Dregen – Dirty Blues and Sleazy Booze

Još u jesen 2013.godine svetlost dana je ugledao prvi „solo“ album legendarnog gitariste i osnivača švedskih sastava Backyard Babies i The Hellacopters, poznatijim pod imenom Dregen. Ovom prilikom prenosim tekst-recenziju koju je još tada napisao Dušan Perović, moj veliki prijatelj, istomišljenik i brat, i to sve u sklopu mini „feljtona“ o novim skandinavskim grupama i muzičarima. O ovakvim remek delima nikada nije kasno govoriti a posebno ako se uzme u obzir da su se i sami Backyard Babies nakon gotovo šest godina pauze ponovo vratili i krenuli sa radom na novom albumu koji se očekuje naredne godine.

Jednostavno rečeno čovek je objasnio neke stvari! U principu sada već univerzalna i dobro poznata prosto proširena rečenica, može se upotrebiti i za ovaj prvenac, Andreas Tyrone Svensson-a poznatijeg joši pod imenom Dregen. „My Lord Sweet Satan“ pitao sam se i mislio u sebi, da li će zaštitno lice Backyard Babies-a, uspeti da podnese taj celokupni teret i lansira u zvučnu orbitu nešto što će biti zavredljivo pažnje uha. Moram priznati, već na prvo slušanje moja konstatacija je bila: „to je to, to je to, rock n roll do koske“! Sirova energija koja neprestano teče, i sliva se iz pesme u pesmu, dominira kroz svih trideset i četri minuta albuma.Hipnotišući zvuk možemo okarakterisati kao idealan spoj ili svojevrsni silabus rock istorije, odnosno žanrova koji čine istu, tako da se kroz ovih deset naslova može čuti i hard rock, rock n roll, sleaze rock, punk rock, glam rock, garage rock, blues, country….

Međutim, ono što najviše ostavlja utisak na mene, jeste taj pristup zvuku, odnosno kako tako nešto veoma prosto može da zvuči tako dobro i krupno u isto vreme!? A to je vešto iskazano i opravdano kroz sjajno i upeglano muziciranje (od svirača do pevača), sjajne aranžmane i korišćenje, kako bi se to danas reklo jeftinih, ali dobrih fora i fazona. Kao primer možemo navesti Keith Richards manir sviranja gitare (koji ja lično obožavam), upotrebu klavira koji kroz sviranje samo jedne dirke kao i najobičnije zviždanje, mogu da podignu pesmu na još viši nivo od postojećeg i pridodaju sasvim jednu drugu dimenziju. Moram izdvojiti i neke lične favorite sa ovog albuma: Just Like That (pesma koja je prva doživela ekranizaciju) tera na momentalno mrdanje kolena, Flat Tyre On A Muddy Road definitivno ide uz neki chill i dobru pljugu, Pink Hearse dušu dala za petak, izdvojio bih još i 6 Till 10, Mojo’s Gone, One Man Army ( koja me neodoljivo podse’a na No More Mr Nice Guy od Alice Cooper-a).

Jedno je ipak sigurno, a to je da ovaj album preovlađuje ogromnom kreativnošću koju je Dregen crpio svirajući i gradeći karijeru kroz Backyard Babies, The Hellacopters kao i kroz saradnju sa jednim takvim imenom i legendom kao što je Michael Monroe. Dregen definitivno ima znanje u malom prstu, što mu ipak ne smeta i ne sputava da upotrebi i ostalih devet kako bi dobio jednu tako savršenu kombinaciju i celinu u muzičkom i tekstualnom smislu. Ja takvu jednu finu celinu i kombinaciju ocenjujem sa čistom peticom i sa zasluženim pridodatim plusem, i toplo je preporučujem svima. Ova doza energije će vam sigurno dobro doći i zagrejati vas kroz zimske dane koji slede, dok će vas uz letnje dobrano oznojiti.

Dregen Official
Dregen Facebook

Novembar 2014. Autor: Dušan Perović

Share To The World