Karizma – Povratak na velika vrata – Smej Se (2016)
Pre nego što pređemo na odgonetanje ovog ni malo zahvlanog pitanja treba još nešto bitno napomenuti. Namerno je u pasusu iznad napisano da je Karizma rock bend. Nema tu ničeg spornog ali postoje izvesne finese koje podrobnije definišu suštinu ove grupe. Karizma je, može se slobodno reći, jedna od prvih grupa sa ovih prostora koja je gajila taj čuveni glam imidž koji je bio karakterističan za rock bendove legendarne losanđeleske scene osamdesetih. Tada su se u svetu iskristalisali nazivi poput glam, sleaze, hair, street, sweet, kao pridevi koji su išli uz rock ili metal. U osnovi svega toga ipak je stajao samo rock ‘n’ roll (sa bluz osnovom naravno), ili hard rock, a u najbolju ruku melodični hard rock (melodic hard rock), pojam koji se čini najprihvatljivijim sa ovog aspekta i u ovom trenutku, kada je reč o grupi. Radi se o pojmu za koji se čak slaži i čuveni mizički kritičari poput Baneta Loknera, Davida Vartabedijana i Milana B. Popovića. Što se same Karizme tiče njen muzički pravac može biti bilo koja kombinacija ovih pojmova. Suština je da je Karizma bila sve to zajedno, Karizma je zapravo pokušala da bude svetska (a naša), ali ta scena, taj svet, takav pojam muzike, na našim prostorima se nažalost nikada nisu uspostavili. U tadašnjoj državi publika nije imala previše sluha za glam, sleaze, hair ili kako god ga nazvali. Zato je Karizma uz nekadašnje bendove poput Pussycat, Scarlet, i današnjih Filthy Cathouse, bila jedan od retkih predstavnika ovog muzičkog podžanra. Međutim, situacija po tom pitanju nije ništa bolja ni dan danas.
No krenimo sada na ono što nam Karizma poručuje posle toliko puno godina. Album Smej Se izašao je krajem 2016.godine i na njemu se nalazi 12 pesama. Treba takođe napomenuti da su se Karizmaši zadnji put pojavili u medijskom „etru“ sa spotom njihovog nejvećeg hita Vrati Se, koji je izašao 2014.godine gde je i sama pesma bila nešto drugačije aranžirana od originala iz 1988.godine. U tom spotu mogli smo da vidimo Karizmu kao petorku dok se na ovom albumu vraća standardna šestočlana formacija sa dve gitare. Karizmaši su danas, manje više kao i nekada: Dejan Jelisavčić Jelfan (vokal), Dušan Janićijević Duca (gitare), Saša Đokić Đole (bas), Dragoljub Popović Đoki (gitare), Dragan Živković Pizzi (bubnjevi) i Nenad Đorđević Žvaka (klavijature).
Sam album otvara uvodni instrumental koji daje naznake onoga što nas tek čeka na ovom zanimljivom putovanju. Klavijature, bubnjevi, talk-box rifovi i Jelfanov „ooooo“ za početak. Nakon minut i jedanaest sekundi instrumental se preliva i u numeru Na Tvojim Rukama, istim onim Jelfanovim melodičnim „ooooo“. Pevljiv refren koji ulazi na uvo istog momenta, šmekersko drski rifovi i visoki harmonici, uigrani i sigurni bas i bubanj, ambijentalne klavijature i melodične solaže. To je Karizma na kakvu smo navikli. A pre svega Jelfanov nestvarno čist i visok vokal kao zaštitni znak ovog benda. Dovoljno da ova pesma bude hit single, što u neku ruku i jeste s obzirom da je propraćena i video spotom. Sledeću pesmu Ritam Mi Daj prepoznaćete lako ukoliko ste okoreli fan glam/sleaze „ludnice“ sa kraja 80ih, s obzirom da se radi o obradi ili bolje rečeno preradi pesme Takin’ Me Down grupe Hardline. Da, to su oni što su pevali Hot Cherie, Rythm For A Red Car itd. Stari trik koji su mnoge naše grupe koristile u svojim karijerama, ali u svakom slučaju pesma koja odlično zvuči i uklapa se u albumski spektar. Četvrta po redu pesma pod nazivom Bebo još jedan je dokaz da su Karizmaši ostali verni svom muzičkom stilu, ili bolje rečeno, sami sebi. Malo prljaviji uvodni rif, onako Ratt-ovski, pretvara se kasnije u pravi glemersko rokerski medley. Ima tu svega i svačega, svega onog lepo što krasi ovu muziku. Tu je i Beba naravno i verujemo da je i ona, ništa manje, ista takva. Nakon nje sledi Pinokio, pesma poprilično zanimljivog naslova. Jelfan nam u njoj poručuje da se „sve zna“ i da samo treba pogledai čovekov nos i on će vam sve reći. Baš kao i kod Pinokija. Muzički je ovo jedan lepardovsko-poisonovski durski komad sa blagim prizvukom Brian May-a u solaži koja je vrhunski odsvirana kao i sve gitarske deonice na albumu. Mlađi gitaristi bi svakako imali dosta toga da nauče od Duce i Đokija koji još jednom pokazuju da su „strašan“ gitarski tandem. Inače sva ova poređenja sa svetski poznatim bendovima ne umanjuju integritet muzike o kojoj je reč, već joj naprotiv, a to je slučaj na ovom blogu, samo daju „poen“ više. Potom sledi numera Ja Te Znam sa blažim pop prizvukom bondžovijevskog manira i opet, a kako bi drugačije, melodičnim i lako pamtljivim refrenom, čime se zaokružuje ovaj svojevrstan hard rock-glemerski uragan kojim odiše prva polovina albuma.
Na kraju vreme je i da podvučemo crtu. Treći (nažalost tek treći) album grupe Karizma kada bi davali ocene, dobio bi bez sumnje onu najvišu. Produkcijski je album visoko kvalitetan i isproduciran. Muzički je u svakom pogledu profesionalan i to uopšte ne treba da se dovodi u pitanje s obzirom na staž koji ovi muzičari imaju. Idejno, dakle muzički, Karizma nam je još jednom isporučila pravu glemersko-rokersku čaroliju, onako harizmatično i šmekerski kako to i obično biva kada je reč o ovakvoj muzici. Međutim treba to i umeti! Karizma to svakako ume i može, po starom dobrom receptu za koji se nikako sme reći da je prepisan. Ova grupa je iz tog vremena, oni prosto to imaju u sebi, što ovih dvanaest pesama i dokazuje. Pokazuje i to da je ovakva muzika i te kako moguća na našem jeziku i da se otrovne zamke, koje su turbo folk i (napiši šta god) Band kreature postavile poslednjih decenija na našoj napaćenoj sceni, zapravo mogu izbeći. Na veliku žalost realnost je takva. Sa druge strane ovaj album predstavlja i svojevrsni unikat po pitanju vedrine i pozitivnosti, što navodi i moj prijatelj i muzički guru David Vartabedijan u svom tekstu u Politikinom Zabavniku. Ne mora sve da bude crno i tmurno u pesmama i muzici, kada je i onako sve tako oko nas. To je poruka za rock scenu.
