Recenzija: Slash feat Myles Kennedy & The Conspirators – World On Fire (2014)
Album otvara pesma po kojoj ovo ostvarenje i nosi naziv, dakle World On Fire ( radnog naziva I wanna pull your hair) i predstavlja što bi Amerikanci rekli „streight ahead“ rock n roll ili po Slash-u „let’s do it now song“ (4). Brza galopirajuća rokačina bez mnogo mudrarije sa porukom „živeti za momenat“, ali i sa veoma eksplicitnim spotom koji je propratio ovaj inače prvi singl. Za otvaranje albuma, sasvim na mestu.
Sledeća na albumu je Shadow Life, pesma za koju sami autori kažu da je trebala da se koju godinu ranije zove You’re A Lie odnosno da se nađe na prethodnom albumu (5). Pošto smo pesmu sa tim imenom već čuli, ovaj tako da kažemo „bastard brother“ prvobitne verzije, donosi nam malo kompleksniji aranžman sa rifom u čistom Slash maniru ali i refrenom koji je Myles Kennedy obojio izuzetno zanimljivim melodijama i podigao je na još viši nivo. Solo je takođe zanimljiv sa jednim brzim „shred“-om u sredini koji odlično leži uz celu kompoziciju, i odudara od prepoznatljivog Slash uvijanja žica. U svakom slučaju odlična pesma, ozbiljnija od one prve, koja lako klizi u uho slušaoca i tu ostaje, i to na samom početku ovog putovanja.
Automatic Overdrive – treća po redu, je jednostavno „pesma rif“. Uvodni rif koji ide nakon početnog akordisanja je rif kojeg ima svuda, koji prosto leti po sobi dok se sluša, a i refren je otpevan „na njemu“. Jednom rečju rif kakav samo genije kao što je Slash može da osmisli i pretvori u pesmu, i to zamislite gde – na sopstvenom kauču (6) !! Malo je danas gitarista koji ovako sviraju gitaru definitivno!
Četvrta po redu pesma Wicked Stone je stvar u klasičnom Slash and Co. maniru, po ugledu na Standing In The Sun i Halo, sa prethodnog albuma. Za razliku od navedenih ova petominutna rif pucačina presečena je jednim sporijim delom u sredini i obogaćena uvodom u „a la“ Aerosmith stilu, koji su inače Slash-ovi veliki muzički idoli, što je on uvek ponosno isticao tokom svoje karijere.
Nakon nje dolazi još jedna brza, vozajuća, „uptempo“ pesma 30 Years Of Life, sa još jednim živopisnim Slash-ovim rifom koji sadrži skoro svaki ton lestvice. Vožnja u ovoj pesmi ne staje od prvog do poslednjeg, petog minuta, probijajući se kroz razne melodije, što u strofama, što u refrenima. Odlična pesma koja tera na đuskanje, posebno pogodna čini mi se za live izvođenje, tako da se može očekivati kao deo repertoara na dolazećoj turneji, Inače, jedna od omiljenih Slash-ovih pesama sa albuma (7).
Posle niza brzih, sledi jedna sporija pesma Bent To Fly, koja predstavlja jedan od najboljih trenutaka na albumu sigurno. Slash nastavlja nit pravljenja tzv. grandioznih pesama po ugledu na nekadašnje Civil War, Beggars and Hangers On, Fall To Pieces. Umirujući uvod na akustičnoj gitari rasplamsava se polako u ubitačni refren, gde Myles Kennedy još jednom pokazuje svoj neverovatni muzički talenat. Kada bude prošlo izvesno vreme, biće ovo zasigurno još jedna „epska pesma“ kakve je Slash u svojoj karijeri već imao, Inače tekst je mala živorna priča samog Kennedy-ja.
Na sedmom mestu, pesma pod nazivom Stone Blind, vraća nas u vode tipičnih Slash rifčina. Uvod na početku zvuči malo Cult-ovski, što je svakako zanimljivo čuti. Još jedna pesma sa kauča inače (8). Album i dalje na visokom nivou.
Potom sledi Too Far Gonne, za koju Slash kaže da zapravo datira iz perioda Apocalyptic Love albuma (9). Rif kao i cela konstrukcija pesme podseća na muziku sa tog albuma, s tim što ovde imamo nešto melodičniji i pevljiviji refren. Zanimljiva i slušljiva pesma u svakom slučaju.
Deveta po redu Beneath The Savage Sun, teška hard rock gotovo metal pesma je veorvali ili ne pesma o slonu. Da da, o slonu! Slash, Myles kao i njihove porodice su veliki borci i aktivisti za prava životinja i protivnici krivolova. Tekst je kako Myles kaže, nastao na osnovu priča koje su saznali od lokalnih rendžera na putovanju po Južnoj Africi (10). Veoma interesantna pesma sa te tačke gledišta. Za razliku od nekadašnjih priča o drogama, seksu i dobrim ženskama, ovog puta imamo jednu iznenađujuću temu o kojoj nam Slash and Co, pričaju.
Drugu polovinu albuma, ako možemo tako reći, otvara pesma Withered Delilah. Još jedan klasičan Slash-ov rif pretvoren u pesmu. Zapravo se na ovakvim mestima može videti sa jedne strane bespotrebno prenatrpavanje albuma, a sa druge velika želja autora da fanovima pruži potpuni uvid u sve ono na čemu se do tada predano radilo.
Potom sledi i prva balada na albumu, ili polubada zavisno od tačke gledišta. U svakom slučaju znatno blaža i sporija pesma zanimljivog imena Battleground. To što je lagana i spora ne daje joj automatski epitet po malo dosadne pesme, već ono šta u njoj možemo čuti. Uz prethodnu pesmu, možda i najslabiji momenti na albumu.
Dvanaesta pesma po imenu Dirty Girl po svedočenju samog Slash-a datira iz perioda od pre nekoliko godina, što se da lako primetiti prilikom preslušavanja. Zanimljivo kod ove pesme je to što je snimljena uz pomoć šestožičane bas gitare sa nešto tanjim žicama nego obično, naravno uklučenu na Marshall pojačalo (11). To je ujedno i jedino zanimljivo kod ove pesme, koja je jedna od onih koje služe za popunjavanje ploče.
Posle nekoliko definitivno manje zanimljivih pesama sledi Iris Of The Storm. Ponovo vraćanje melodija u uho slušalaca je osveženje i najavljuje mnogo bolji i konkretniji završetak ove ploče. U svakom slučaju dosta zanimljiva stvar i svakako mnogo konkretnija od prethodne tri.
Na mestu broj četrnaest jedno veliko iznenađenje! Pesma pod nazivom Avalon, a Slash i drugovi u pravom irskom maniru u stilu Rory Gallagher-a. Rokanje koje tera na poskakivanje i kucanje čašama viskija ili flašama piva! Ovo je vrlo pozitivno otkrovenje za same autore ove pesme. Ne sećam se da sam ikada čuo Slash-a kako svira neku stvar u irsko-keltskom maniru. Naravno cela pesma je obeležena njegovim unikatnim „trejdmarkom“. U svakom slučaju najveće i to pozitivno iznenađenje pred sam kraj, zato molim još jednom, preslušajte do kraja!!
Nakon irskog „bouncy“ rifa sledi pesma The Dissident, koja zvukom i aranžmanom svakako spada u bolja ostvarenja po ugledu na pesme iz gornjeg dela albuma. Country old school uvod je delo basiste Todd Kerns-a,koji je nastao slučajno u studio nakon snimanja albuma (12).
Pretposlednja pesma je pomenuti instrumental Safari Inn kakvih je bilo i na ranijim Slash-ovim radovima. Odakle ideja da se jedan ovako glomazan album začini iinstrumentalom nije najjasnije. Kao što reče Slash tog leta 2011.godine u Areni, pred početak izvođenja instrumentala Jizz Da Pit (sa prvog Snakepit albuma), „da bi ste znali sledeću pesma morate biti ultra,mega, giga fanovi“. Pa tako će verovatno biti i ovoga puta sa ovim safarijem.
Za kraj pesma od skoro sedam minuta The Unholy. Uh, pa da li je moralo baš toliko!? Jedna vrlo mračna pesma ne baš karakteristična za ovu ekipu. Em što je mračna, em je i tekst uvrnut. No kako bilo, Slash i Myles su dosta ponosni na ovu pesmu. Verovatno jer je dosta drugačija od svih koje su do sad pravili. Možda je upravo to najava kako će izgledati neka naredna izdanja ove ekipe. Mada iskreno, moje je mišljenje da ovo predstavlja samo jedan izlet u malo drugačiji teren. Ali videćemo do tada, ima vremena!
Što se produkcije tiče, tu možda i ne treba trošiti mnogo reči pošto je ona besprekorna. Kakva bi inače i bila kada dolazi sa druge strane okeana. Zanimljivije je sigurno reći po čemu je to ovaj album drugačiji od prethodnih. Potrebno je pre svega napomenuti da je sam Slash ljubitelj analognog snimanja, odnosno snimanja preko trake, kao što se to radilo u prošlosti. World On Fire snimljen je upravo tako, isto kao i njegov prethodnik Apocalyptic Love. Međutim, za razliku od pre dve godine, glavni producent ovoga puta bio je Michael Elvis Baskette, inače čovek koji je radio albume Alter Bridg-a. Pored ovog, drugi glavni razlog otpočinjanja saradnje bila je upravo obostrana privrženost analognom snimanju koju podjednako gaje i Slash i producent Elvis.
Druga važna razlika je u tome što je prethodni album snimljen i urađen kao „live“ album, sa vrlo malim overdub-ovima. World On Fire urađen je više u maniru nasnimavanja, pa samim tim i zvuči dosta tvrđe od svog prethodnika.Još jedna bitna činjenica oko novog albuma je i ta, da je Slash odsvirao sve gitarske deonice na albumu, uključujući i ritam gitare. Nekada su taj posao zajedno sa Slash-om radili redom Izzy Stradlin, Gilby Clarke, Ryan Roxie, Dave Kushner, dok je na prethodnom albumu ritam gitare odsvirao Myles Kennedy. Za one koji nisu znali Myles je takođe vrlo talentovan gitarista, koji to pokazuje u svom bendu Alter Bridge, gde sa Markom Termonti-jem čini gitarski duet.
Kada je reč o omotu za album, on predstalvja delo umetnika po imenu Ron English, koji je kreirao omot za prvi Slash-ov solo album iz 2010.godine. Od drugih zanimljivosti možemo izdvojiti i to da je Slash ma koliko se trudio da ima „old school“ pristup u radu, većinu ideja za ovaj album prvenstveno je snimao u svom iPhone uređaju (mada u intervju tvrdi da je to bilo na Samsung-u) (13). Šalu na stranu. Kako god to bilo, evo jedne pouke za mlade muzičare: Ne stidite se svojih ideja, snimajte u svoje telefone, kompjutere, razne druge uređaje, ko zna kada može da zatreba!
Za sam kraj ću preskočiti ustaljeno davanje ocene albumu, ali ću zato izdvojiti nekoliko bitnih činjenica koje su obeležile ovo izdanje kao i samu grupu. Da grupu, dobro ste čuli! Ovaj album deluje mnogo organizovanije i konkretnije od prethodnih, a jedan od osnovnih razloga za to je , kao što je pomenuto na početku, da ova ekipa ljudi zapravo funkcioniše kao bend. Možda njihova imena stoje odvojeno na omotu u onom rogobatnom nazivu, ali svakako godine koje su prošle, svirke koje su odsvirane, kao i provedeni zajednički trenuci, doveli su do povećanja energije i uspostavljanja odlične hemije u samom bendu. To se i te kako da primetiti prilikom preslušavanja albuma. Još jednom napominjem, ovo nije Slash-ova solo ploča, on je ste gazda benda, odnosno šef projekta, ali uspeh je više nego zajednički. Ako neko misli drugačije neka mi na primer objasni koja je to suštinska razlika između ovog i benda Whitesnake, kada govorimo o načinu rada i funkcionisanja. Drugo, ovim albumom Slash and Co. pokazuju dobar kontinuitet u radu, što je za svaku pohvalu i pored činjenice da Myles radi uporedo i sa svojim matičnim bendom Alter Bridge-om. Treće, i možda najvažnije: da bi se shvatio i prihvatio ovaj album, mora se napraviti jasna razlika i staviti distanca između onoga što je nekada bilo i onoga što je danas. Tu naravno mislim na Guns N Roses period. Iluzorno je tražiti ili očekivati neki novi Welcome To The Jungle, Rocket Queen ili Sweet Child Of Mine. Te pesme su radili neki drugi ljudi u nekom drugom vremenu i nekim drugačijim okolnostima, bez obzira što je Slash bio prisutan u svemu tome. Samo tako se može razumeti i prihvatiti ono što danas predstavljaju Slash feat. Myles Kennedy and The Conspirators, a to je i više nego zadovoljavajuće. Lestvica je definitivno podignuta na još viši nivo, što se tiče Slash-a i ove ekipe. Sada ih čekamo na još jedno druženje kod nas u Srbiji, što da ne !
Facebook page- Slash feat Myles Kennedy and The Conspirators
Facebook page- Slash
Septembar 2014. Autor: Janko Petrović
Uputnice/Reference
1. Prvi album Slash iz 2010.godine ipak je predstalvjao solo projekat na kome je gostovao veliki broj muzičara, jedan od njih bio je i Myles Kennedy.
2. Classic Rock – Slash feat. Myles Kennedy and The Conspirators, Limited Edition Editors Pack, United Kingdom, Septembar 2014.godine, Front Page
3. Ibid. str-12
4. Ibid. str- 26
5. Ibid. str- 26
6. Ibid. str-11
7. Ibid. str-18
8. Ibid. str-29
9. Ibid. str- 29
10. Ibid. str- 30
11. Ibid. str- 82
12. Ibid. str- 41
13. Ibid. str- 10
