Sixx A.M. – Prayers for the Blessed Vol.2 (2016) Recenzija

Kao što su i najavili još tokom 2015.godine, Sixx A.M. su i ispunili izdavanjem svog ukupno petog, odnosno drugog albuma u tekućoj godini. Nakon prvog dela Prayers for the Damned Vol. 1 koji je izašao u aprilu 2016.godine, ovoga puta „siksovci“ isporučuju i brata blizanca pod nazivom Prayers for the Blessed Vol. 2. Album je izašao 18.novembra, a ko je od pomenuta dva brata zapravo zao a ko dobar, moraćete da procenite sami. U tome na neki način i leži cela poenta ovog kompleksnog izdanja. Pozadinu cele priče, ovoga puta nema potrebe detaljnije pominjati, jer je uglavnom sve rečeno u prethodnom tekstu Sixx A.M. – Prayers for the Damned Vol 1.. Stoga krenimo odmah na sam album.

Prayers for the Blassed Vol 2. predstavlja, dakle, drugi deo jedne celine, odnosno najavljenog duplog albuma. Zašto smo se odlučili da stvari tako nazovemo? Jednostavno na prvo „slušanje“, pri prvim uvodnim taktovima, postaje jasno da se radi o nastavku jedne celine. I sami članovi benda su u bezbrojnim intervjuima pominjali da su pesme nastale u potpuno istom stvaralačkom periodu i da su produkt istog, bolje rečeno jedinstvenog stvaralačkog nadahnuća. Da li je bila stvar menadžmenta da se materijal podeli na dva dela i lansira u različitim vremenskim intervalima, nije uostalom toliko ni bitno. Međutim po reakcijama moglo bi se reći da je eksperiment uspeo. Izdavati dupli album od jednom u današnje vreme kompjuterizacije može predstavljati veliki rizik. To potvrđuje i izjava pevača grupe James Michael-a za muzički sajt Blabbermouth: „Nismo želeli da čekamo previše sa izdavanjem drugog albuma jer su oni svakako povezani, a sa druge strane nismo hteli na da ih izbacimo u isto vreme jer bi to već bilo previše muzike da se apsorbuje od jednom.“(1)

Prva pesma nazvana Barbarians (Prayers for the Blessed) nastavlja tačno tamo gde se završio Vol 1. mantričnim ponavljanjem stihova We Will Not Be Damned iza kojih sledi odlična rokersko-himnična uvodna numera. Poruka iz prvog dela je uspešno prenesena. Dobrodošli na drugu stranu stvarnosti. Odmah nakon toga sledi numera We Will Not Go Quetly, koju smo imali prilike da čujemo i kao singl. Prava pravcata rokačina sa sjajnim melodično-himničnim refrenima, pesma na kakve smo već navikli od ovog benda, ali sa poptuno novim, rafiniranim vajbom igre senki i svetlosti, borbe dobra i zla, moćnim gitarskim deonicama i maničnim pevanjem. Ova pesma je čak možda i sublimacija cele poruke koju je Sixx A.M. pokušao da prenese i svakako ide u sam vrh njihovog dosadašnjeg muzičkog opusa. Nakon toga ide Wolf At Your Door, nešto tamnija i sirovija pesma sa žestokim bubnjevima i basom koji joj daje potrebnu tvrdoću dok su refreni i u ovom slučaju lako pamtljivi i pevljivi a gitare standardno dobre. U svakom slučaju jedna od interesantnijih pesama.

Posle standardno dobrih rokačina u uvodnom delu ploče sledi i prva balada Maybe It Is Time. Lično nisam ljubitelj takvih pesama uopšteno kada se radi o rock n roll muzici. Međutim ova pesma i nije tako loša, kada je reč o sličnim pesmama koje je Sixx A.M. imao i ranije. Verovatno su presudnu ulogu odigrale harmonije na gitari i pevanju, koje su slušljive i lako prihvatljive. Umirujuće tonove ove balade ipak ubrzo raspršuje sledeća numera, The Devil Is Coming, i to jednim pravim furioznim gitarskim uvodom koji se kasnije pretvara u pravu jurnjavu i pokušaj izbegavanja nećeg neizbežnog. Ipak kod ove pesme postoji nešto čudno u njenom središnjem delu a to je isuviše upadljiv pop prizvuk u strofama pa i refrenima, uz njanjavi wooooow momenat. Dupla bas pedala, brzi rifovi i nemilosrdne solaže ipak spašavaju ovu pesmu od sigurne propasti. Na šestoj poziciji nalazi se numera Catacombs. Gitarski intermeco DJ Ashbe od 1:20 min, nešto poput Van Halenov-e Eruption. Da je u pitanju samostalni album rekao bih da je potpuno nepotrebno zauzimati prostor na ovakav način, ali pošto je u pitanju dupli, ovakve se stvari obično uvek potkradu. O sviranju DJ Ashbe biće više reči kasnije ali ovakvi gitarski ispadi (koji su tehnički gledano u svakom slučaju vrhunski), ipak predstavljaju produkt nekog davno zaboravljenog vremena. Drugu polovinu albuma otpočinje pesma This Is Gonna Leave The Scar. Žešća i brža od prethodnih i može se slobodno reći jedna od najboljih na albumu. Potom sledi Without You, obrada benda Bad Fingers, koju je pored ostalog obrađivala i Maraja Keri. Pa sad ko voli nek izvoli. Mišljenje autora – čist promašaj! Dalje! Poslednje tri pesme akustična rokačina Suffocate, zatim usporena ali totalno zloćesta Riot In My Head, i na kraju potpuno uvrnuta Helicopters, pevane u prvom licu, neodoljivo podsećaju na slavne dane ovog benda iz vremena The Heroin Diaries, kako muzički tako i lirički. Izgleda da je Nikki-jev nekadašnji život još uvek nepresušeni izvor inspiracija za muziku ove grupe.

Ovim smo stigli i do kraja ploče. Jedanaest pesama, plus isto toliko sa prvog dela čine gotovo jednu trećinu ukupnog broja pesama grupe. I to sve u jednoj godini. Definitivno je sigurno da se radi o jedinstvenoj celini, odnosno o dva različita ali bitno povezana dela koji zajedno daju verovatno nešto najbolje što je Sixx A.M. uradio nakon The Heroin Diaries. Zapravo od tog albuma kvalitet pesama bio je u konstantnom padu. Fenomenalna ideja koja je iznedrila Diaries bio je Nikki-jev zavisnički život koji je opevan i prezentovan do najsitnijih detalja, iskreno i otvoreno, što se u svakoj mogućoj noti i reči moglo osetiti. Već naredni album This Is Gonna Hurt doneo je par odličnih pesama ali je kao celina bio slabiji od prethodnog. Treći po redu, Modern Vintage, eksperimentalno-generičko-dosadni album, predstavljao je najnižu moguću tačku koju je ovaj bend dostigao u svojoj karijeri. Bilo je par dobrih pesama ali i previše promašenih. Kao da je zatvarnje poglavlja o Nikki-jevom životu totalno iscrpelo sve u bendu, što se tiče novih muzičkih ideja i inspiracije. Takođe do tog albuma Sixx A.M. praktično nije ni postojao kao bend. O tome smo već dosta pisali. Tada je bend i najavio da će se iskupiti fanovima za tolike godine ničega. Krenuli su na turneje, još uvek su na istim i iznedrili su potpuno zadovoljavajući, ohrabrujući i osvežavajući dupli album. Moderan, rokerski, tvrd, senzibilan, stilizovan i potpun. Igleda da je pokajanje uspelo i sada se ona „krivulja“ definitivno nalazi u nezadrživom usponu. Po nekim najavama bend neće stati na ovome i to je vest koja ohrabruje. Konceptualna ideja borbe između dobra i zla, koja predstavlja glavnu ideju vodilju ovog ostvarenja, pokazala se kao dobra koncepcija iz koje su „siksovci“ iscrpeli ogormnu inspiraciju. I kvantitativno i kvalitativno. Ili se možda, ponovo radi o samom Nikki Sixx-u i njegovom neiscrpno „zanimljivom“ životu. Ko je čitao The Heroin Diaries, This Is Gonna Hurt i The Dirt, prepoznaće u toj dihotomiji dobra i zla upravo njegovu ličnost. To je izgleda dobitna formula za Sixx A.M.

I za sam kraj, kao što sam nagovestio, ali vrlo kratko. DJ Ashba! Njegovo gitarsko umeće i muzički pečat koji je dao ovom kompleksnom delu je možda i najbolje na albumima. James-ovo pevanje se takođe može pohvaliti (mnogo je bolje nego ono „cviljenje“ na Modern Vintage) ali su gitare, a posebno solaže nešto što se stvarno izdvaja u prvi plan. Naravno produkcija je vrhunska i nju je opet radio James. Idejni projekat koji smo već odredili kao uspešan ide na račun šefa dok rifovanje ali pre svega solaže dobijaju čistu desetku. One su inspirativne, jasne, ne previše dosadne i duge, pametno umetnute i moderne. Svakoj pesmi su „legle“ i dale unikatan pečat. DJ je na ovom albumu (albumima) uveo i korišćenje legendarne Whammy pedale. Pokazao se kao pravi gitarski virtuoz koga su godine presviravanja u Gunsima i kritike da li je dovoljno Slash ili ne, dobro namučile. Idržao je, ispeko zanat i onda sve to izbacio na ove 22 pesme. Njegov zlokobno-neoklasični (wicked/neo-classical) stil sviranja postao je nešto po čemu je ovaj momak postao prepoznatljiv. Svaka čast DJ!