Bruce Dickinson – intervju za Classic Rock

Ekskluzivni intervju legendarnog frontmena grupe Iron Maiden za novogodišnji broj Classic Rock magazina.

Godina koja je za nama ostaće između ostalog i upamćena po izlasku šesnaestog po redu albuma grupe Iron Maiden. I ako su nakon The Final Frontier iz 2010. godine mnogi pomislili da će to biti poslednje albumsko izdanje pionira heavy metala, Maideni su može se slobodno reći, prosto iznenadili svet izdavanjem albuma The Book Of Souls. I to ni manje ni više nego duplog albuma, sa trajanjem od čitavih 92 minuta. Time su još jednom dokazali da mesto na svetskom tronu heavy metala, sa razlogom pripada samo njima. I pored toga što je album, neposredno nakon što se našao na policama muzičkih prodavnica (kao i na kompjuterima i telefonima širom sveta), praktično podelio mišljenje fanova, stiče se utisak da se strasti kako vereme omiče polako stišavaju, a da se sve veći broj ljud slaže da se zapravo radi o jednom svojevrsnom remek delu. U to ime, umesto uobičajenih recenzija i analiza, prenosimo ekskluzivni intervju koji je pevač grupe Bruce Dickinson dao za novogodišnji broj magazina Classic Rock, koji je ujedno i proglasio The Book OF Souls za album godine.

Kako će Bruce Dickinson nadmašiti album godine?

Heavy metal veterani izbacili su bez premca album godine. U čemu je njihova tajna? Sudeći po Bruce Dickinson-u tajna je u pisanju pesama, golfu i hm…..pantalonama!?

Dakle The Book Of Souls. Da li ste i pre izdavanja albuma pokazivali interesovanje za majansku kulturu?

Ne.ne. Ja nisam. Što se mene tiče, baš ništa. To je Steve-ova (Harris) ideja. On je prvobitno razvio taj interes, odnosno tu ideju o majanskoj kulturi. Nisam baš siguran zašto. Samo je jednog dana rekao: „Hej nazovimo album The Book Of Souls“. Mislim, zašto da ne. To i zvuči totalno Iron Maiden.

Sama ideja „duša“ nalazi se u poprilično dosta stihova na samom albumu?

Da, to je tačno. Ali sa druge strane, možete ovaj album nazvati i The Book Of Dark, onda će neki sigurno reći: “ Uh pa svaka pesma ima nešto mraćno u sebi“. Ljudi uglavnom misle da je na albumu sve bilo isplanirano, ali ustvari nije. I ako samo tako izgleda. Navodi vas da pomislite na Bibliju i kažete: „Naravno da nije planirano, to je samo jedan splet okolnosti“. Na kraju će se uvek naći neko ko će reći da je to proročanstvo. Ma da , kako da ne!

Na albumu takođe možemo čuti duvačke i gudačke instrumente, koje niste imali ranije. Šta vas je nateralo da krenete tim putem?

Dakle, ja sam uradio celu pesmu Empire Of The Clouds na klaviru. Kada pesmu radite na klaviru, onda se stvari jednostavno same od sebe nameću. Dok sam to radio, mogao sam čuti i zvuke harfe, cevastih zvona, raznih timpana i još mnogo toga. U tom trenutku bih pomislio: „O da!“ Tako da je nakon toga bilo samo: francuske trube – snimljeno, čelo – snimljeno, oboa – snimljeno.

Kako će te to sve izvesti uživo. Da li će bend zameniti svoje instrumente za trube i violine?

Ne. Ne verujem da ćemo tu pesmu ikada svirati uživo.

Da li je tačno da učestvuješ u izradi najvećeg aviona na svetu? Tačnije neke vrste aviona i vazdušnog broda?

Da. U istom hangaru gde je napravljen R101 ( vazduhoplov koji dao inspiraciju za pesmu Empire Of The Clouds). On je još uvke tamo. U stvari tamo postoje dva hangara. U jednom je od njih je napravljen R101. U susednom, napravljen je brat blizanac R100. Taj R100 je preleteo Atlantik i vratio se nazad. Ali on je napravljen od strane privatne korporacije. R101 je napravljen od strane Vlade, i tu je moralo da dođe do nekih kompromisa. Avion je bio toliko težak da nije uopšte mogao da vozi putnike, tako da je morao da bude još veći nego prvobitno, ali je zato postao strukturalno slabiji. To je zapravo jedna neverovatna priča. Mogao bih o tome da pričam satima.

Kada planirate da pokrenete taj avion?

Mi smo sa njim već leteli do Amerike. Sa njim možemo da letimo na oko 120kph, ali to možemo da radimo do pet dana. Tako da, pelazak Atlantika nije nikakav problem. A ceo avion je dosta težak, tako da može da sleće i uzleće vertikalno. Nije mu potrebna pista.

Da li će te ga koristiti za prevoz Maiden-a tokom turneje?

Slušajte, ako možemo da se prevezemo od tačke A do tačke B u jednom od naših aviona, onda ćemo to i uraditi. Ali za to će biti potrebno da prođe bar jedno dve tri godine.

Ti takođe učestvuješ u biznisu oko popravke aviona, Cardiff Aviation, a takođe pomažeš u ponovnom otvaranju kompanija African Airline, Air Djibouti i dr. Kako uspevaš da nađeš vreme za snimanje Iron Maiden ploče pored svega toga?

Uh pa snimanje Iron Maiden ploče je nešto brilijantno. Ja samo kažem: „Momci žao mi je , imam neki biznis, odložite“!

Da li sebe smatraš preduzetnikom?

Ja i jesam preduzetnik. Nema tu nikakvih pitanja. I moram da priznam nešto: ja volim da budem preduzetnik sa novcem drugih ljudi, pa ko to ne bi voleo?

I pored svega što ti se u zadnje vreme dešavalo u životu, koliko je oktirće da ti je dijagnotifikovan rak uticalo na tebe?

Tu sam morao da stavim tačku. To je trenutak kada kola udare u zid i vazdušni jastuci iskoče, kada jednostavno kažeš ok…Kada sam saznao dijagnozu, doktor me je pitao koji su mi planovi. Rekao sam: „Planovi? Što se mene tiče, počinjem tako što pre svega želim da se otarasim tog čuda. To je moj jedini posao trenutno. Ništa mi drugo nije bitno, osim toga.“ Istraživao sam mnogo. Istraživao sam sve vrste lekova, toksikologiju, čak i samu bolest. Moj onkolog je bio fantastičan jer mi je objasnio do detalja kako ceo taj proces funkcioniše. Ja sam mu stalno postavljao pitanja poput: „Zašto sada to radimo? Zašto je ovo ili ono važno?“ On bi odgovarao: „Zato što kancer funkcioniše tako i tako, i da bi ga sprečili moramo uraditi to i to.“ Ja bi samo rekao: „Ok razumem“! Stvarno sam želeo da shvatim kako sve funkcioniše i šta se zapravo događa mom telu. Želeo sam da to…..ne da kontrolišem već…..pošto se to ne može kontrolisati.

Ali se može braniti znanjem?

Da upravo tako. Rekao sam sebi: „Ja sam trenutno sam sebi naučni projekat sledećih devet nedelja.“ Primao sam toliku količinu radijacije kojom bi se moglo ubiti 13 ljudi. Ali bilo je to više nego interesantno iskustvo. Mada ne neko koje bih želeo da ponovo doživim. Hiljade ljudi širom sveta se suočava sa istim problemom, ne samo ja.

Da li su ti rekli koliko će vremena biti potrebno za tvoj oporavak?

Pitao sam svog onkologa a on mi je dao primer: „Imam jednog RAF pilota sa identičnim tumorom kao što je tvoj. On je već u bolničkoj postelji, upravo ovog trenutka u kojem ti ovo govorim. A kada sam ga sledeći put video, bio je sto posto zdrav, godinu dana kasnije.“ Moja prva pomisao bila je: „Pobediću tog čoveka.“ Nije da sam ja baš nešto takmičarski nastrojen. Dobro jesam makar malo.

Da li je tačno da si puštao brkove?

Da jesam. I to brkove u stilu Baader Mainhof. Ili su bili Baader Meinhof ili kao neki stari pornićar, teško je reći. Zapravo imao sam jednu sliku. Nosio sam šešir i te brkove. Ali to je bilo: „O Bože, izgledam kao jebeni YMCA! Ovo mora da ode.“ I tako sam se i rešio tih brkova.

The Book Of Souls je pokazao da još ima vatre u Iron Maiden-u…

O da, svakako! Raditi na Iron Maiden ploči, nije kao raditi bilo koji posao. Za neke ljude raditi neki posao znači da u tome nema uživanja, ali to jednostavno služi kako bi se zaradile pare. Za mene to nije tako, ja se uvek trudim da radim nešto u čemu mogu da uživam.

Steeve Harris je jednom reako da neće biti više od petnaest Maiden albuma, a The Book Of Souls je šesnaesti?

Točkovi su otpali sa autobusa, da. Ja stvarno ne znam u kom ćemo pravcu krenuti nakon ovog albuma. Neću ništa da prejudiciram. Nema ni poente o tome špekulisati. Za sada treba izneti ovu ploču. Ja uvek kažem,: „Dok god smo zajedno, zašto ne bi smo probali da snimio još po nešto?“ Nemam ni nameru da se penzionišem. Ako neko želi da se penzioniše, onda to treba da uradi onog trenutka kada shvati da postoji nešto drugo što bi radio. To je moje mišljenje.

Ti si jednom izjavio da je rock n roll jedini „posao“ na svetu gde čovek u svojim pedesetim može da obuče šta god poželi, i da to nikome ne smeta.

Tako je. To je jedini način, jedino mesto gde možeš da nosiš svoje gaće preko farmerica i da pri tom ne budeš uhapšen.

Kad smo već kod toga, šta ćeš nositi na nastupima na predstojećoj turneji?

Na prošloj turneji sam nosio odeću u nekom „steampunk“ fazonu. Tako da ko zna kako ću biti obučen na sledećoj.

Danas postoji baš dosta dobrih Iron Maiden tribute bendova....

Da, uključujući i nas. Jedina razlika između nas i ostalih Iron Maiden tribute bendova je u tome što mi snimamo nove albume. Smešno zar ne, ma koliko to zvučalo kao šala, ima u tome i malo istine. Bez pravljenja nove muzike vi jednostavno postajete karaoke bend sami za sebe. Ići isključivo na turneje nije za mene dovoljan razlog postojanja benda. Dobro se od toga zarađuje to je tačno, ali bend je nešto mnogo više od toga. Svaki bend nešto znači velikom broju ljudi. To mora biti nešto više, a ne isključivo novac.
Zato je ovaj album toliko važan. I kada se na kraju ispostavilo da će to u stvari biti dupli album, mi smo jednoglasno rekli „odlično“! U današnje vreme retko ko pravi duple albume. Osim nas. Naš menadžer je rekao: “ Dupli album, kakvo smaranje. Zašto ne bi ste uradili nešto kao Guns N Roses sa Use Your Illusion?“ Mi smo na to rekli: „Ma je*i se, mi nismo Guns N Roses. Ovo je jedan album i tačka.“

No da se vratimo na tribute bendove. Recimo Maiden United je dobar akustični bend, zatim Iron Maidens sa potpuno ženskom postavom i pevaćicom koja se zove Bruce Chickinson.

Video sam Iron Maidens u Meksiku. Svi smo bili na njihovoj svirci. Gledali smo ih i tada sam rekao Steeve-u: „Ovo će možda zvučati vrlo uvrnuto ali, would you f**k yourself?“ I on je na to odgovorio: „Nemam pojma, ali svi smo to isto pomislili“. Stvarno je zvučalo veoma uvrnuto.

Koji je tvoj omiljeni Eddie?

Mislim da je onaj egipatski odličan. A takođe i onaj sa Live After Death. To bi bila moja dva omiljena. Ali kada je reč o pokretnim Eddie-ima na bini, onaj sa Somewhere In Time je ispred svih.

Za jednu maskotu, on je doživeo svoj sopstveni uspeh. To je stvarno vredno pomena kada se uzme da je sve počelo još na prvim svirkama kada je menadžer Rod Smallwood navlačio masku na glavui pravio potpunu budalu od sebe.

To je bila obična kabuki maska iz prodavnice igračaka. I mislim da je baš Rod-ova ideja bila da je navuče na glavu i tako izađe na binu. Potom su mu napravili gumenu masku i kožnu jaknu. Od tada je to sve postalo nešto kao simbol nekakve adolescentske fantazije.

U današnje vreme Maiden publika je veoma raznovrsna. Ima tu porodica gde trinaestogodišnji dečaci pokazuju đavolje rogove, očevi koji su potpuno pijani, majke, ima čak i MILF……

Ma vi ste srećni. Ja imam 57 godina i nisam siguran da još uvek imam prolaz kod MILF-ara. To je baš čudno publika postaje veća ali profil sve mlađi. Dobro je to znati.

Da li je vaš posao da koncert u areni napravite tako da ljudi imaju osećaj kao da su u nekom klubu?

Apsolutno! Stihovi koji otvaraju ovaj album glase: Start to speak with the shaman again, Conjure the jester again – e tu smo. To je to. To je upravo ono što mi predstavljamo na bini. Ja sam i dvorska luda i šaman. Sve u jednom.

Da li su turneje Iron Maiden u stilu sex, drugs and rock n roll ili su više kao igranje golfa i ispijanje čudnih piva?

Pa, ja ne igram golf. Ali naš bubnjar da. To nije ništa čudno. Ima dosta bivših heroinskih zavisnika koji vole golf. Ali mislim da je to sa golfom još gore. Da budem iskren, veoma je retko da radimo nešto više od toga osim da izađemo i popijemo po koje hladno pivo, jer smo obično suviše iscrpljeni. Potrebno je vreme kako bi se telo oporavilo s obzirom da imamo po tri četri nastupa nedeljno. Nije baš da samo tumaramo oko bine, ima tu svačega.

Da li se još uvek mačuješ? Mačovao si se sa Bartosz Piaseckim, članom norveškog olimpijskog tima koji je osvoji srebrnu medalju. Kako je to bilo?

Nisam uopšte bio u formi. Osvojio sam po koji poen, ali ipak je on broj dva u svetu i visok je jedno dva i po metra pri tom.

Da li si ikada zažalio što nisi ušao u britanski olimpijski mačevalački tim?

Ne baš. Oni i nisu bili toliko dobri. A i ja sam bio prosečan. Ako bi to uporedili sa tensiom, ja ne bi ni bio na listi uopšte. Ali biti na državnoj listi jedne drugoligaške zemlje ( kada je reč o svetskom rangu) to i nije tako loše za jednog rokera.

Da li ćeš ikada završiti svoju rock operu?

Znate šta? Skripte su još uvek tu. Ako se neko priključi sa jedno par miliona, onda zašto da ne.