Intervju: Q&A sa Danielom Mihajlovićem, frontmenom grupe Elektromattik

Pred vama je novi ekskluzivni intervju koji smo ovoga puta vodili sa frontmenom beogradskog rock n roll benda Elektromattik, Danielom Mihajlovićem Denijem, čovekom koga mnogi pamte iz vremena kada je predvodio svoj prvi bend Polyester Shock, pevačem, tekstopiscem, ponekad i gitaristom, odnosno, jednim retkim rock n roll umetnikom u pravom smislu te reči. Njegov novi bend Elektromattik izbacio je svoj album prvenac pod nazivom Otrovan, i to početkom 2019.godine. Prošlo je dosta vremena od izlaska ploče, pa ako se pitate zašto smo toliko dugo čekali da o tome pričamo, moglo bi se reći samo jedno: o ovakvom, retko kvalitetnom i isnpirativnom rock n roll albumu na našim prostorima, nikada nije kasno govoriti, s obzirom da su ovakva izdanja prava pravcata retkost!

JRS: Pre svega čestitke na albumu porvencu. Voleo bih da nam pre nego što pređemo da pričamo detaljnije o albumu, kažeš nešto više o istorijatu grupe Elektromattik, odnosno kada je i kako nastao bend i šta se sve izdešavalo u tom tranzicijonom periodu između Polyester Shock-a i Elektromattika. Negde sam takođe načuo da je bilo i saradnje sa članovima bendva NBG, odnosno nekadašnjim Pussycat-om.

D: Hvala od srca! Idemo radom: Polyester Shock je prestao da radi pre pet-šest godina, i ključ u tu bravu je definitivno stavljen Kizinim (bubnjar benda) odlaskom u Oslo. Prestali smo da radimo i pre njegovog odlaska, jer, znaš, nikoga više nije interesovala ta priča, ni nas, a ni publiku – jako je to loše išlo, poseta na koncertima je bila komična u najmanju ruku, i onda se meni to sve smučilo: i bend, i ceo sistem , i celo to batrganje u živom blatu, i to u trenutku kada smo bili na prvim mestima, ili pri vrhu svih tadašnjih Top-lista. Jednostavno je ta priča umrla usled nedostatka kiseonika, i to je to. Urna sa pepelom Polyester Shock-a postoji, hahaha…

E sad, u sred svega toga, i neke moje lične borbe sa, zašto da krijem, alkoholnim demonima, ja sam krenuo da snimam neki materijal, tj,, Maxi -EP, koji je bio sve samo ne RnR, koji mi se tada bio zgadio, dakle, više je to bio neki Roxy Music/Bowie fluid…To sam snimio i dve stvari sa tog fantomskog EP-a su na Youtube-u, Duh u tvojoj sobi i Iz Kosmosa... U to neko vreme Kara (gitarista grupa NBG, ex- Pussycat, ex – Partibrejkers) i Alek (basista – ex Pussycat). su me pozvali da probamo nešto zajedno i vratili me „u podrum“.

Nažalost, osim jakog prijateljstva, koje mi stvarno znači, ništa od toga nije muzički ispalo – jednostavno smo drugačijeg senzibiliteta i vizija, ali zajednički pogled na pesme i način pravljenja istih nije moguć, jbg.

Ali neka: NBG opet radi, imaju strašnu ploču, jedva čekam da izađe i da je ljudi čuju, Alek ima gomilu svojih pesama koje će, nadam se, snimiti sa nekim svojim bendom uskoro, a ja sam se, nakon svega, prizvao svesti, okrenuo Nemanju (gitarista grupe Elektromattik, ex Polyester Shock), sa kojim sve to „teče“ prirodno i lako, seli smo i napravili Elektromattik,

JRS: Moram priznati, veoma zanimljiva priča. Dakle, na kraju smo dobili Elektromattik, što je čini se ispalo kao najbolja moguća varijanta. Inače, odakle potiče ideja o imenu benda i šta zapravo predstavlja?

D: Nemanja je tu kumovao. Tražili smo neko ime koje nije ono, uobičajno, a i da je dovoljno zvučno i da ide uz ono što sviramo. Ti naravno znaš da je „Electromatic“ model Gretsch gitare, a mi smo to preveli na naš jezik i dodali još jedno „t“, kako bi svima, a i sami sebi otežali „search“ na internetu, hahaha. Nemanja je svirao Gretsch, uz svog SG-a, Epiphone-a i Telecaster-a na albumu, a taj Gretsch je prilično obojio zvuk, tako da je to ime nekako logično izronilo.

JRS: Koliko sam upoznat sa situacijom, od početka ste čini mi se imali malo poteškoća oko konačnog sastava benda. Da li je to sada rešena stvar?

D: Dobro si upoznat. Menjali su se bubnjari. Isidor, koji je učestvovao u stvaranju albuma, i snimio bubanj za album, otišao je otprilike sa izlaskom prvog singla, a mi smo krenuli da tražimo novog čoveka… Sada je tu ,hvala Bogu, Nemanja Todorović, i on je apsolutno savršena „karika koja nedostaje“. Jako smo srećni što je došao čovek koji odlično svira, sa kojim se kapiramo odlično, i koji je pre svega sjajan čovek – to je neporcenjivo.

JRS: Upravo tako. Nekada samo umeće sviranja nije dovoljno da bi priča počela da „teče“. Inače, kaži nam i to gde je i kako sniman vaš album prvenac pod nazivom „Otrovan“? Kako je došlo do saradnje sa inostranim producentom?

D: Sniman je na više mesta. Bubanj i bas su snimani odjednom u studiju Danila Orbovića, pod nazivom „Orvel„, gitare je snimao Marko Marović, koji je doneo celu mašineriju u naš studio „15“ , klavire je Milan Petrović snimao u svom studiju, a vokale sam ja snimao kod Mr. Dadija Radovanovića u „Kazablanci„. Backove je otpevao Marko Vidojević. Zatim smo kod Marovića, koji je uz našu asistenciju bio producent albuma, to smiksali, i poslali na master Mr. Phillp Dust-u u Manchaster. Dakle, Phillip je radio mastering a produkcija je naša i Marovićeva. I, JAKO smo, po prvi put, zadovljni rezultatom.

JRS: Na koji način ste izdali album? S obzirom da je to jedna od omiljenih tema, zanima me i šta misliš o celom tom svetu muzičkih striming servisa i koliko je to bolje ili lošije od cimanja sa izdavačkim kućama recimo?

D: Album je izdat za CD Baby, tj. američki online servis/izdavačku kuću, kojoj platiš pare, pristojne, ne nešto mnogo, i oni se u ekspresnom roku potrude da ti album bude na svim striming platformama sveta. Bilo je ponuda i ugovora izdavačkih kuća ali mi jednostavno nismo hteli i imali da ulažemo još novaca u to, a ovo je bilo pristupačno i smisleno, tj, smislenije.

Nije bolje jer si sam svoj gazda, što u prevodu znači da nemaš ničija „leđa“ ovde, a bolje je, jer si opet sam svoj gazda, pa imaš svoja leđa i ne polažeš nikome „račune“… a mi smo navikli da nosimo džakove na grbači.

Vidi: striming servisi su i sadašnjost i budućnost, i nema tu šta da se priča. Sva promocija muzike je danas repetiran pištolj striming servisa. Ja sam staromodni nosorog, koristim ih kako bih čuo neke nove albume koji mi se učine zanimljivim, pa ako mi se dopadnu ja kupim CD, da, uredno kupujem CD-ove, gde ćeš veći retro, hahah, vinili su opet „in“, a ovo što ja radim je čist brisan prostor, ali uživam u tome.

JRS: Ko je bio zadužen za tekstove,a ko za muziku na samom albumu,?

D: Tekstove uvek radim ja. Ne zato što mislim da sam Bob Dylan, već zato što moram da verujem u ono što pevam/izgovaram. Da nije tako, ne bi imalo smisla, pošto nisam neki pevač, znaš ono, 200 oktava i to, ovako sam apsolutno siguran u istinitost i ubedljivost svake reči koju sam otpevao, a to mi je jedini lični zakon koji poštujem. Mora da bude istinito. To je to.

Muzika – muzika je mahom Nemanjina i u manjem procentu moja, on uzme te moje melodijske i harmonijske skice, dok sedimo u sobi sa jednom gitarom i mikrofonom, i kako je on milion svetlosnih godina muzikalniji od mene, uobličava ih, menja akorde, dodaje, oduzima… pa mi vrati „štafetu“ da ja to sredim, polu-aranžmanski kako sam zamislio, i kako sam čuo u glavi. Onda obično napravimo demo, grub, i sa njim izađemo pred bend, Felix (basista) onda doda svoje, promeni nešto, da tu neku „vegetu“, neki prelep začin, evo sada i Nemanja bubnjar predloži neki beat, nešto… ali baza, kostur, i sama vizija – Nemanja i ja.

JRS: O čemu zapravo govore tekstovi pesama Elektromattik-a i koja je to centralna tema ovog albuma? Pored toga, s obzirom da su tekstovi tvoji, kako i gde nalaziš insipiraciju za pisanje ovakvih tekstova, koji su pri tom na srpskom jeziku, što možda može ponekad da bude i „mač sa dve oštrice“ u ovoj muzici kojom se bavimo.

D: Tekstovi govore o onome što si ti i doživeo i razumeo slušajući ih. TI ili bilo ko ko odvoji vreme i sasluša te pesme. Ono o čemu zaista govore, da li o meni, da li o nekim mojim prijateljima, to je sekundarna stvar, moja, intimna… i iskreno, veliki je to luksuz da možeš emotivno da se „razgolitiš“ pišući pesme, da ispričaš ili prepričaš svoje ili nečije tajne, a da to ostanu tajne, iako su ih čule stotine ljudi. Inspiracija je, bar meni, u ljudima oko mene, i u meni samom.

Kao što sam ti već rekao, tekstovi su istiniti. U reč. Ne bih se složio da je srpski jezik, ili bilo koji jezik sa Ex-Yu prostora, mač sa dve oštrice..osim ako misliš na srebrni mač sa rubinima koji seče stenčugu na pola lakim zamahom. Naš jezik je prelep.

JRS: Hteo bih da se kao gitarista osvrnem i na Nemanjino sviranje gitare na ovom izdanju. Čini mi se da je u potpunosti uspeo da zvuk Elektromattik-a distancira od nekadašnjeg sirovog garažnog zvuka Polyester Shock-a, obzirom da je fenomenalan gitarista, jedan od retkih na domaćoj sceni za koga bi se moglo reći da ima taj neki sopstveni istančani stil sviranja. Na izdanju se, bar po meni, mogu čuti i uticaji The Cult-a, Velvet Revolver-a i još puno nekih zanimljivih elemenata i nijansi.

D: Malo mi je nezahvalno da pričam u njegovo ime na tu temu, iako se apsolutno slažem se sa tobom. Ovako: Polyester Shock je imao to što ti zoveš „sirovi garažni zvuk“ utoliko što smo imali užasnu produkciju, što su pesme bile drugačije, nikada mi nismo hteli da zvučimo „štrokavo“ i lo-fi, i da, on jeste možda svirao malo drugačije, ali to je moja idiotrska krivica, jer sam stalno nešto petljao tamo gde nije trebalo, insistirao na nekim gitarskim rešenjima na tragu, šta znam, Rolling Stones-a ili Stooges-a, silio pesme da zvuče u tom maniru, iako je on, kao što si rekao fenomenalan svirač. Sad The Cult i VR – da čuje se, ali netako što je on to skidao, jer on navedene bendove – a to veruj mi, uopšte i ne sluša, niti ga nešto zanimaju, on je jednostavno u crossover-u nekom svom, ličnom, u miksu nekih uticaja koji mogu da zazvuče kao navedeni… Evo ja sam mu puštao neke pasaže i rešenja Billy Duffy-a iz The Cult, i kao jbt, pa čuj ovo, ovo kao da si ti odsvirao… Ima puno sličnosti ali više zato što su obojica pili iz istog izvora, nego što se radi o direktnom uticaju. Steve Jones, recimo, jeste direktan uticaj obojici, Jimmy Page…. To znam pa mogu da kažem hehehe….

Ja ovoga puta nisam bio tu kada je on snimao gitare, namerno, apsolutno sve što je odsvirao i snimio, to je apsolutno on, ja bih samo zasrao nešto svojim mešanjem…zato gitare i aranžmanski i svirački zvuče kako treba. To ti je Nemanja 100 %.

JRS: Apsolutno! Svako moje poređenje sa poznatim svetskim gitaristima je u pozitivnom smislu, u svakom pogledu. Elem, uradili ste već i dva video spota i to za pesme „Moram Da Te Pronađem“ i „Sav Tvoj Mrak“. Koliko su spotovi bitni u današnje vreme Youtube-a po tvom mišljenju? Sa druge strane, odakle potiče ideja o pravljenju lyrics videa, koje ste uradili za svaku pesmu na albumu posebno?

D: Bitni su mnogo, možda bitniji od svega. Ali opet, paradoksalno, manje bitni nego pre, recimo petnaestak godina. Osim ako ne napraviš nešto baš, baš nesvakidašnje. Mi nismo imali nijedan spot gotov kada je album objavljen, a hteli smo da sve izađe iste sekunde kada i album: i FB stranica, i Instagram, i YT kanal, i svi striming servisi. Zato smo napravili te lyrics videe. Kao lagani peting za ono što će uslediti, a to su dva spota koje si pomenuo… biće ih još bar toliko sa ovog albuma.

JRS; Nedavno ste imali i prvi zvanični live nastup kao bend Elektromattik. Kakav je osećaj svirati ponovo zajedno i koliko se to razlikovalo od vašeg poslednjeg nastupa, odnosno tvog i Nemanjinog, kao grupe Polyester Shock,

D: Da, imali smo, 15. Novembra, kao predgrupa novosadskoj grupi Gift, koja radi jedan od najboljih evropskih Bowie tribjuta,ali imaju i svoj album, odličan, zove se Dreamoscope. Znaš šta, razlikovalo se utoliko što su pesme drugačije, i što smo ih po prvi put svirali pred ljudima na koncertu, bili smo srećni jer smo konačno stigli do nastupa nakon svih tih personalnih peripetija… i bilo je, a svako ko je bio, siguran sam da će to potvrditi, uuužasno puno energije, i sa naše, i sa strane ljudi koji su bili u publici, a kojima se ovom prilikom, i u ime svih nas zahvaljujem.

Bitno je da smo sada milion puta sigurni da Elektromattik, kao celina, funkcioniše savršeno, sva četvorica kao jedan.

JRS: Da li možemo očekivati još svirki u budućnosti, zapravo, voleo bih da popričamo o jednom tvom stavu, koji ja još pamtim iz Polyester- Filthy perioda kada smo vam moj bend i ja u više navrata bili predgrupa, a to je da ti ustvari nemaš nameru da ikada više sviraš po „raspad“ svirkama sa lošim ozvučenjem i po kojekakvim mestima. Šta pod tim zapravo podrazumevaš?

D: Nije nikakav „elitizam“ u pitanju, naprotiv. To ti je kao da daš reli vozaču da vozi trku sa autom kome je jedan točak polu-zašrafljen i kome je zamagljena šofer-šajbna. Te svirke sa jezivim monitoringom i ozvučenjem vređaju ljude ispred bine, koji dobiju muku, buku i užas umesto onoga što su platili i zaslužili da čuju i vide. I onoga što zaista bend ume da pokaže. Znaš to dobro i sam, kreneš, u na primer solo, sviraš ga napamet, jer ne čuješ sam sebe, a publika čuje više tvoje nokte nego ton koji ti proizvodiš. To je uvreda publike, nas, svih…. To je nedopustivo.

I stvarno je smešno što evo, tu je 2020., i dalje pričamo na tu temu – ali eto pričamo.

JRS; U popunosti se slažem sa tobom, sa svim što si rekao, jer nosim to i iz svog sopstvenog iskustva. Ali eto, izgleda da će to ostati, onako, večna tema našeg rock n roll-a. A sada ima još jedno od „teških“ pitanja, koje se takođe odnosi na domaću scenu: Kakav je tvoj stav o njoj i kako se Elektromattik u sve to uklapa?

D: Najiskrenije ne znam. Jedino što je evidentno, i što me raduje, da su koncerti sve puniji i puniji (mislim na bendove sa scene) za razliku od situacije od pre par godina, kada je samo najjača mainstream A liga imala pune koncerte, dok je sve ostalo bilo onako….praznjikavo. Bilo bi suludo nemati veliko poštovanje za sve ljude koji se trude i uspevaju da stvaraju, izdaju albume, i imaju koncerte pod užasnim uslovima koji su ovde već aksiom. Nije važno da li se to meni sadržajno sviđa ili ne, važno je da ljudi sviraju i to je u biti jedino bitno.

Nikada nisam doživljavao ovaj bend, kao ni prošli, delom neke scene, znaš, tu smo, radimo, ako se ljudima to sviđa super, ako ne – jebi ga, opet smo tu, snađite se, hahaha.

JRS: Inostrana rock scena? Nešto novo i tebi zanimljivo odatle?

D: Pa znaš, trudio sam se stvarno da nađem nešto novo, i da se „zakačim“, ali me ništa nije „kupilo“, Svideo mi se prvi album britanskih rokera The Struts, nije to ništa spektakularno, ali je bilo ok…. I sada ih je uzela industrija, i napravila neki grozan neo-Queen užas, drugi album im je odvratan, ima jedna, dve dobre stvari. Tako da – ja sam uvek u vremenskoj kapsuli, kopam po sedamdesetima, osamdesetima, devedesetima, staromodan sam, hahah.

JRS: Dođosmo, eto, i do kraja ovog veoma zaniljivog intervjua. Hvala ti na izdvojenom vremenu i razgovoru za JRS! Kakvi su inače planovi benda Elektromattik za u buduće? Neki novi spotovi, pesme, ili možda neka eksluziva koju možeš najaviti ako želiš?

D: Planovi su trenutno: svirke, svirke, svirke! Biće sigurno još jedan-dva spota sa ovog albuma, a već radimo i na novim stvarima, ima ih 5-6 koje Felix, Nemanja 1 & 2 i ja „brusimo“ na probama, plus ja imam gomilu toga u skicama, što u glavi, što na diktafonu…. Da li će ići album ili maxi EP, ne znam, možda me ova trojica oteraju u pm, jer je album, i sam znaš, veliki posao, ali ja ću uvek da glasam sa obe ruke da bude album….

Hvala tebi na interesovanju i pomoći! Zadovoljstvo mi je bilo!

Elektromattik FB page

Elektromattik Youtube kanal

Album grupe Elektromattik možete preslušati na svim mogućim striming servisima, a mi smo za ovu priliku odabrali Deezer!

Novembar 2019.godine Razgovor vodio: Janko Petrović

Share To The World