Ugly Kid Joe – Uglier Than They Used Ta Be (2015) Recenzija

Što se postave benda tiče ona je ostala nepromenjena od one sa poslednjeg albuma iz 1996. godine. Međutim, na samom snimanju najnovijeg izdanja učestvovalo je čak sedam muzičara i to: Whitfield Crane – vokal, Klaus Eichstadt – gitare, Sonny Mayo – gitare, Shannon Larkin – bubnjevi, Zac Morris – bubnjevi, Cordell Crockett – bas gitara, Dave Fortman – gitare, pojačani i Phill Cempbell-om iz legendarnog Motorhead-a. Na samom albumu se nalazi 11 pesama od kojih su dve obrade dok je album sniman pod dirigentskom palicom Dave Fortman-a (Slipknot, Godsmack, Evanesence) i tu u Luizijani.

Ovako velika ekipa ljudi i metod rada nisu nešto sa čime se srćemo tako često. Međutim, upravo ta neobičajenost dovela do je do toga da Uglier Than It Used Ta Be postane jedno od najboljih muzičkih izdanja koje je ova grupa u karijeri ostvarila. Sedmočlana postava pokazala se kao odličan recept. Album pre svega ne odstupa od onoga šta Ugly Kid Joe zapravo jeste. Specifičnost ovog benda ostala je netaknuta i posle tolikih godina koje su prošle od njihovog poslednjeg izdanja gde čak ni velika pauza u karijeri nije imala uticaja. Dokaz za to je i EP iz 2012. godine , kojim su Uglijevci čini se samo najavili kakvu „muzičku oluju“ spremaju u nastavku.

Album otvara pesma Hell Ain’t Hard To Find čiji foo-fajterski uvod polako uvodi u pravu heavy klackalicu u refrenu. Ono što odmah upada u uho nakon prvih reči je svakako glas Whitfield Crane-a koji je nikad ozbiljniji i stabilniji, ali opet sa druge strane,  nije ni malo izgubio onu prepoznatljivost sa početka karijere. Odlična stvar za uvod uz poruku iz refrena: „I sold my soul to the other side, I’m a one man rollercoaster ride“. Naredna Let The Needle Play počinje jednim neodoljivim, klasičnim LA heavy rifom koji se nasavlja ka prilično pevljivom refrenu, koji spada u onu grupu muzike koja odmah ulazi u uvo. Inače, u pesmi se govori o teškom emotivnom raskidu koji je upoređen sa starim „gramofonskim“ načinom slušanja muzike. Zasigurno jedna od najboljih pesama na albumu. Treća po redu Bad Seed  iz grupe je panteroidnih pesama, koje Uglijevcima nikada nisu bile strane. Odličan rifovski gruv na početku i Crane-ov po malo stoner rock vokal daju pesmi perfektnu dozu čvrstine i tako je postavljaju rame uz rame sa legendarnim So Damn Cool ili Neighbour sa prvog albuma.

Kao što smo već navikli, od Ugly ekipe se ne očekuju isključivo heavy rokersko muziciranje, tako da promena dolazi sa pesmom Mirror Of The Man. Ledeno sveže akustične gitare i potmuli bas u pozadini, daju pesmi svojevrsnu alice-in-ćejnovsku atmosferu obojenu predivnim gitarskim melodijama. Čini se da se upravo u ovoj pesmi oseća prednost sedmočlane muzičke postave koja je radila na albumu. Još jedna iz grupe vrhunskih pesama na albumu. Peta po redu She Is Already Gone ponovo uvodi čvršće tonove i takođe spada u grupu boljih pesama. Autorski opus sa abluma dopunjuju još i jedna umirujuća balada Nothing Ever Changes, zatim sleazy LA gunerska My Old Man na mestu broj sedam na kojoj bubnjeve svira Phill Campbell iz Motorhead-a. Nakon toga sledi druga po dužini pesma na albumu Under The Bottom, mid-tempo stvar koja predstavlja kombinaciju akustično-rokačkog stila iz pesama sa gornjeg dela albuma sa mistično grandžerskim prizvukom koji se može čuti u velikom broju pesama ovog benda. To koketiranje između različitih muzikih pravaca jedno je od glavnih obeležja UKJ, a grandžerski prizvuk jednostavno se može pripisati vremenu nastanka benda i velikog uticaja koji je ovaj muzički stil u to vreme imao.

U poslednjem delu ploče nalazimo i pomenute dve obrade. Prva je legendarna Ace Of Spades benda Motorhead. Zašto je baš ova pesma izabrana nije poznato. Obično kada je reč o obradama, to predstavlja mač sa dve oštrice. Pre svega vrlo je teško „obraditi“ nečiju pesmu a pri tom sačuvati njenu izuzetnost i originalnost. Posebno je to teško uraditi sa dobro poznatim hitovima. Uglavnom se, ali samo po nekad, isplati uraditi obradu neke manje poznate pesme omiljenog benda. Ovako čini se da je ovaj Ace Of Spades, ispao samo jedan običan cover i ništa više od toga. Na mestu broj deset nalazi se poslednja autroska stvar na albumu, pesma po imenu The Enemy, koja je ujedno i najduža na albumu sa svojih 6:07 minuta. Pesma kreće lagano sa akustičnim gitarama, vrlo pevljive i simpatične melodije. Reklo bi se. još jedna fina balada, ovako za kraj. Ali… Kada verovatno svi već pomisle da je gotovo, negde oko 4:50 minuta, nailazi kraća pauza nakon koje Ugly Kid Joe raspaljuju iz svog mogućeg oružja. Gitare, bas, bubnjevi i Whit-ovo promuklo vrištanje. E to je već prava stvar za kraj. Onako kako treba, sa stavom i  rokerski. Međutim, nakon toga sledi još jedna obrada i to benda The Temptations i pesma Papa Was A Rolling Stone. Nešto bolja obrada nego prethodna, ali čini se da je moglo i bez nje. Ono protutnjavanje iz pesme The Enemy delovalo je mnogo ubedljivije i iskrenije. No kako god bilo, sa ovim svojevrsnim klasikom dolazimo i do kraja ovog interesantnog izdanja.

Sve u svemu kada se podvuče crta, album predstavlja jedno izuzetno izdanje. Ono što jedino fali, što bi se moglo reći da je mala mana ovog albuma, je nedostatak hit-pesme poput Everything About You ili Cats In The Cradle. Vrlo je verovatno da će upravo to biti ono što bi kao zamerka moglo da pristigne od strane publike na račun benda. Muzički gledano album je profesionalno odrađen. Whit-ovo pevanje bolje je nego ikad, i kao što je već pomenuto, zrelije i u neku ruku i raznovrsnije. Gitarski rifovi su zanrovski veoma različiti. Ima tu svega, od teških rokačkih rifova do melodičnih akustičnih razlaganja. Bas i bubanj deluju kompaktno i pored činjenice da se instrumenata latilo više nego obično muzičara, što se  samog procesa snimanja tiče.

Na kraju, neophodno je napomenuti da Ugly Kid Joe jednostavno više nisu oni mladići sa početka devedesetih. Radi se dakle o skupu sada već zrelih ljudi i iskusnih muzičara, doduše sa mnogo manje kose na glavi, što i nije neki nedostatak. Potenciranje te razlike na relaciji  mladost-zrelost, jedno je od bitnih stvari za ovu grupu i za samo ovo izdanje. Na primer, pesma Everything About You zaista odiše nekom dečačkom- mladalačkom energijom. Zato je ona i produkt tog vremena, dok na ovogodišnjem izdanju takve pesme  nema. Ali zub vremena nije ni malo pokvario utisak i umanjio uspeh benda Ugly Kid Joe koji su ovim albumom ostvarili. Svaka pesma na albumu poseduje nešto specifično što slušalac sigurno neće hteti da propusti. Ta neka privlačnost i šarm koji je bend od početka posedovao ostao je netaknut. Starim fanovima će se album sigurno svideti, dok će verovatno i prvući dobar broj novih. U svakom slučaju, lepa je stvar čuti da su se Ugly Kid Joe vratili. Nadam se da je pred njima aktivnija muzička karijera. Nadam se naravno i ponovnom susretu, jer je onaj poslednji bio uzuzetno slabo posećen. Sve u svemu palčevi su visoko podignuti (a i rogovi takođe), ružno dete Joe ponovo je u akciji!

Slike: 1) i 3) blabbermouth.net 2) teamrock.com

Ugly Kid Joe official
Ugly Kid Joe Facebook

Album poslušajte ovde:

decembar 2015.godine                                                                                                   Autor: JP