Muzika koju ljudi prvobitno nisu trebali da sviraju…
Jarle H. Olsen rodom je iz Bergena, predivnog kišnog grada, drugog po veličini u Norveškoj. Ovaj Bergenac (lokal patriotizam je u Norveškoj bitna stvar) važi za jednog od najtalentovanijih muzičara u svojoj zemllji ali i šire. Svojom virtuoznošću, talentom i nastupom on to i opravdava uprkos činjenici da se radi o jednom skromnom i jednostavnom momku, a ne nekoj svetskoj muzičkoj zvezdi. Jarleova muzička karijera je dosta duga i pored ovog projekta poznat je i po svojim Quadrasonic albumima, a na lokalnoj sceni i kao član Iron Maiden Tribute benda Powerslaves, kao i tribjut bendova Metallica-e i Testament-a. Međutim, njegovo najveće ostvarenje je do sada, sa sigurnošću možemo reći, upravo već pomenuti Ninja Musicology projekat zajedno sa pretećim bendom The Fastloaders. Prateći bend čine još i bubnjar i prekusionista Bjarte Helland i klavijaturista Kjetil Nossum (čita se Šetil ili Ćetil zavisno od dijalekta).
The Last Ninja je kao što već rekosmo video igrica koja je postojala na nekada neverovatnom čudu tehnike koje se zvalo Commodore 64. Stariji čitaoci će možda kojim slučajem i setiti te igrice dok mi mlađi koji nismo imali prilike da uživamo u njoj lepo možemo da vidimo o čemu se tu zapravo radi, gde drugo nego na Youtube-u. Možda, ali možda postoje još uvek one neke „spakovane“ starinske igrice koje su mogle da se igraju na kompu preko emulatora. Instalirate neki opskurni fajl, molite se da ne zakačite virus i imate ih sve na kup. Zaboravih kako se to zvalo i da li još uvek postoji nešto slično, ali nije ni bitno. The Last Ninja je igrica arkadnog tipa (moje omiljene inače) gde vi kontrolišete nindžu prelazeći nivoe, koji naravno mora da bije sve redom. Sama igrica je imala tri dela, The Last Ninja I, II i III. Koliko delova toliko i cd-ova!
Drugi album koji potiče od drugog dela igrice iz 1988.godine je za razliku od prvog više heavy u svakom smislu. Izgleda da su i sami stvaraoci igrice i njene muzike težili ka tome svojevremeno, što je dovelo do toga da se rearanžiranjem dobije jedna vrhunska gitarska heavy ploča. Jarle je inače na albumu odsvirao sve gitare, bas gitaru i neke deonice na klavijaturama. Pesme su takođe poređane po nazivima nivoa i prednivoa. Na ovom delu trilogije mogu se čuti svi Jarleovi muzički atributi koji variraju u nekoj dreamteathar/satriani/vai/buckethead varijanti, ili bolje rečeno – njegovoj sveukupnoj muzičkoj svestranosti. Iz toga bez sumnje i proističe ovih sat vremena vrhunske gitarske virtuoznosti. Da recimo ne znate da se radi o muzici iz igrice i čujete neku od ovih pesama, malo bi bilo reći – „fenomenalno“, jer u svakom smislu te reči i jeste. Svaka pesma je potpuno slušljiva, čak i za slušaoce koji nisu ljubitelji gitarskih albuma, a kamo li za gitariste. Poslednja stvar na ovom delu albuma nosi naziv Final Battle, baš kao u igrici. Na trećoj ploči, koja je nešto kraća od prve dve, po igrici iz 1991.godine, mogu se čuti malo eksperimantalnije numere u smislu nekog blagog povratka na japanski rok kao iz prvog dela. Numere su dosta opuštenije i ambijentalnije nego one sa prva dva albuma koje su dosta energičnije i bržeeg tempa. Ovaj deo trilogije dolazi zapravo kao šlag na tortu za oputšanje nakon prve dve heavy guitar ludnice.
Link na kome možete nabaviti album
Sign Up For Regular Updates From Junkyard World
