Guns N Roses Reunion 2016 – Prvi Deo

Turneja, koncerti, bina, merchandise

Da ne bi bilo nikakve zabune, valja naglasiti da se Gunsi zapravo nalaze na turneji koja se vodi pod imenom „Not In This Lifteime Tour“ 2016. Ovu krilaticu je zapravo izgovorio sam Axl Rose pre nekoliko godina, kada ga je u prolazu novinar upitao: „da li je moguć povratak starih članova u GNR„. Axl je onako sa osmehom odgovorio upravo to. Da li je on još tada nagoveštavao šta bi se moglo desiti u budućnosti ili je samo hteo da se što pre otarasi dosadnog novinara nije poznato. Turneja je upravo tako i nazvana, onako „šmekerski“ dvosmisleno, a video zapis o tome se može naći na Youtubu. 

Dakle, ako pridodamo i onaj iznenadni koncert u Troubadour-u, Gunsi su do sada zabeležili sedam nastupa sa istoimene turneje. Inače, u ovom trenutku turneja je na pauzi, a nastaviće se 23.juna sa ( za sada) još 24 nastupa u svim većim gradovima Amerike i Kanade. A do ovog trenutka Gunsi su zabeležili po dva koncerta u Las Vegasu, Mexico City-u i festivalu Coachella koji se održava u Kaliforniji. Kako je Las Vegas postao stecište rock n rolla poslenjih godina, i time preoteo na neki način slavnu ulogu Los Anđelesa koju je ovaj grad igradio tokom 80ih godina, odabir je manje više bio  logičan. Bila su to dva vezana nastupa u roku od dva dana na kojima su Gunsi svirali veoma interesantne repertoare o čemu će reči biti kasnije. Na drugom nastupu u Vegasu kao gost se pojavio nekadašnji frontmen Skid Row-a Sebastian Bach. Potom je usledio prvi vikend na Coachella festivalu na otvorenom, na kojem je po procenama bilo preko 90.000 ljudi. Gunsi su bili zvezde večeri a strimovane su i dve pesme sa tog nastupa: Welcome To The Jungle i November Rain, a kao gost pridružio se Angus Young.  Nakon toga Gunsi su prešli „preko grane“ i usrećili vatrene Meksikance podarivši im takođe dva vezana koncerta na gradskom stadionu na otvorenom, koje nije mogla da pokvari čak ni kiša. Finale ovog prvog seta turneje usledilo je još jednim Coachella nastupom, ovoga puta bez gostiju. 

Ono što se moglo videti na tim koncertima je da je kako po set listi, tako i po samoj izvedbi, uglavnom ono drugo veče bilo bolje od prvog. A takođe, svaki sledeći nastup bio je za nijansu bolji od prethodnog.  Naravno tako nešto je skroz normalno. Kako god to zvučalo, ipak je ova formacija GNR-a još uvek „nova“ i ovi koncerti su lepo iskorišćeni sa zahuktavanje mašine i vrhunca koji tek treba da usledi tokom leta. Od predgrupa su se mogli videti, baš kao nekada devedesetih, Alice In Chains u Las Vegasu, odnosno The Cult u Meksiku.

Što se vizuelnog dela tiče, Gunsi su ponovo na ogromnim gotovo kolosalnim binama, ukrašenim video bimovima na kojima se povremeno smenjuju slike članova benda, publike kao i izuzetno zanimljive kompjuterske kreacije, koje u potpunosti dočaravaju ceo događaj. Produkcija je besprekorna i jasno se vidi da se na tim stvarima nije ni malo štedelo. Šra reći, potpuno u GNR maniru. Merchandise i promo stvari sa druge strane, obiluju starim logotipima benda, starim fontovima, koji se po potrebu menjaju od koncerta do koncerta ( od meltalik sivog do onih palmi iz Kalifornijske pustinnje) i sl, što je za promenu lepo videti. Nema više kineskih slova i logotipa sa petokrakama. Ponovo su u modi pištolji i ruže na metku, lobanje , kosturi, zgodne devojke i ostalo i z bogate GNR kuhinje.

 Troubadour

Naravno pre svega  treba pomenuti i nastup u legendarnom Troubadoour-u. Danima je pre 1.aprila Los Anđeles bio oblepljen plakatima i bilbordima sa logom Gunsa i natpisom „Patience„. Kako se 1.april bližio, mnogi su pomišljali da bi Gunsi mogli da po starom dobrom običaju negde u LA-u organizuju jednu ad hoc svirku za zagrevanje. Drugi su sa druge strane mislili da je sve to neka farsa, i da od svega neće biti ništa. Ipak Gunsi su naravno  još jednom iznenadili, tako da su one „aprilske budale“ koje su danima pre toga formirale red ispred Troubadour-a, ipak na kraju imali priliku da prisustvuju svojevrsnom istorijskom momentu. Glasine koje su tih dana kolale gradom da će baš Troubadour biti to mesto, na kraju su se obistinile. A samo mesto verovatno nije slučajno izabrano. U tom klubu su upravo, daleke 1985.godine Gunsi pod tim imenom odsvirali svoj prvi koncert. Poruka je dakle bila jasna. a set od 17 pesama, uglavnom rokačina, bio je i više nego dovoljan za otvaranje novog poglavlja istorije rock muzike. Ipak, ovaj nastup ostaće upamćen i po tome što je Axl Rose imao nezgodan pad u toku pesme Mr.Brownstone, prilikom čega je povredio nogu, pa je tako na sledećih šest nastupa morao da peva sedeći prikovan za muzički tron koji je pozajmio od Dave Grohl-a. 

Od tog 1.aprila nekako je sve delovalo poznato. Duh Gunsa se širio neverovatnom brzinom. Fenomenalni nastupi, ogromna medijska pažnja, pa i prvi problemi (počev od Axl-ovog pada), glasine, kontraverze. Sve je nekako podesećalo kao da je u pitanju recimo 1996.godina i da su Gunsi odmorni od one megalomanske turneje od dve i po godine, u nešto izmenjenom sastavu, ponovo spremni da pokore svet. Axl i Slash ponovo zajedno na bini? Ko bi mogao da poveruje? A i na predstavljanju članova benda se čulo čuveno: „You know this guy , it is wierd it is pissed of and it calls it so Slash„. Malo li je?

Repertoar

Ono što smo do sada mogli da čujemo, na ovih sedam nastupa, i više je nego zadovoljavajuće. Setliste su varirale od 17 pesama iz Troubadour-a pa do 25 koliko ih je bilo na poslednja četri nastupa. Naravno, svirku u Troubadour-u treba uzeti sa rezervom jer se radi o popularno nazvanoj „warm up“ svirci, klupskog tipa, na kojoj recimo nije bilo mesta za Axl-ov klavir, pa su shodno tome i izostale neke standardne pesme.  Ukupno gledano na repertoaru dominiraju pesme sa Appetite For Destruction koje zvuče drsko, bezobrazno, jasno i glasno, upravo onako kako smo i navikli. Tu su svi standardi poput It So Easy koja uglavnom otvara koncerte, pa potom Mr Brownstone, Nightrain, Welcome To The Jungle, Rocket Queen, Sweet Child Of Mine. My Michelle i Out Ta Get Me spadaju u pesme koje su se menjale od koncerta do koncerta pa je tako prva svirana dva puta (jednom je gost bio Sebastian Bach) a druga je svirana na poslednjem koncertu ovog dela turneje, što je bilo lepo iznenađenje. Za kraj uvek ostaje neprikosnovena Paradice City, a nadamo se da će tokom dalje turneje Gunsi ubaciti bar na momente i ostale dve pesme sa ovog albuma.

Potom sledi repertoar sa UYI albuma kojih je nešto manje u proseku ali ako se uzme u obzir da su izabrane uglavnom one najduže od po skoro 10 minuta, jasno je da ih zbog toga  ima manje. Estranged, November Rain i Coma traju gotovo pola sata. Da da, dobro ste čuli! Gunsi su svirali desetominutnu stvar Coma, sa UYI 1 albuma. Ova pesma svirana je svega dva puta tokom devedesetih a sada je definitivno jedna od najvećih iznenađenja koje su GNR mogli da prirede svojim fanovima sa aspekta repertoara. Slash je dakle posle 23 godine ponovo uživo odsvirao ove „dugometražne“ klasike, što je lepo videti i čuti. Od ostalih pesama sa ova dva albuma standardne su bilie You Could Be Mine, Double Talkin Jive, Live And Let Die, Knockin OTHD i Civil War koja zviči besprekorno. Od pesama „iznenađenja“ iz ovog dela opusa GNR-a mogli smo čuti još i Dont Cry koja je povratila svoju prvobitnu formu kao i Yesterdays, koja nije svirana uopšte još od devedesetih.Ima tu i pesama sa GNR Lies. Uglavnom je bila svirana Patience, ali je na poslednjem nasutpu na Coachell-i svetlost dana ugledala i Used To Love Her. Duff McKagen je zadužen za Spaghetti Incident  period pa smo tako imali prilike da čujemo Attitude, New Rose i deo pesme You Can Put Your Arms Around A Memory.

I tako dolazimo do onog onog najneizvesnijeg dela. Kada je već bilo jasno da se Slash vraća u GNR jedno od najpostavljanijih pitanja bilo je i: Da li će svirati pesme sa Chinese Democracy albuma? I naravno to se i dogodilo. Nije ni bilo razloga da bude drugačije. Do sada su izvedene Chinese Democracy, Better, This I Love i There Was A Time, sa blago izmenjenim aranžmanom. Kako zvuče? Više nego odlično, ali o tome malo kasnije.Treba još dodati i čiste obrade, dakle ne one koje su Gunsi snimali na svojim albumima. i tu spadaju The Seeker grupe The Who, zatim AC DC klasici Whole Lotta Rosie i Riff Raff koji su izvedeni kada je na prvoj Coachelli gostovao Angus Young. Tu je naravno i Slash-ov The Godfather solo, kao i bendovsko džemovanje pesama Wish You Were Here od Pink Floyd-a, odnosno Layla od Derek and The Dominos.  

Sve u svemu vrlo raznovrstan repertoar. Interesantan spoj starog i novog, sa raznim obradama i bendskim džemovanjem. Baš onako, u stilu GNR-a kako smo inače  navikli. Postavlja se pitanje da li će biti još pesama? Poznajući GNR verovatno hoće shodno situaciji ili nekim novim gostovanjima. Verovatno su spremili još dosta različitih pesama koje će biti ubacivane od svirke do svirke , pored onog glavnog dela reprtoara koji će i dalje činiti srž svakog naradnog nastupa. A sada, bend. Pa krenimo redom!

Axl Rose – centrala figura svih događaja koji se odnose na GNR je svakako kontraverzni frontmen ovog benda. Imao je taj već pomenuti peh iz Troubadour-a, sedam dana pre početka turneje i  mnogi su već tada pomislili da se Gunsima ponovo po ko zna koji put namestila loša sreća. Ali ipak rešenje je nađeno. Muzičko-gitarski tron Dave Grohl-a pomogao je Axl-u kako bi mogao da nastupa. Zahvaljivao se Axl Dave-u na tome na gotovo svakom nastupu. E sad, ta imobilnost i privezanost za stolicu, onemogućila je inače vrlo pokretljivog Axl-a, da publici pruži svoj unikatni i nezaboravni live performans. Ne bi to ni bilo kao nekada shodno čovekovim godinama, onako u stilu pomahnitalog pantera na acidu, ali Axl je uspeo da se i u takvoj iznenadnoj situaciji prilagodi i kao pravi mašinovovođa pokrene zatutnjali GNR voz. Naravno sa druge strane upravo ta njegova nepokretnost nedostajala je u ukupnom količniku energije koju ovaj bend može da pruži. Videlo se na momente da bi Axl bukvalno kao metak poleteo iz one stolice da može. Cupkao je, vrteo se, čak i komentarisao kako ga sve to mnogo „žulja“. U pesmi Patience je umesto „sitting here on the stears“ pevao onako sa smeškom : „sitting here on this chair“ na veliko oduševljenje publike. Pomoć su mu prilikom odlaska do bekstejdža pružali roudiji a posebno seksi devojke u bolničkim uniformama. Međutim, shodno situaciji Axl se nije  mnogo puta presvlačio, niti odlazio iza bine, tako ja de na nekim pesmama koje izvodi bend bez njega, u kojima bi on uglavnom odlazio na odmor, ipak sedeo na svom tronu i tako igrao u ritmovima muzike. Što se samog vokala tiče, o tome će više reči biti nekom drugom prilikom. Za sada se može jedino reći da je Axl-ov vokal meastralno dobro „podešen“. Pesme iz niže lage zvuče besprekorno, poput It So Easy, Mr Brownstone, Chinese i dr. Takođe, njegovo jedinstveno režanje prisutno je više nego prethodnih godina, posebno u Welcome To The Jugnle i sličnim pesmama. Nema više Micky Mouse glasa, mada još uvek postoje pesme na kojima je uočljivo blago mučenje sa vokalom, a to se pre svega odnosi na Sweet Child Of Mine, donekle Civil War i dr. No ipak, jeste to sve za nijansu slabije nego 90-ih ali je daleko bolje nego u periodu dvehiljaditih i poslednjih par godina. Upoređujući koncerte iz 2014.godine i ove sada, razlika u kvalitetu njegovog pevanja je evidentna. Svaka čast na tome. Mnogo se o tome spekulisalo, kako će zapravo zvučati Axl i da li če pokvariti utisak svojim Micky Mouse glasom ili ne. Na kraju je ipak uspeo ja da u svakom pogledu razuveri svakoga ko je imao sumnju,   tako da pesme definitivno, posebno one stare,  zvuče potpuno  rokerski pljavo, besprekorno glasno sa tom jedinstvenom oštricom koju Axl poseduje. Uostalom onaj frenetični urlik na Live And Let Die govori više od hiljadu reči. Ni prikovanost za stolicu nije uticala na pogoršanje njegovog glasa. Možda je čak i pomogla. Videćemo već u nastavku.

Sve u svemu kada se saberu utisci, Axl ipak pružio najbolje što je u tom trenutku mogao i još jednom dokazao svoju veličinu. Čak su i kašnjenja bila svedena na minimum. Na poslednjem nastupu u Coachell-i bend je zakasnio svega 3 MINUTA! Da li zbog zabrane da se posle 01:00 AM svako prekoračenje plaća 1000 dolara za minut ili ne, ovoga puta sam Axl i bend ponašali su se i više nego profesionalno. Što se povrede tiče, Axl se oporavlja i ako sve bude kako treba u nastavku turneje imaćemo prilike da ga vidimo u svom pravom elementu.

Slash – Kako je Axl bio onemogućen da pruži svoj prepoznatljivi performans, čini se da je najveći deo tereta pao upravo na Slash-a. Iz više razloga veći deo pažnje publike i fanova bio je uperen u njega. Pre svega postalvjalo se pitanje odnosa pomenute dvojice. U Troubadour-u se moglo videti kako Axl i Slash, rame uz rame, baš kao nekada,i sigurnim hodom prolaze kroz vanvremenski GNR materijal. Na narednim koncertima, kada je Axl iz dobro poznatih razloga bio prikovan za stolicu, mogli smo videti nešto uzdržanijeg Slash-a. Da li zbog solidarnosti sa kolegom iz benda, ili možda zbog godina,  sve u svemu energičnost Gunsa nije bila na nivou iz mladosti. Ukoliko je neko tako nešto očekivao, svakako se može reži da je bio u zabludi. Kada se sve uzme u obzir Slash-ov live nastup bio je i više nego dovoljan. Gitare pod uglaom od 90 stepeni prilikom soliranja, povremeno penjanje po monitorima uz po koji trk ka drugom kraju bine ili gornjoj platformi. Za čoveka u šestoj deceniji života i pejsmejkerom u srcu, sasvim dovoljno!

Druga bitna stavka vezana za Slash-a je naravno muzički deo performansa. Jednostavno rečeno, po tom pitanju, Slash = Guns N Roses! Tu prosto nema mesta, ama baš nikakvoj diskusiji. Džabe Buckethead-u kofa na glavi, DJ Ashbi svetlucave gitare, Bumblefoot-u gitara sa četri vrata ili Finck-u brada kao u popa Raše. Džabe svo njihovo umeće koje je svakako vanserijsko. Slash-ov zvuk i ton Gibson  Standard Les Paul-a iz 1987.godine za progoretinom od cigarete, je esencija GNR-a. Ko ne veruje neka nađe butlege i neka posluša. Njegovim povratkom u bend, Gunsi su povratili davno izgubljenu blues-rock osnovu po kojoj su bili prepoznatljivi a koja se upravo nalazi u Slash-ovim prstima. To što mu za sada, na momente „beže“ oni „bendovi“ na November Rain, stvar je rutine. Sve ostalo je toliko zdravo i originalno. Poslušajte solo sa Double Talkin Jive, Rocket Queen ili bilo šta drugo i vedećete o čemu je reč. Nema više zvuka „tetris“ gitara koje su neki od prethodnika proizvodili i pokušaja skidanja solaža sa ploča. Cela stvar je konačno na pravom mestu.

Treća stvar koja je mučlila ljude svih ovih godina je pitanje da li će Slash svirati pesme sa Chinese Democracy ukoliko se jednog dana vrati u GNR. U prethodnom tekstu o Gunsima napomenuli smo da tu ne bi trebalo da bude nikakvih problema, tj. da  Slash  ne bi imao razloga, kao svaki pravi muzičar, da odbije tako nešto. Naravno to se i obistinilo. Za sada su svirane Chinese Democracy, Better , This I Love i There Was A Time.  A kako sve to zvuči? Najbolje je da procenite sami. Kada bi sada napisali da je to daleko bolje nego što je bilo pre, onda bi ona rečenica od nekoliko redova iznad postala besmislena, a autor ovog teksta bi se optužio za dvostruke standarde. Pesme su pre svega doživele blage aranžmanske promene, što je rezultat pre bendskog dogovora nego Slash-ove lične volje. Drugo podela odgovornosti išla je po liniji Slash preuzima uglavnom Finck-ove deonice dok Fortus po potrebi pokriva svemirske Buckethead solaže. Odličan izbor s obzirom na umeće Fortusa. Što se tiče Slash-ovog soliranja u ovim pesmama valja istaći da se to svakako razlikuje od snimaka, da Slash još nije odredio kako će solaže zvučati jer se uglavnom za sada radi o imrpovizaciji. Još jednom treba ponoviti da je cela ta stvar u domenu ličnog dakle subjektivnog doživljaja. Za autora teksta lično, te solaže zvuče solidno dobro, svakako mnogo više u duhu GNR-a, što je dobra stvar i  što može u budućnosti dovesti do toga da oni fanovi koji nikada do sada nisu prihvatili pesme sa Chinese, to konačno urade. Možda će ih upravo taj Slash-ov blues/rock ton koji je nedostajao, privoleti na tako nešto. A možda je upravo to „ono“ što je nedostajalo celom tom albumu da bude snažnije prihvaćen. Vreme će pokazati, posebno ako budu svirane još neke pesme.

Duff – Duff je svoj povratak u GNR okusio još 2014.godine kada je menjao Tommy Stinson-a. Praktično on je uvek i bio taj posrednik između Axl-a i Slash-a pa o pitanju odnosa ne bi trebalo mnogo diskutovati. Sa aspekta zvuka može se slobodno reći da su Gunsi njegovim povratkom vratili onu davno zaboravljenu i zapostavljenu punk oštricu koju su nekada imali i koja je činila drugu polovinu njihove muzičke unikatnosti. Duff McKagen to u sebi nesumnjiva ima i time  suvereno vlada. Kako izgledom tako i muzički. Njegov uvod sa It So Easy kojim su se otvarali koncerti ponovo je moćan, lucidan i na pravom mestu. Duff takođe „časti“i moćnim punk komadom Attitude, baš kao nekada, ali od večeri do večeri publika je bila „počašćena“ i pesmom New Rose, koja se sa ovom prvom smenjivala. Ako dodamo još i uvod sa You Can Put Your Arms Around A Memory onda je GNR slika utoliko potpunija. Nadamo se naravno još nekom punk-spaghetti iznenađenju ili recimo So Fine. A što se GNR slike tiče ona bez  Duff-a nikako ne bi bila potpuna. Bilo bi apsurdno da je recimo samo on tu bez Slash-a ili pak,  samo Slash bez njega. Ovako imamo tri čoveka koji predstavljaju srž Gunsa. Zanimljivo je bilo videti ih obojicu kako pogledom uprtim u Axl-a na tronu čvrsto drže konce u svojim rukama. Što se Duff-ovog performansa tiče, nema posebnih zamerki. Duff je na bini pojava sama za sebe, onako i pankerski i šmekerski u isto vreme. A košulje na tufne su ponovo u modi!

Fortus – Gitarski tandem Gunsa za ovu priliku zajedno sa Slash-om čini i Richard Fortus. Od svih gitarista iz prethodnih „saziva“ grupe, verovatno i najbolje rešenje. Ne samo što po liku i dalje podseća na Stradlina, nego i sa muzičkog aspekta. Treba napomenuti da je muzička saradnja dvojice gitarista počela još na prvom  The Dead Daisies albumu i pesmi Lock And Load, kada se Slash pojavio kao gost u toj numeri. Richard je tokom svih ovih godina predstavljan kao ritam gitarista Gunsa. E sad, ta podela na ritam i solo, ili ritam i lead, nikada nije do kraja bila jasno razgraničena. Tako smo imali prilike da vidimo Fortusa kako solira na velikom broju pesama i pre ali i sada. Međutim, mnogi se slažu sa činjenicom da Fortus ima taj stradlinovski fil kada su u pitanju ritam deonice, što se i pokazalo kao tačno upravo sada u tandemu sa Slash-om, s obzirom da sve zviči besprekorno. Druga prednost koju Fortus donosi bendu i je i ta što upravo njegovo umeće dozvoljava da se „pokriju“ modernije solaže sa Chinese za koje su bili zaduženi Buckethead i Bumblefoot. Fortus ima potrebnu brzinu i virtuoznost za tako nešto, u mnogo većoj meri nego što ima „fil“ za Slash-ove deonice koje je prethodnih godina pokrivao. Sada je sve to uredno vratio Slash-u, preuzeo one „svemirske“ stvari sa CD albuma, a kao nagradu dobio solo tačku na Knockin On The Heavens Door, koja je pre dve decenije bila rezervisana za Slash-a. U svakom pogledu Slash i Fortus pokrivaju ceo gitarski muzički opus, podeljeni po sistemu staro – novo. Najbolje moguće rešenje u svakom slučaju a i time se pokazala kao tačna pretpostavka o nepotrebnosti sviranja sa tri gitare.

Ferrer – Frank Ferrer je možda mnogima nesimpatičan bubnjar. Međutim i on ima svoje prednosti i mane. Od mana bi se mogle izdvojiti blage promene u tempu određenih pesama, poput Sweet Child Of Mine recimo ili It So Easy. Mada ako se poslušaju neke starije izvedbe pomenutih pesama stiče se utisak da tempo dosta varira od slučaja do slučaja, verovatno i zbog samog opredeljenja benda. Nekada je to brže a nekada sporije. Sa druge strane mnogi su priželjkivali Steven Adler-a za bubnjevima. On je i bio u kombinaciji i kako stvari stoje još je u igri, ali o tome nešto kasnije. Svi ostali bubnjari koji su prošli kroz GNR, a tu spada i Matt Sorum, su jednostavno bivši bubnjari, i zašto bu tu uopšte nešto trebalo menjati. Ferrer je profesionalac i odlično barata celim GNR materijalom od početka pa do Chinese albuma.

Dizzy Reed – Bez Dizzy-a se jednostavno ne može. O tome smo pisali u već pomenutom tekstu o Gunsima iz avgusta prošle godine. Ko je mislio da će Gunsi da se vrate na postavu iz osamdeseetih, taj verovatno ne poseduje mnogo znanja iz oblasti rok muzike uopšte. Ako ste mislili da će se Gunsi „oprostiti“ od više dve trećine svog materijala, bili ste u zabludi. Dizzy Reed klavirom i klavijaturama pokriva ogroman borj pesama koje se izvode na koncertima. I ne samo to. Tim svojim deonicama Dizzy je postao nezamenjiva karika u muzičkoj kuhinji Gunsa, a sve to datira još iz daleke daleke 1990.godine. Na kraju, set bez November Rain, Estranged, Civil War i sl, je jednostavno nemoguć. Stari dobri Dizzy je dakle i dalje tu i biće do kraja tu, ukoliko ne dođe do nekih nepredviđenih dešavanja.

Ostalo je još opisati i novog člana benda Melissu Reese. Prva dama član benda GNR, hm pa kako se uzme. Ako računamo Tracy, Robertu i onu treću, koje su tokom 1992.godine svirale duvačke instrumente i pevale prateće vokale, onda Melissa nije prva. Zašto je tu? Pa Axl je eksperimentisao sa duplim klavijaturama još i ranije. Zamenila je Patman-a i to je to. Sve u svemu veliko iskustvo i čast za nju samu. Nek joj je sa srećom.

Zbog dužine teksta odlučili smo da ovde zastanemo i naparvimo rez. Do sada smo se pre svega orijentisali  ono što smo od Gunsa mogli da vidimo  i čujemo. U nastavku će više reči biti o raznim neodgovorenim pitanjima, misterijama, kontraverzama i zanimljivostima koje prate ovaj bend. Toga nikada nije manjkalo kada su Guns N Roses u pitanju, pa je tako i ovoga puta. O tome čitajte u nastavku.

Sve slike preuzete sa: 1) All About Slash 
                                   2)  Slash Mob
                                   3) Guns N Roses Twitter

april 2016.godine                                                                       Autor: JP JunkyardRock