prvo na umu ima ta ekstremnija varijanta, koja se obično uobličava u pravcima poput black, death, doom metala i sl. Norveška je svakako jedna od zemalja u kojoj ovakave vrste metal muzike imaju najjače uporište, pre svega black metal. Legendarni bendovi poput Mayhem, Burzum, Dimmu Borgir, Immortal najpoznatiji su izdanci ovog pravca. Međutim, ako malo pogledamo „drugu stranu medalje“, Norvežani imaju čime da se podiče i što se hard ‘n’ heavy muzike tiče. Ovo je upravo priča o bendu Audrey Horne, koji i te kako ume da svojom muzikom razmrda i razroka hladne norveške noći, i to u samoj „prestonici“ black metala i najvećem gradu na norveškoj obali Atlantika, Bergenu.

Ovaj stoprocentni bergenski (patriotski) bend nastaje još 2002. godine. Današnju postavu čine: pevač Torkjell Rød (Toschie), gitaristi Thomas Tofthagen i Arve Isdal (Ace Dale), basista Espen Lien i bubnjar Kjetil Greve. Ime benda nastalo je po liku koji Sherilyn Fenn tumači u TV seriji Twin Peaks a ovi momci su do danas izdali čak pet albuma, zaključno sa poslednjim iz 2014.godine pod nazivom Pure Heavy. Audrey Horne je u suštini jedan izvanredan classic melodic rock bend i pored činjenice da su gitaristi Thomas Tofthagen i Arve Isdal uporedo i članovi nekih ekstremnijih metal bendova poput Sahg odnosno Enslaved. To je možda i ključ uspeha i proboja ovakve muzike u podneblju ekstremnijih metal pravaca.

Međutim, kada se diskografija ovog benda sagledava u celini, dolazi se do zaključka da su upravo tri zadnja albuma ono pravo što Audrey Horne danas predstavlja. Na albumu Audrey Horne iz 2010. i Youngblood iz 2013.godine uočava se odlučan otklon ka klasičnom hard rock-u. Pure Heavy je logičan nastavak toga, s tim što je pojedinačno definitivno najbolji do sada.

Dakle, Pure Heavy je jedna sjajna, gotovo prefektna classic rock ploča, i to ni manje ni više nego iz 2014.godine. Napraviti ovako nešto u današnje vreme je veoma opasno i za to je potrebno pre svega veliko iskustvo, smelost i lucidnost, a to upravo ovi momci i imaju. Na albumu se nalazi 13 pesama od kojih su dve bonus. Već u prvoj pesmi Wolf In My Heart, ovi Bergenci otvaraju vrata na kojima velikim slovima piše: CLASSIC ROCK! Twin lead gitare Totfhagen-a i Isdal-a u Thin Lizzy maniru, bombastični refren u The Who meets Led Zeppelin stilu. Toschie kao vokal dokazuje da je na visini zadatka i avantura je spremna za početak. Nakon odlične otvarajuće pesme sledi Holy Roller, nešto malo brža stvar. Nazire se tu neki Judas Priest reklo bi se, sa takođe „bratskim“ vodećim gitarama. Sledeća pesma Out Of The City, i evo jednog Thin Lizzy klasika! Mislim da bi i sam Philq Lynott uživao u jednoj ovakvoj pesmi. Ujedno i prva koja je doživela ekranizaciju sa ovog albuma. Nakon nje ponovo jedna malo opasnija, tvrđa, „crounchy“ pesma Volcano Girl, sa bombastičnim i pevljivim „whoa“ refrenom i uz neizbežne gitare, Eh ti „bratski lead-ovi“, kako ih je lepo čuti! Sledeća Tales From The Scrypt je potpuni David Lee Roth, Van Hallen stil sa svim svojim raksošem LA muzike. Sledeća stvar Diamond traje svega minut i po, to mu dođe kao neki Interlude. Po meni nepotrebno ali tako su svakako radili i idoli ovih momaka. Posle kraćeg predaha Audrey-evci se bacaju na još jednu Priest-Maiden vozajuću rokačinu Into The WIld. Do kraja albuma slede redom još jedna classic classic stvar Gravity , potom nova gitarska maidenovska High and Dry. Pretposlednja Waiting For The Night je već malo u američkom stilu, mogla bi čak i u neki akcioni film da upadne kao tema. Skroz mi na to liči. Poslednja Boy Wonder je u nešto mračnijem i progresivnijem maniru od drugih, što je i logično s obzirom da gitaristi dolaze iz bendova poput Sagh i Enslaved. Tu su naravno i dve bonus pesme Let Live i Between The Devil And The Deep, malo slabijeg kvaliteta, no dobro, zato i jesu u bonusu na albumu.

Thin Lizzy, Led Zeppelin, Judas Priest, Van Hallen, Iron Maiden, sve se to može pronaći na ovom izdanju, ali nemojte me shvatiti pogrešno. Nije to krađa, to su jednostavno uticaji, jedan omaž tim velikim grupama, Sudeći po komentarima samih članova benda, iz štampe i iz raznih intervjua, oni se toga ni malo ne stide već to sa ponosom ističu. Sa druge strane sve je lepo upakovano i isproducirano na najvišem nivou u današnjem maniru. Mnogima će ova ploča zvučati dosadno, jer je sve to „već viđeno“, vraćanje u prošlost itd, dok će se pravim classic rock sladokuscima verovatno dopasti, u to ne sumnjam, makar u trenucima kada budu poželeli da malo promene albume starije od tridesetak godina, a da ostanu pri tom u istom polju rock n roll-a. Šteta je samo što Audrey Horne nisu malo poznatiji široj svetskoj javnosti i što nisu tako „veliki bend“, uprkos tome što im je ovaj poslednji album velik i grandiozan, kao recimo Sognefjord!