The Dead Daisies – Burn It Down (2018)

 

 

Sredinom aprila meseca  tekuće godine dobili smo i najavljivani novi album omiljenog benda ovog bloga The Dead Daisies. Zapravo, ta tvrdnja o omiljenom bendu i nije sasvim potvrđena. Jednostavno je reč o maloj šali koju često pominjemo iz prostog razloga jer je i sam blog krenuo sa radom iste godine kada je ovaj bend izdao svoj prvim album The Dead Daisies. Nakon toga opisali smo i drugi Revolucion, zatim treći Make Some Noise a prošle godine i live album Live and Louder. Red bi bio da ispoštujemo tradiciju i kažemo po koju reč i o najnovijem, petom izdanju ukupno a četvrtom albumu po redu,  pod nazivom Burn It Down.

 

Ipak pre nego što krenemo sa sadržajem, treba napomenuti i jednu malu promenu u postavi grupe. Znate, čitali ste već, da bend čine istaknuti svetski muzičari pa nema razloga ponavljati. Promena se desila nedavno i u pitanju je bubnjar Brian Tichy koji se otisnuo u „solo“ vode, po rečima pevača John Corabi-a u gostovanju kod čuvenog Eddie Trunk-a. Njega je zamenio nekadašnji dugogodišnji bubnjar grupe Journey,  Dean Castranovo. Inače čovek koji je sa gitaristom Daises-a, Dough Aldrich-om,  vodio bend Revolution Saints. Jednog fenomenalnog bubnjara zamenio je drugi, Ništa se nije promenilo. The Dead Daisies ostaju supergrupa kakva su od uvek i bili, koju neumoljivo predvodi i veliki bos, ritam gitarista David Lowy. 

 

Sam album donosi deset novih numera, notornih Daises komada. Na svim dosadašnjim albumima ovog benda, nailazili smo su skupove izvanrednih pesama među kojima bi se uvek izdvojilo njih nekoliko, koje bi svaki verni fan hard rock muzike želeo u svojim best-off plejlistama. Tako je i na ovom albumu. Ono najbolje što on nudi nalazi se na samom početku. Uvodne numere Resurrected i Rise Up. Prva od pomenute dve kreće jednim vrlo mračnim rifom, što je može se reći velika novina, a kasnije se nastavlja u standardno dobar i prljav hard rock. Aldrich-ove vrišteće gitare, Corabi-ev besprekorno moćan glas kao i  fantastična ritam sekcija, donose još jedan unikatni hit.. Rise Up sa druge strane kreće jednim još više metaloidnim rifom, koji se, ako se ne varam, nalazi i na novom Judas albumu, ili jednostavno toliko podseća na muziku tog benda. Nebitno. Sjajan rif i još jedna novina koju Daisies ubacuju u svoj opus, a to je nešto tvrdji pristup pesmama. Sama po sebi pesma je i pored mračnog prizvuka veoma pevljiva i verovatno već i jeste hit np. 2 sa ovog izdanja.  Treba reči da smo obe ove numere mogli čuti i kao singlove.

 

Međutim, nakon uvodne dve pesma sledi nešto što i nije bilo baš za očekivati, s obzirom na  ovako furiozan početak ove ploče. Najavljivali su The Dead Daisies  mračniji i metalskiji album u period neposredno pre izlaska. Moglo bi se reći da su to i opravdali na trenutak ali od treće numere Burn It Down, bend se vraća svom classic hard rock 70s zvuku uz tu i tamo primese bluza, kao što je i slučaj u ovoj pesmi. Što se ostatka albuma tiče, zapravo to je 2/3 albuma, njega čine pesme koje su u svakom smislu potpuno prihvatljive i za uživanje. Pesme kojima apsolutno ništa ne fali ali se sa druge strane ipak ne ističu dovoljno, bar ne onoliko koliko smo očekivali. Ruku na srce i  tvrđi pristup, metaloidni rifovi. a i  ona doza mračnijeg prizvuka kao da su iščezli sa završetkom treće numere. Judgement Day i What Goes Around su dve sasvim obične groove rock pesme, bolje rečeno dva dobra jam-rock komada, ali ništa više od toga. Na šestom mestu nalazi se obrada Stones-a pod nazivom Bitch, što je totalno prihvatljivo jer je bend i ranije imao dobrih obrada. Opuštajući momenti ostavljeni su za sledeću hendriksoidnu Set Me Free. Nakon nje slede još i Dead and Gone, klasičan classic rock komad, potom Can’t Take It With You, koja inače spada u ediciju zlih blizanaca. Ovog puta u pitanju je blizanac čuvenoj numeri Stormbringer (Deep Purple). Mora da je Aldrich baš presvirao ovaj rif dok je bio u Whitesnake-u, pa se jednostavno omaklo. Album zatvara Leave Me Alone, još jedna klasična hard rock stvar, pevljivog refrena, prljavih vokala, sjajnih rifova i solaža. Sve u svemu ništa posebno novo.

 

Kao što smo već rekli, album je sam po sebi jako kvalitetan. Nema tu ni jedne toliko loše pesme, po svim mogućim merilima, ali jednostavno nema ni ničega spektakularnog. Osim prve dve pesme koje će sigurno jednog dana osvanuti na nekom best-of izdanju, a zasigruno na set-listama,, što se ostalih tiče biće to vrlo teška misija. Da li je došlo do zasićenja? Moguće. Ipak je to četiri albuma u pet godina postojanja, čak i kada je reč o supergrupi. Da su nastavili u istom maniru kao što je to slučaj sa samim početkom ovog izdanja, bio bi to sasvim drugačiji album definitivno. Ali hajde da se ne ljutimo toliko, ipak su to The Dead Daises,  oprostićemo im. Treba pomenuti još i to da su neposredno pre ovog albuma ineki članovi benda izdali svoje solo ploče.  Basista Marco Mendoza je izbacio zanimljivu Viva La Rock solo ploču dok je John Corabi uradio nešto jedinstveno. Presvirao je uživo ceo Motley Crue album iz 94-e sa svojim bendom i napravio svojevrsan omaž ovoj fenomenalnoj ploči o kojoj će sigurno biti više reči u nekoj doglednoj budućnosti. Ovi primeri ukazuju na neko moguće prezasićenje. No bilo kako bilo The Dead Daises ostaju dosledni sebi i to je najvažnije. Aktivni su, haraju svetom na svoj način i naravno i dalje ostaju omiljeni bend ovog bloga!

 

April 2018.godine                                                                                             Autor: JP