Ono što je bitno napomenuti. i što je zapravo velika i ključna novina vezana za The Dead Daises. je promena dosadašnje postave. Naime početkom godine iz benda su se, doduše veoma tiho i bez velike medijske pažnje, povukli gutarista Richard Fortus i klavijaturista Dizzy Reed. Za mnoge to možda i nije bilo ništa spektakularno, obzirom da je reč o supergrupi koja manje više stalno menja svoje članove, ali poažljivim čitanjem između redova, moglo se zaključiti zbog čega je baš pomenuti dvojac napustio grupu, kao i to kuda su se uputili. Bio je to tada dobar putokaz za sve sa velikom znatiželjom, a a vreme je pokazalo da se radilo i Guns N Roses i onome što se danas naziva njihov reunion (Gunsi koji su već završili svoju povratničku američku turneju Not In This Life Time i zakazali nove nastupe u Južnoj Americi, Japanu i Australiji i Novom Zelandu). Međutim, početkom godine pri evidentnoj oskudici informacija, javnih nastupa i intervjua, ovakav sled događaja bio je od velike važnosti. Ipak kako se ovo ne bi pretvorio u još jedan tekst o Gunsima kojih je na ovom blogu već bilo dosta ( mada šta se tu može kad je sve povezano), da se polako vratimo na same The Dead Daises. U njihove redove morao je da uskoči novi gitarista, i to niko drugi do Dough Aldrich, gitarski čarobnjak koji je slavu stekao svirajuči danedovima Dio i naravno Whitesnake. Sadašnju postavu benda The Dead Daisies čine: John Corabi , David Lowy, Marco Mendoza, Brian Tichy i Doug Aldrich. Dolazak Aldrich-a i ne nalaženje novog klavijaturiste neminovno je dovelo do blage promene u zvuku, koji se preselio u pre svega gitarski orijentisani tvrđi hard rock sa jedinstvenim šarmom koji prožima muziku ove grupe.
Već pri prvim uvodnim tonovima (rifovima) albuma, tačnije pesme koja ga otvara
Long Way To Go, može se primetiti razlika u zvuku sa prethodnih albuma.
Aldrich-ov prepoznatljivi
Goldtop Gibson LP meets prastari
Marshall Plexi ton i rif u stilu 80ih preliva se preko
Lowy-evog standardno čvrstog (solid) Gibson SG ritma. Zajedno to zvuči dosta žešće nego ranije, mnogo više heavy ali sa prepoznatljivom iskrenom rokerskom težinom. Pesma je neka vrsta kombinacije hard rocka 70ih i 80ih, a mnogi je opisuju i kao neku
AC-DC rifčinu. Usvakom slučaju pesma ima tu rokersku drskost ali i pevljive i melodične refrene. Sledeća
We All Fall Down je nešto alternativnije građe makar kada je reč o refrenima. Najpribližnije nekom modernijem
Motley/Corabi stilu dok je ostatak pesme, pa sada već možemo slobodno reći u pravom
The Dead Daisies maniru. Solaža, kao i na prvoj, pesmi još jednom podseća da je sada za glavnim „volanom“ plavokosi gitarski genije
Dough Aldrich. Potom sledi
Song And A Prayer, nešto blaža, melodičnija, nekako više radio-prijateljski nastrojena numera. Međutim, ta melodija na gitari koja se ponavlja kroz celu pesmu je toliko inspirativna da veoma lako ulazi u uho i daje pesmi gotovo magijsku upečatljivost. Takođe treba obratiti pažnju i na tekst. Nakon nje dolazi jedna brza bluzi (punk) rokačina
Mainline, sa očiglednim aerosmitovskim prizvukom u samom vokalu
John Corabi-a.
Aldrich-ova virtuozni ali sa druge strane opet bluz orijentisani solo dodatno upotpunjuje pesmu u pravcu
The Daisies zvuka. Peta po redu pesma
Make Some Noise, po kojoj i sam album nosi ime, kreće sa
Queen-ovskim bubnjevima i upadljivim rifom koji se provlači od početka do kraja. Lepota ove pesme je u njenoj jednostavnosti a ona sama već sad zvuči kao stadionski hit, gde veliki broj fanova sa pesnicama u vis ponavljaju
Make Some Noise, Make Some Noise. Dalje na albumu nalazimo pesmu
Fortunate Son, brzu i otkačenu, pravu „američku“ rokačinu, inače obradu koju u originalu izvode
Creedence Clearwater Revival. Zatim tu je i još jedna bluzom obojena hard rock pesma (
Aerosmith again)
Last Time I See The Sun. Osma po redu
Mine All Mine podseća na pesme sa prethodnih
Daisies albuma i lako može biti da se radi o nekom ostatku iz nekih prethodnih ciklusa komponovanja. Uglavnom, nešto slabija pesma gledano ukupno na celom albumu. Za njom ide i
How Does It Fill koja odiše istim, gotovo sličnim prizvukom kao prethodna ali je svakako dosta bolja. Na devetom mestu ipak dolazimo do jedne nešto drskije, više „heavy“ pesme pod nazivom
Freedom, koja je očigledno proizvod koji moćemo naći u stvaralačkom opusu
Doug Aldrich-a. Tekstualno reč je o „zanimljivom“ životu muzičara na turneji. Jedanaesta pesma po redu
All The Same govori o ženama, a moglo bi se pretpostaviti i da je reč o mnogobrojnim propalim brakovima
John Corabi-ja. Može biti da je autobiografska ali ipak je to samo pretpostavka. Muzički odličan rif koji se uklapa u celinu ovog albuma. Za sam kraj kao što je to bio i slučaj na prethodnim albumima, još jedna obrada
Join Together grupe
The Who, kojom se ova odlična ploča od dvanaest pesama završava.
Dakle, nakon preslušavanja Make Some Noise trećeg po redu albuma grupe The Dead Daisies možemo ivzuči neke zaključke. Produkcija? Hmm? Uglavnom je iluzorno govoriti o produkciji inostranih rock albuma. Jednostavno koji god bend bio u pitanju, produkcija je jednostavno vrhunska i o tome ne treba trošiti mnogo reči. Za nju je kao i u prethodnim slučajevima bio zadužen Marti Frederiksen. Muzički posmatrano u svakom slučaju se može reći da se radi o vrhunskom izdanju. The Daisies su za kratko vreme promenili dva bitna člana, ubacili jednog novog i odrekli se zvuka klavijatura, snimili album, a na kraju dobili odličan proizvod. Sve to ukazuje da je reč o izuzetnim profesionalcima. David Lowy gitarista grupe, inače osnivač i vođa projekta, i ako najmanje poznat javnosti, ovaj bend predvodi znalački i prefektno. The Dead Daisies nije bend opterećen velikim egoima, i ako za tim ima i te kako mnogo prostora. To se oseća i vidi, kako u pesmama gde se svako od muzičara, pre svega, postavlja u službi pesme, tako i u njihovom međusobnom odnosu. Pa pogledajte samo klipove koje ovi ljudi izbacuju redovno na svom Youtube kanalu. Pa to je prava komedija! Da. Ali to je i dokaz kako funkcioniše bend sa zdravim i normalnim međuljudskim odnosima. To je njhova ogromna prednost, pored neizostavne muzičke brilijantnosti.
The Daises: Aldrich, Corabi, Lowy, Tichy and signor Mendoza
Kada se sve uzme u obzir, album Make Some Noise predstavlja još jednu svetlu tačku u biografiji ove grupe i možemo samo da držimo palčeve da će i dalje raditi i stvarati. Kada bi davali ocene u ovim recenzijama ovom albumu albumu bi se mogla dati jedna od najviših. Klasični hard (ovog puta i heavy, zbog Aldrich-a) rock, kombinovan sa modernim elementima, vrhunskom svirkom, kombinacijom šaljivih i ozbiljno zrelih tekstova. Izuzetno slušljiv o priajtan album, pa ko voli slobodno nek izvoli jer se sigurno neće prevariti.
Septembar: 2016.godine Autor: Jp
