Karizma – Povratak na velika vrata – Smej Se (2016)

0

Od kako sam pre dve i po godine počeo da vodim ovaj muzički blog, razmišljao sam dosta o tome da li će uopšte biti tekstova o domaćim gruapama. Ne mogu da kažem da nije bilo izdanja vrednih razmatranja, bilo ih je svakako, ali jednostavno „mastilo nije htelo na papir“, ili ti prsti na tastaturu kako god. Sa te strane mi je posebno zadovoljstvo da u prvom ovogodišnjem tekstu konačno „obradim“  jedan domaći bend i to  ni manje ni više nego – legendarnu  Karizmu. Jednostavno nije moglo bolje s obzirom o kakvoj se grupi radi. Kockice su se konačno poklopile, kako za blog tako i za Karizmu. Čekalo se, baš se dugo čekalo!

Za one koji se možda prvi put sreću sa ovom grupom najbolje je da krenemo redom. Karizma je beogradska rock grupa nastala 1985.godine i svoju najveću aktivnost, odnosno popularnost doživljava upravo u drugoj polovini 80-ih i početkom 90-ih godina. Iz tog vremena ostala su u zaveštanju i dva albuma Vreme Je Za Nas (1988) i U Snovima (1991) u izdanju PGP RTS-a. Nakon toga grupa se na neki način raspala, kao i sve ostalo u to vreme, ali se sporadično pojavljivala kako  živim nastupima tako i sa kompilacijom Retroaktiv iz 2005.godine. Mnogima se tada činilo da je dugo očekivani povratak gotovo izvestan ali nažalost, bilo je potrebno sačekati „još samo“ 11 godina. A ako računamo diskografski, onda se broj penje na čak 25. Četvrt veka! Postavlja se nakon toga i neminovno  pitanje; da li je vredelo toliko čekati?

Pre nego što pređemo na odgonetanje ovog ni malo zahvlanog pitanja treba još nešto bitno napomenuti. Namerno je u pasusu iznad napisano da je Karizma rock bend. Nema tu ničeg spornog ali postoje izvesne finese koje podrobnije definišu suštinu ove grupe. Karizma je, može se slobodno reći, jedna od prvih grupa sa ovih prostora koja je gajila taj čuveni glam imidž koji je bio karakterističan za rock bendove legendarne losanđeleske scene osamdesetih. Tada su se u svetu  iskristalisali nazivi poput glam, sleaze, hair, street, sweet, kao pridevi koji su išli uz rock ili metal. U osnovi svega toga ipak je stajao samo rock ‘n’ roll (sa bluz osnovom naravno), ili hard rock, a u najbolju ruku melodični hard rock (melodic hard rock), pojam koji se čini najprihvatljivijim sa ovog aspekta i u ovom trenutku, kada je reč o grupi. Radi se o pojmu za koji se čak slaži i  čuveni mizički kritičari  poput Baneta Loknera, Davida Vartabedijana i Milana B. Popovića. Što se same Karizme tiče njen muzički pravac može biti bilo koja kombinacija ovih pojmova. Suština je da je Karizma bila sve to zajedno, Karizma je zapravo pokušala da bude  svetska (a naša), ali ta scena, taj svet, takav pojam muzike, na našim prostorima se nažalost nikada nisu uspostavili. U tadašnjoj državi publika nije imala previše sluha za glam, sleaze, hair ili kako god ga nazvali. Zato je Karizma uz nekadašnje bendove poput Pussycat, Scarlet, i današnjih Filthy Cathouse, bila jedan od retkih predstavnika ovog muzičkog podžanra. Međutim, situacija po tom pitanju nije ništa bolja ni dan danas.

No krenimo sada na ono što nam Karizma poručuje posle toliko puno godina. Album Smej Se izašao je krajem 2016.godine i na njemu se nalazi 12 pesama. Treba takođe napomenuti da su se Karizmaši zadnji put pojavili u medijskom „etru“ sa spotom njihovog nejvećeg hita Vrati Se, koji je izašao 2014.godine gde je i sama pesma bila nešto drugačije aranžirana od originala iz 1988.godine. U tom spotu mogli smo da vidimo Karizmu kao petorku dok se na ovom albumu vraća standardna šestočlana formacija sa dve gitare. Karizmaši su danas, manje više kao i nekada: Dejan Jelisavčić Jelfan (vokal), Dušan Janićijević Duca (gitare), Saša Đokić Đole (bas), Dragoljub Popović Đoki (gitare), Dragan Živković Pizzi (bubnjevi) i Nenad Đorđević Žvaka (klavijature).

Sam album otvara uvodni instrumental koji daje naznake onoga što nas tek čeka na ovom zanimljivom putovanju. Klavijature, bubnjevi, talk-box rifovi i Jelfanov „ooooo“ za početak. Nakon minut i jedanaest sekundi instrumental se preliva i u numeru Na Tvojim Rukama, istim onim Jelfanovim melodičnim  „ooooo“. Pevljiv refren koji ulazi na uvo istog momenta, šmekersko drski rifovi i visoki harmonici, uigrani i sigurni bas i bubanj, ambijentalne klavijature i melodične solaže. To je Karizma na kakvu smo navikli. A pre svega Jelfanov nestvarno čist i visok vokal kao zaštitni znak ovog benda. Dovoljno da ova pesma bude hit single, što u neku ruku i jeste s obzirom da je propraćena i video spotom. Sledeću pesmu Ritam Mi Daj prepoznaćete lako  ukoliko ste okoreli fan glam/sleaze „ludnice“ sa kraja 80ih,  s obzirom da se radi o obradi ili bolje rečeno preradi pesme Takin’ Me Down grupe Hardline. Da, to su oni što su pevali Hot Cherie, Rythm For A Red Car itd. Stari trik koji su mnoge naše grupe koristile u svojim karijerama, ali u svakom slučaju pesma koja odlično zvuči i uklapa se u  albumski spektar. Četvrta po redu pesma pod nazivom Bebo još jedan je dokaz da su Karizmaši ostali verni svom muzičkom stilu, ili bolje rečeno, sami sebi. Malo prljaviji uvodni rif, onako Ratt-ovski, pretvara se kasnije u pravi glemersko rokerski medley. Ima tu svega i svačega, svega onog lepo što krasi ovu muziku. Tu je i Beba naravno i verujemo da je i ona, ništa manje, ista  takva. Nakon nje sledi Pinokio, pesma poprilično zanimljivog naslova. Jelfan nam u njoj poručuje da se „sve zna“ i da samo treba pogledai čovekov nos i on će vam sve reći. Baš kao i kod Pinokija. Muzički je ovo jedan lepardovsko-poisonovski durski komad sa blagim prizvukom Brian May-a u solaži koja je vrhunski odsvirana kao i sve gitarske deonice na albumu. Mlađi gitaristi bi svakako imali dosta toga da nauče od Duce i Đokija koji još jednom pokazuju da su „strašan“ gitarski tandem.  Inače sva ova poređenja sa svetski poznatim bendovima ne umanjuju integritet muzike o kojoj je reč, već joj naprotiv, a to je slučaj na ovom blogu, samo daju  „poen“ više. Potom sledi numera Ja Te Znam sa blažim pop prizvukom bondžovijevskog manira i opet, a kako bi drugačije, melodičnim i lako pamtljivim refrenom, čime se zaokružuje ovaj svojevrstan hard rock-glemerski uragan kojim odiše prva polovina albuma.

Drugu polovinu albuma otvara  pesma  Zrno Ljubavi i tu stvari već postaju malo drugačije. Ne samo da je pesma muzički dosta mračnija i ajd’ da kažem „ozbiljnija“ (u prevodu ima više mola), već je i tekst pre svega društveno-univerzalno orijentisan, što je blaga promena u odnosu na prethodne. Jelfan je zaista u pravu kada kaže da nam „malo fali, samo zrno ljubavi“sa čime se slaže i Milan B. Popović u svojoj recenziji.. Eh šta bi to jedno malo zrno promenilo u svetu i svima nama. Surova istina baš kao i u jednoj staroj Karizminoj pesmi Ludnica. U svakom slučaju, definitivno,  za sada, pesma broj jedan. E sad,  upravo je to ono što Karizma poseduje i što je krasi, a to je da u nizu od ekstremno kvalitetnih pesama naiđete na sledeću koja vam se čini još boljom. To je dokaz da je album rađen planski i da se pazilo na sve detalje.  Kako lirički tako i muzički. A šta tek  reći o tom grandioznom refrenu koji dolazi posle rifovskog gruvanja Duce i Đokija.  Ostaje u glavi definitivno i peva se na glas istog trena! Nakon nje na osmom mestu dolazi i numera Nema Vremena koja ovog puta počinje razlaganjem na dubokim i mračnim clean gitarama. Čak je i Jelfanov vokal dosta dublji nego obično. Ceo ambijent posebno dočaravaju Đole i Pizzi svojim potmulim gruvom. A onda, negde oko 1:30 – definicija melodic hard rock-a! Upadaju overdrive, distorzije i kreće refren, rifovi i solo na kojima bi Karizmašima mogli da pozavide i sami George Lynch i Don Dokken pošto su očigledno zaboravili kako se prave pesme i šta je rock n roll. Dokken je uzgred zaboravio i da peva. Šalu na stranu, još jedna pesma koja ide u sam samcati vrh. Posle nje dolaze i dve laganije stvari i vreme je da se po starom oprobanom receptu stane na loptu posle tolikog rokanja i pokaže i ona druga romantičnija strana.. Polubalada, reklo bi se,  pod nazivom Ne Vredi Plakati deluje onako epski  sa tim promenama preko akustične gitare i  distorziranim rifovima u refrenu, dok pesma Smej Se po kojoj i sam album nosi ime, predstavlja jednu totalno pozitivnu i nasmejanu stvar u kojoj možemo pored ostalog  čuti i klavir u uvodu, po neki slide na gitari tu i tamo. Odlične pesme u svakom slučaju, kakve Karizmi ni malo nisu strane naprotiv, setimo se samo legendarne  numere Lutam Sam. Ove dve bi sigurno mogle ići rame uz rame sa ovim starim hitom. Na jedanaestom mestu dolazi Dvojka. Karizmaši su Beograđani da ne zaboravimo, radi se o čuvenom „krugu dvojke“ i sagi o dvoje mladih ljudi, tačnije njihovoj ljubavi. Zanimljiva pesma, onako Firehouse-ovskog prizvuka.  I tako, dođosmo i do samog kraja ovog albuma. Ostaje još jedna pesma pod nazivom Oluja. Ova pesma ima čak i nešto kerberovskog u sebi što je interesatno. „Ni oluje da me lome, neće moći da me polome„, poručuje Jelfan u refrenu. Izuzetan  stih sa jakom porukom. Fenomenalna pesma za sam kraj.

Na kraju vreme je i da podvučemo crtu. Treći (nažalost tek treći) album grupe Karizma kada bi davali ocene, dobio bi bez sumnje onu najvišu. Produkcijski je album visoko kvalitetan i isproduciran. Muzički je u svakom pogledu profesionalan i to uopšte ne treba da se dovodi u pitanje s obzirom na staž koji ovi muzičari imaju. Idejno, dakle muzički, Karizma nam je još jednom isporučila pravu glemersko-rokersku čaroliju, onako harizmatično i šmekerski kako to i obično biva kada je reč o ovakvoj muzici. Međutim treba to i umeti! Karizma to svakako ume i može, po starom dobrom receptu za koji se nikako sme reći da je prepisan. Ova grupa je iz tog vremena, oni prosto to imaju u sebi, što ovih dvanaest pesama i dokazuje. Pokazuje i to da je ovakva muzika i te kako moguća na našem jeziku i da se otrovne zamke, koje su turbo folk i (napiši šta god) Band kreature postavile  poslednjih decenija na našoj napaćenoj sceni, zapravo mogu izbeći.  Na veliku žalost realnost je takva. Sa druge strane ovaj album predstavlja i svojevrsni unikat po pitanju vedrine i pozitivnosti, što navodi i moj prijatelj i muzički guru David Vartabedijan u svom tekstu u Politikinom Zabavniku. Ne mora sve da bude crno i tmurno u pesmama i muzici, kada je i onako sve tako oko nas. To je poruka za rock scenu.

Posle ovoga ostaje još samo da se odgovori na gore postavljeno pitanje, da ne ostanemo slučajno dužni. Da, svakako! Vredelo je toliko čekati na Karizmu.  Ovim albumom iskupjuju se za većinu tog vremena, a za ostalo, nadamo se da će se iskupiti live nastupima. Srpskoj rock sceni su preko potrebne ovakve grupe i ovakva muzika. Nikada nije kasno za tako nešto.Nije ni sada kasno da Srbija nauči šta je glam  metal i da ga konačno prihvati. Sve u svmeu, Karizma je ovim albumom redefinisala hard rock glam muziku na ovim prostorima i na dalje je u tome treba samo što više podržati!!!
Slike: preuzete sa FB stranice grupe Karizma
Album Smej Se poslušajte ovde:

Januar 2017.godine                                                                            Autor: JP
Share To The World

Sign Up For Regular Updates From Junkyard World

Оставите одговор