The Dead Daisies – Revolucion (2015) Recenzija

0
Kada sam pre skoro godinu dana pisao o  grupi The Dead Daisies i njihovom albumu prvencu, nisam ni slutio da će za samo godinu dana ova „supergrupa“ izbaciti još jedno izdanje. Tada su delovali kao grupa veoma kvalitetnih muzičara koja se okupila i za svoju dušu odsvirala nešto više od desetak pesama, koje su naravno nakon toga  „pretočili“ u album. Od tada pa nadalje desilo se mnogo toga. Turneje sa grupom Kiss i Def Leppard bile su više nego uspešne, odziv fanova bio je u stalnom porastu. Ko je pratio ovu grupu na društvenim mrežama mogao se i sam uveriti.
Međutim, ubedljivo najveća promena koja se u međuvremenu desila ovoj grupi, bila je ni više ni manje promena pevača, i to u liku nikog drugog do John Corabi-ja. Popularni Crab, nekadašnji pevač bendova Motley Crue, Scream i Union početkom godine pristao je da se pridruži grupi u izradi novog albuma i nadolazećoj turneji. Ovom promenom grupa ne samo da dobija još jednu super zvezdu u svom timu, već i prvoklasnog pevača i muzičara, koji je, moglo bi se o tome diskutovati,  godinama bio izuzetno potcenjen. Naravno reč je o njegovom vremenu provedenom u Motley Crue-u sa kojima je snimio jedan album i jedan EP. Tada fanovi jednostavno nisu hteli da ga prihvate kao novog Crue člana, a Nikki Sixx je i sam priznao da bi za tadašnju formaciju benda bilo bolje da se jednostavno nazvala „kofa puna crva“ ili bilo šta slično osim Motley Crue, i da bi jedino tako sve imalo nekog smisla. I pored fenomenalnog albuma iz te 1994.godine, kojeg je Corabi inače promovisao u svojoj verziji neposredno pre dolaska u The Dead Daisies, ipak je „stara baraba“ Vince Neil bio nezamenjiv kada je reč o Crue-u. Corabi je posle toga nastavio solo karijeru koja je može se reći bila ispunjena i usponima ali i padovima. Devedesete su bile teške za sve, pa tako i za samog Corabi-ja, a bilo je i dosta privatnih problema. Sada je ponovo u jakoj postavi sa poznatim muzičarima, tako da rezultat nije mogao nikako da izostane. Sadašnja postava benda izgleda ovako: John Corabi – vokal, Richard Fortus – gitara, David Lowy – gitara, Marco Mendoza – bas i Jackie Bernes – bubnjevi (odsvirao na albumu), Brian Tichy – bubnjar na nastupima.

Što se samog albuma tiče, treba napomenuti da je u celosti urađen na Kubi pod „producentskom palicom“ Ben Grosse-a (Marylin Manson, Sevendust). Vrlo zanimljiva odluka u odabiru mesta snimanja albuma. Egzotična, sunčana i zabavna Kuba. Zapravo, bend je na Kubu otišao u saradnji sa kubanskim Ministarstvom kulture, Institutom za muziku i Rok agencije, sa ciljem promovisanja i razmene kulture. Iako zvuči pomalo štreberski, The Dead Daisies su pored razmenjivanja kulturnih vrednosti i dobara, uspeli da nađu vremena i da rade na snimanju albuma. Na kraju kada  sve sabere, ispada da se sve  i te kako isplatilo jer su fanovima isporučili i više nego dobar album. Naravno, i sam naziv albuma, koji je na španskom jeziku, rezultat je boravka na Kubi. Jedna prava mala rock revolucija.

Revoucija sa Kube počinje jednim odličnim rock komadom pod nazivom Mexico. Gitare u stilu AC DC na samom početku polako uvode u samu pesmu, odnosno u sam album, nakon čega sledi Corabi-jev praskavi scream. Sve je spremno, društvo kreće u topli i osunčani Mexico. Pozitivni tonovi, pevljivi refreni i tekst koji krase ovu pesmu predstavljaju i matricu po kojoj je urađen ceo album. Odličan, odličan početak albuma. A ovo je ujedno i  singl koji je izašao zajedno sa spotom. Sledeća po redu je pesma Evil koja odiše klasičnim blues rock rifovima i predstavlja neku vrstu spoja modernog i starog upravo iz razloga što je reč o prvoj obradi na albumu i to od Willie Dixon-a. Jedna od dve pesme na kojima je bubnjeve snimao Brian Tichy. Treća po redu je mid-tempo rokačina Looking For The One koju odlikuje pre svega hipnotički groov na bas gitari, u režiji Marca Mendoze, po malo latino perkusije i odličan vokalno-gitarski aranžman ostalih članova benda. Fina letnja stvarčica, potpuno u skladu sa vibe-om koji ovaj album u celini pruža. U narednoj pesmi Empty Heart, Corabi-ju se pridružuje i australijski pevač i tekstopisac Jimmy Barns. Za razliku od prethodnih pesama u nešto ozbiljnijem maniru sa malo mračnijim harmonijama ali isto tako rokerski čvrsta numera pevljivog refrena, pa kao takva svakako spada u red boljih na albumu. Na mestu broj pet nalazi se numera Make The Best Of It koja počinje vrlo prijatnim klavirskim deonicama Dizzy Reed-a, pa može se reći nešto nalik na njegovim bravurama sa UYI ere. Mada uvod ne bi trebao da zavara jer ubrzo posle toga sledi još jedan rokerski rif Fortus-a i Lowy-a, koji je ujedno toliko prost i toliko puta odsviran, ali zvuči tako sveže i novo, plus refren u kome John Corabi još jednom daje unikatni zvuk ovom bendu. Solo deonice su takođe jedne od najboljih na albumu.

Sledeća je Something I Said, nešto melanholičnijeg zvuka, fina i opuštajuća polu-balada, mada je, mora se priznati odlično izbegnut taj baladski kliše. U narednoj pesmi Get Up Get Ready bend pokazuje da je spreman i na eksperimentisanje, ali i da se radi o vrhunskim i svestranim muzičarima, pa tako slušaocima isporučuju jednu pravu funky rock stvar. With You and I koja nakon toga ponovo vraća u mid tempo rokačinu ali ovoga puta obogaćenu talkbox-om koji dominira u glavnom rifu koji se pruža gotovo tokom cele pesme. Na mestu broj devet dolazi i prva prava balada pod nazivom Sleep u kojoj Corabi još jednom pokazuje sve prednosti svog pevanja. Deseta po redu My Time, u kojoj je ponovo basista Marco Mendoza u glavnoj ulozi sa svojim distorziranim basom, odiše nekim Deep Purple zvukom, pre svega zbog rifova ali i kombinacije gitara, bas gitare i klavijature. Naredna pesma Midnight Moses predstavlja drugu po redu obradu na albumu. Original je delo The Sensational Alex Harvey Band-a, ali bez obzira što se radi o obradi, verzija Daisies-a je odlična i potpuno se uklapa sa ostalim pesmama na albumu. The Devil Out of Time nakon nje je nešto bržeg tempa i još jedna u nizu kvalitetnih rock stvari. Na samom kraju ovog više nego uspešnog izdanja nalazi se pesma Critical, o kojoj je već bilo reči u tekstu The Dead Daisies – Self Titled Album + Face I Love Ep and more. U svakom pogledu najbolja stvar na albumu i verovatno do sada najbolja pesma ovog benda. Pesma jednostavno ima sve. Tripozni uvod koji je kombinacija klavijatura i gitara polako prelazi u refren koji praktično eksplodira svojom jačinom i upečatljivošću. Pesma sada još i bolje zvuči od kako je John Corabi u bendu. Definitivno numera broj 1 benda The Dead Daisies. 

 The Dead Daisies

Ono što bi se uopšteno moglo reći za ovo izdanje je činjenica da ono predstavlja stepenicu više u karijeri ovog benda. U odnosu na prvi album, pesme su pre svega mnogo rokerskije, konkretnije i više priliče profilu ovih muzičara. Muzika je i dalje bazirana na zvucima sedamdesetih i osamdesietih, koju The Dead Daisies majstorski prave i to prilagđenu današnjem vremenu, drugim rečima spoj starog i modernog jedan je od glavnih atributa ovog benda. Što se vokala tiče, John Stevens je na prvom albumu takođe otpevao kvalitetno, njegovo umeće se ne dovodi u pitanje, ali John Corabi je jednostavno klasa za sebe. Njegovo prisustvo na albumu u mnogome je uvećalo njegov kvalitet ali i opšti utisak. U ovakvoj postavi The Dead Daisies su bend za velika dela. Treba pohvaliti i to što su uspeli da se održe i urade ovaj  album, jer, poznato je kako „supergrupe“ obično završavaju. Iskreno se nadam da to neće zadesiti i ove momke. Na odličnom su putu a eto i lepe prilike da se čuju uživo, 22. novembra u Hali Pionir u Beogradu kao predgrupa Whitesnake-u.

Album poslušajte ovde:

avgust 2015.godine                                                                                               Autor: JP

Share To The World

Оставите одговор