L.A. Guns – The Missing Peace (2017)

Los Anđeles je grad čuven po mnogim zanimljivim stvarima iz različitih sfera života a između ostalog i po muzičkoj sceni koju je iznedrio tokom poslednjih decenija prošlog veka. Ipak, retki su gradovi koji su se mogli podičiti svojim sopstvenim „Gunsima“ a LA ih je imao… i to duplo. Jedni su postali svetski poznati a ovi drugi pak nešto manje. Zapravo, bio je to nekada jedan te isti bend, odnosno dva, nastala iz istog korena. Verujem da priču o imenima i postavama veliki deo vas već dobro zna tako da se ne bih oko toga mnogo zadržavao. Ovo je priča o toj drugoj strani medalje o čuvenim „Gunsima“, tačnije ovo je priča o L.A. Gunsima i njihovom najnovijem albumu The Missing Peace.

Koliko se dugo čekalo na ovaj povratak kraljeva sleaze-a, jedno je od možda najtežih pitanja na koje sam do sada morao da odgovorim u pisanju recenzija. Tri godine nakon poslednjeg Hollywood Forever ili petnaest nakon fenomenalnog Waking The Dead albuma? Ako smatrate da se istorija GnR računa samo dok su u bendu bili Slash i Axl, onda se isti standard valjda mora primeniti i kada su u pitanju L.A. Gunsi, u tom slučaju isključivo kada u postavi imamo osnivača i gitaristu Tracii Guns-a i frontmena Phil Lewis-a. Mnogo je mutne vode proteklo pacifičkom obalom Amerike od te 2002.godine da bi se kockice ovako složile i da bi se konačno moglo govoriti o ovome što imamo danas.

Nakon snimanja albuma Wakin The Dead 2002.godine, što je ujedno bio drugi album grupe nakon njihovog prvog velikog povratka 1999.godine, Traci Guns odlazi iz benda, da bi sa tada slobodnim Nikki Sixx-om oformio supergrupu Brides Of Destruction koja je veoma obećavala. Nikki je ubrzo nakon prvog albuma napustio projekat i počeo da pravi nešto novo to ćemo kasnije znati kao Sixx A.M, Tracii je uradio još jedan album sa Brides Of Destruction ali se sve to ubrzo raspalo. Njegovi Gunsi su u međuvremenu konsolidovali redove i sa novim gitaristom Stacey Blades-om izdali više nego korektni Tales From The Strip 2005.godine. U međuvremenu je sam Tracii za „zelenim stolom“ izgubio potpuno vlasništvo nad imenom benda te je morao da ga podeli sa bubnjarem Steve Riley-em. Baš iz tog razloga smo imali tu vrlo čudnu situaciju u kojoj su postojala dva benda sa identičnim imenom L.A. Guns, tj dve verzije jednog benda, što je trajalo tokom druge polovine prošle decenije. Ipak Tracii je popustio a Riley-evi odnosno Phil-ovi (Phil Lewis je bio pevač te verzije benda) L.A. Gunsi tonuli su sve dublje i dublje, menjajući ćlanove i stvarajući potpuno blede i nezanimljive albume poput Hollywood Forever iz 2014.godine uz neverovatno velik i beznačajan broj cover albuma. Sve je to verovatno bilo previše i za samog Phil Lewis-a koji je odlučio da napusti ovaj bend 2016.godine ali je ujedno i najavio početak nove saradnje sa legendarnim Tracii-em , u prevodu prešao je u drugi tabor, što su fanovi širom sveta dočekali kao izvanrednu vest. Decenija i po tavorenja bila je konačno završena i svetlost na kraju tunela se ukazala! Tracii i Phil ujedinili su snage sa poslednjim gitaristom iz prethodne postave Michael Grant-om, kao i Trejsijevim bubnjarem i basistom Shane Fitygibbon-om i Johnny Martin-om. Rezultat ove sage ili bolje rečeno rock sapunice kao što rekosmo bio je – novi album!

Samo ime albuma i njegova grafika nedvosmisleno (jasno je iz aviona) ukazuju da je upravo Tracii Guns bio taj deo slagalice koji nedostaje. Da li je to baš sve tako jednostavno kao što zvuči? Najbolje je proći kroz sam album jer se nekakav odgovor se obično ukazuje na kraju. Album inače sadrži 12 pesama i izdat je pod etiketom Frontiers Records, izdavačkom kućom koja poslednjih godina ulaže dosta napora kako bi vratila veliki broj nekada velikih imena L.A. scene. Pesma kojom ovo izdanje započinje nosi naziv It’s All The Same To Me i na prvo slušanje nekako ne proizvodi onaj „woow“ momenat, koji je možda bio očekivan, ali zato to jeste učinila druga pesma po redu, pod nazivom Speed koju smo imali prilike da čujemo kao prvi single. E to jesu oni pravi L.A. Gunsi. To je taj sleaze rock/metal, to je ono što oni najbolje rade. Nakon nekoliko preslušavanja, kao što sam se potajno i nadao, ipak se i prva pesma „namestila“. Možda je samo trebalo da obrnu redosled pa da album otvori Speed koja je totalno jedna od onih numera koje su stvorene da budu otvarajuće na albumu. Možda se iza prve pesme krije neka namera da se slušaocima pokaže, kako i sama pesma u nazivu govori, „sve je to u stvari isto“, ništa se nije promenilo, „samo njega nije bilo“… ili tako nekako. U svakom slučaju ovde iammo dva prava prljava chunky komada po uzoru na najbolje dane benda koje uspešno prati i treća numera A Drop Of Bleach, koja se razlikuje po tome što ima ima taj neki vampirski rif po uzoru na pesme sa njihovog trećeg albuma Hollywood Vampires, ali i jednu finu porciju melodičnosti u refrenu poput pesama sa Waking The Dead. Sledeća stvar pod nazivom Sticky Fingers je malo mračnija nego prethodne ali takođe sadrži tu neku iskonsku prljavštinu koju su definitivno umeli da isporuče isključivo Phil i Tracii u tandemu. Nakon svega četiri pesme već se osećaju oni pravi L.A. Gunsi tj kombinacija onog najboljeg iz njihovog muzičkog arsenala.

Kako album dalje odmiče sledi i prva balada. E sad, očigledno je da ova Christine trebalo da bude neki nastavak ili odgovor legendarnoj Ballad Of Jayne, ali ona to jednostavno nije uspela. Nažalost moram reći da je ovo možda i najslabija pesma na albumu i bilo bi mi draže da su je sakrili tamo negde pred kraj. Nije ni blizu legendarnoj Jayne a ni kao novitet prosto nije na nivou prvih četiri numera. Nakon nje sledi Baby Gotta Fever, pesma sa privlačnim rifom ali nezanimljiviim refrenom. Deluje kao ideja koja je dobro započeta pa je potom nekako sklopljena tj smuljana na brzinu. Ipak, mora se priznati da je samo muziciranje vrhunsko uprkos svim iznetim kritikama. Tracii Guns i mlađani Michael Grant pokazali su se kao odličan tandem a Phil Lewis peva bolje nego što smo mogli čuti u proteklih nekoliko godina. Potvrda vrhunskog muziciranja je možda i naredna numera Kill It Or Die koja je jedan svojevrsni blues funky gitarski komad uz vrištući Phil-ov vokal. I ako nema onog ustaljenog sleaza u sebi pesma je vrlo interesantna i daje albumu potrebnu raznovrsnost, a bogami i gruva samo tako. Don’t Bring a Knife In a Gunfight na mestu broj osam je sa druge strane totalni povratak sleaze rock glam maniru. E sada, pesma ima nekoliko magičnih sastojaka i to su: metalizovani uvodni rif, izesna radijska melodičnost ili ti pevljivost, veliki „whoo-oo“ refreni, „gang“ vokali, „paljevinske“ solo deonce kao i unikatni Sunset Strip tekst, koji opisuje tamošnje svakodnevne događaje, verovatno iz mladosti članova benda, mada ko zna. Druga stvar koja je bitna; možda će se naći neko ko će reći da ovakva pesma predstavlja klasičnu hej-hej himničnu numeru kakve danas štancuju novi glam/sleaze revival bendovi, uglavnom skandinavskog porekla. Jeste. Ima istine u tome. Liči. Ali ono što Vince Niel/Nikki Sixx wannabe bendove razlikuje od ovoga je, pa da kažem to prosto: L.A. Gunsi su izmislili odnosno patenrirali ovakav sleaze/glam, verovatno nesvesno jer ipak su to bili samo opisni pridevi nastali u to vreme, a ne posebni žanrovi, dok ovi danas samo pokušavaju da sve to lepo iskopiraju jer nemaju to u sebi. Uglavnom, radi se o jednoj od boljih pesama na albumu na kojoj imamo i solo deonicu drugog gitariste, mlađanog Michael Grant-a koji je više nego dobro uklopio sa iskusnim Tracii Guns-om. Inače Michael je bio glavni gitarista poslednje zvanične L.A. Guns postave pre ovog reuniona.

Poslednju trećinu albuma otvara numera The Flood’s the Fault of The Rain, koja je ovih dana doživela ekranizaciju u vidu jednog lyrics videa. E ovo je već nešto sasvim drugačije. Jeste pesma spora tj. sporijeg tempa ali nije balada. Ima taj umirujući uvod sa razlaganjem koji se kasnije polako nadograđuje, ali recimo za razliku do Christine ova ima mnogo više epike i supstance. Značajno bolja od pomenute balade. Možda malo liči i na neki Lynard Skynard ili tako neke slične bendove iz sedamdesetih. Mnogi kažu da podseća na House Of The Rising Sun. Tekst je uglavnom o Sunset Strip-u i njegovog velikoj pompi a može se jasno čuti i Phil-ov čuveni birtanski akcenat koji je bio samo još jedan od unikatnih trejdmarkova ovog benda. The Devil Made Me Do It koja potom sledi počinje zanimljivom phaser/flanger efektom kojim je obojen uvodni gitarski rif. Tracii Guns je poznat kao veliki virtuoz i čovek koji voli da eksperimentiše efektima. Brza, furizona, melodična i opaka rokačina sa stilom. To je ova pesma u kratkim crtama. A tek šta reći o onom Helloween/Kai Hansen rifom negde u predrefrenu. Pesma je jednostavno fenomenalna kada je reč o numerama iz redova rokačina i žao mi je što baš nju nisu stavili da otovori ovaj album. Potom sledi još jedno veliko iznenađenje. Pesma The Missing Peace. Ako vam je The Flood’s the Fault of The Rain prijala, ova bi trebalo da čini to isto samo još i više. Kakva nadgradnja! Pesma epskih razmera, možda i najepskija ikada u opusu L.A. Guns-a, nešto poput čuvenih Estranged/November Rain njihove braće po imenu (a i oružju), ali na njihov svojstveni način. Kakav refren, kakva konstrukcija pesme, kakvi prljavi mini rifovi koje Tracii dodaje u refrenu. Phil je svojim promuklim glasom dao pesmi neverovatnu brilijantnost dok su Tracii i Grant odradili vrhunsi, ono što Ameri kažu „top notch“ posao. Da bi atmosfera bila još moćnija pobrinuli su se i tome dorpineli i gudački istrumenti. Nakon toga, za kraj dolazi i Gave It All Away koja kreće vrlo nežnim ali britkim akustičnim uvodom. Malo zbunjujuće na prvi pogled ali nakon tih prvih pedeset sekundi priča se pretvara u teški, mračni i po malo morbidan rif koji polako ali sigurno upućuje na još jednu epsku stvar, mada mora se priznati dosta mračniju od prethodne. Ima tu čak i nekog heavy metal epskog prizvuka, posebno kada je reč o solažama. Šta? To je to. nema više? Na veliku žalost, tako je, dođosmo i do kraja albuma. Što se tiče ove poslednje trećine albuma, nema se ništa drugo reći do vrhunski i potpuno neočekivano!

Ako sada ponovo postavimo pitanje sa početka teksta: Da li je za dobru ploču L.A. Gunsa potrebno da na njoj učestvuju Tracii Guns i Phil Lewis, nedvosmisleno i bez ikakvog oklevanja, odgovor bi bio: DA! Ovaj album je definitivno dokazao je višegodišnje sumnje po tom pitanju. Album je sam po sebi više klasičan nego moderan, što je možda u ovom trenutku i bolji potez koji su Gunsi povukli. Biće vremena i za ovo drugo, naravno ako u ovom sastavu potraju. Ovo izdanje predstavlja, konačno posle toliko vremena, jednu svetlu tačku u istoriji ovog benda, ma koja postava ili verzija da je u pitanju. Dobili smo pravog naslednika prva tri legendarna albuma, dobili smo konačno tu kariku koja nedostaje. Dobili smo The Missing Peace kao legitinog i pravog naslednika Wakin The Dead albuma. U svakom slučaju L.A. Gunsi nikada nisu bili bend za svakoga, poput recimo njihove braće po imenu i oružju, pa samim tim valjda i nisu doživeli takav vid svetske slave. No to uopšte nije ni bitno. Ako ste istinski i pravi fan ovog benda, ne vidim razlog da vam se ovaj album ne svidi. Ako sto ih pak nekada slušali i voleli biće vam nadam se veoma drago da se ponovo malo podsetite ovih kraljeva sleaze rocka jer ovim albumom oni to svakako i zaslužuju. Ako treba da se daju ocene onda neka bude 9 od 10.

Slike preuzete sa stranice: L.A. Guns

P.S. Overite novi single mog benda Critical Solution Revisited – Drive

Album poslušajte ovde:

Oktobar 2017.godine Autor: JP

Share To The World