Najnoviji album čika Alice Cooper-a izašao je krajem jula ove godine i to je, ako sam dobro brojao, dvadesetsedmi album ovog čoveka uključujući naravno i albume iz perioda Alice Cooper Band-a. Svaka recenzija zahteva neki kraći uvod ili makar pominjanje prošlosti u određenoj meri ali ako bi to ovoga puta učinili, moralo bi verovatno da bude u nastavcima. Olakšavajuća je okolnost što svi jednostavno znamo ko je i šta je Alice Cooper. Šezdesetdevetogodišnji čovek po imenu Wincent Damon Furnier koji se već skoro pedeset godina „krije“ pod svojim pseudonimom, jedan je od onih ljudi bez kojih jednostavno nema ozbiljne priče o bilo čemu vezanom za rock ‘n’ roll.
Upravo smo prošli trećinu albuma i za sada ni na jednom mestu nije bilo potrebe za negativnim komentarima. Drugu trećinu otvara pesma Fallen In Love kao jedan vrlo primamljiv blues-rock old-school komad po ugledu na No More Mr. Nice Guy, moglo bi se reći. Što se naziva tiče, verujem da je mnogo vas pomislilo da se radi o baladi, ali srećom to ipak nije slučaj. Dynamite Road na šestom mestu donosi nešto bržu hard rock vožnju koja je takođe u toj nekoj klasičnoj varijatni i šaljivo-morbidnom tematikom. Radi se o mestu u Arizoni gde se neki tamo bend trkao kolima sa đavolom i on ih je isterao s puta. Naravno, svi su na mestu ostali mrtvi ali je jedan od njih nakon toga upitao đavola: „pa zar si morao baš i kola da mi ogrebeš„? Urnebesno! Naredne dve numere Private Public Breakdown i Holy Water su, moglo bi se reći, nešto slabijeg kvaliteta od onoga što smo do sad mogli da čujemo. Prva je u stilu klasik arena rock numera dok je druga potpuno sving. Na devetom mestu nalazi se pesma Rats kao još jedna brza classic rock stvar dok sledeća The Sound of A zatvara regularni deo albuma. Ova pesma je dosta drugačija od svih do sada- Dosta je smirenija što se tiče tempa, a što joj je dalo prostora za veću dozu jezivosti i psihodelije. Melodija je u jednom delu nekako džejsmbondovska, ili se to samo meni učinilo. Međutim, istorija ove pesme je ono što je čini još zanimljivijom, kako i sam čika Alice kaže. Pesmu je u studio doneo Dennis Dunaway i počeo da je svira dok ju je Alice odmah prepoznao, jer se navodno radilo o pesmi iz 1967.godine. Ali ono što je čika Alice zaboravio je, da je upravo on smislio tu stvar, a ne Dunnaway. Tako je pesma stara pedeset godina doživela svoju reinkarnaciju. Verovatno je i zato i tako jezivo dobra. Verovatno zato i nosi ovakav naslov.
Sada prelazimo na one poslednje dve nove numere koje su odradili članovi starog AC benda. Samo da ne bi bilo zabune, koja se pojavila i kod mene dok sam ovo pisao, moram da pomenem da se stari članovi poput pomenutog Dennis Dunnaway-a pojavljuju kao autori i u prvih deset pesama, zapravo kao ko-autori zajedno sa članovima današnje postave i ostalim pomoćnicima. Međutim ove poslednje dve pesme potpisuju isključivo stari članovi. Prva od te dve je Genuine American Girl koja odiše nekim gotovo garage-surf rock stilom, dok je druga You and All Of Your Friends, gotovo istog manira. Pesme su klasičnije od svih klasika sa ovog izdanja i predstavljaju neki nostalgičan povratak u vreme kada su ovi ljudi bili mladići, tako da ne verujem da će Cooper sa novim snagama ovo svirati uživo. u svakom slučaju jedan lep omaž nekom davno prošlom vremenu. Pomenute live pesme koje se nalaze na drugom albumu su redom: No More Mr. Nice Guy, Under My Wheels, Billion Dollar Baby, Feed My Frankenstien, Only Woman Bleed i School’s Out. Dakle sve strai dobri hitovi iz perioda pozne 70e i rane 80e, uz jednu glam metal himnu iz 1991.godine. Pesme su inače sa nastupa u Columbus-u iz 2016.godine.
Sve u svemu Pranormal kao album nema nekih posebnih slabih tačaka. Ima par pesama koje su možda ispod nekog vrhunskog nivoa ali u celini još jedno dobro izdanje starog lisca. E sad, žanrovski je album definitivno vintage, ili classic rock. Modernog zvuka nema uopšte i to je sada stvar ukusa, kome će se više ili manje svideti. Međutim, ono što raduje i što je javeći plus ovog albuma je izgleda neuništivi vokal iskusnog Alice-a. Bio je Alice predmet rasprava o tome šta se dešava sa njegovim vokalom. E pa ovaj album, a posebno live pesme, dokazuju da se ne dešava apsolutno ništa loše. Čovek ima skoro 70 godina i prosto i dalje kida. Na nastupima se još uvek može videti horor-shock tematika, vrhunska ekipa muzičara sve to prati i otići na koncert ovog benda pravo je uživanje. Alice Cooper je jednostavno neuništiv i ne odustaje od onoga što najbolje radi. Nadam se da će mu uspeti da u svojoj 81. godini peva pesmu I Am Eighteen. To bi bilo stvarno neverovatno i ne bi me čudilo da se dogodi.
P.S. Najnoviji single mog benda Critical Solution Revisited, pa overite!
Sign Up For Regular Updates From Junkyard World
