Sixx A.M. – Prayes For The Damned Vol.1 (2016) Recenzija
New wave of modern hard rock
A kako je do toga došlo valja se podsetiti u nekoliko redova. Dve velike stvari uticale su na to da se bendu otvori veći manevarski prostor. Prva stvar je odluka DJ Ashba-e da napusti Guns N Roses. Sada se već sa sigurnošću može reći da je to bila prava odluka. Otvorio se DJ povodom toga u intervjuu koji je kružio internet portalima u kojem je naveo da ga je Axl Rose zapravo imao u vidu kao jednog od učesnika velikog GNR reuniona. Kao što smo već rekli u prethodnom tekstu GNR Drugi deo, a detaljno analizirali još plovinom prošle godine u do sada najčitanijem tekstu na blogu GNR- Šta se dešava sa bendom , pitanje je koliko bi to uopšte imalo smisla da se pored Slash-a u Gunsima zadrži još jedan gitarista koji bi po vokaciji bio „lead“ gitarista. I ako je samom DJ-u bilo teško da donese takvu odluku, što je i priznao u pomenutom intervjuu, čini se da je odabrao pravu stvar. Svo vreme ovog (njegovog) sveta postalo je slobodno za Sixx AM. Naravno pored toga čekala se i reč gazde, šefa ili ti komandanta Nikki Sixx-a. Tokom 2015.godine Nikki je bio na turneji sa Motley Crue, u toku koje su se motlijevci sporazumno dogovorili da se „samosahrane“, i to sve zapečatili na paravosnažnom osnovu. Bend je potpisao ugovor u kome se četvorica članova bande obavezala da više ne nastupaju kao Motley Crue, tj da ne prave turneje i ne idu na iste. Mnogi su to naravno protumačili kao definitiavn kraj legendarne grupe ali nisu imali u vidu, ili su zaboravili, da je ceo bend, a pre svega Nikki Sixx, pored toga što predstavlja veliko muzičko ime i veliki „biznismen“. On to iznova i iznova pokazuje u svojoj dugogodišnjoj karijeri, tako da zapravo niko nije rekao da Motley više neće postojati, da neće snimati, da neće čak ni ad-hoc nastupati. DVD sa zadnjeg koncerta turneje je već u fazi post-produkcije. Toliko o kraju Motley Crue-a! Sa druge strane briljantnost donošenja pravih odluka, koje je motlijevicma davne 1988.godine spasila živote, a pre svih Sixx-u, dokazala se još jednom kao krucijalna, ovoga puta kada je u pitanju njegov bend Sixx AM.
Prayers For The Damned Vol.1 naslov je četvrtog po redu albuma koji dolazi nakon dve godine pauze od poslednjeg izdanja Modern Vintage. Kako smo tada videli to izdanje Sixx AM, možete pročitati „klikom“ na link Sixx AM – Modern Vintage 2014. Rad na albumu počeo je zapravo još u aprilu 2015.godine kada su Sixx AM privodili kraju sovju mini turneju na kojoj su promovisali tadašnji album, nakon više nego odličnog odziva i reakcije publike, i objavili da planiraju ozbiljan rad na novoj muzici kao i svetsku turneju. Album je izdat pod etiketom Eleven Seven Music Group a produciran je normalno u studiju talentovanog producenta i pevača benda James Michaels-a. Treba pomenuti i to da se na ovom albumu po prvi put pored onivačke trojke potpisuju i bubnjar Dustin Steinke, kao i pevačice pratećih vokala Amber Van Buskrik i Melissa Harding, koji su sa bendom još iz perioda Modern Vintage turneje i na taj način zvanično postaju deo SIxx AM familije. Ime albuma, kako sami članovi benda kažu, proizvod je pozitivno-negativnog načina razmišljanja i rada, tj borbe između dobra i zla, stila koji Sixx AM gaji još od početka svog postojanja.
Album otvara single hit pesma Rise, koja predstavlja određeni vid poziva ka suprotstavljanju problemima i ustajanju protiv načinu života koji se ljudima nameće na globalnom planu. Sixx AM nisu politički bend, ali ova pesma u sebi krije određenu dozu politizacije stvari, posmatranu kroz prizmu soicoloških fenomena. Muzički sa druge strane pesmu otvara a capella uvod Michaels-a i pratećih vokala, nakon čega sledi unikatni i moćni Sixx AM rif u standard drop D štimu (šesta žica). Melodični gitarski filovi i himnični refren daju pesmi pravu hitičnost, tako da ne čudi da je ista izabrana i za otvaranje albuma kao i za prvi single. Definitivno pesma koja lako može ući među najveće hitove benda, bez ikakave sumnje. Sledeća You Have Come To The Right Place je pravi rokerski komad sa još jednim moćnim uvodnim rifom, oštrim Nikki-jevim bas deonicama i nekako distorziranim vokalom Michaels-a. Refren je takođe melodičan i lako „ulazi u uši“ a pesma je prošarana i izvrsnim solo deonicama DJ Ashba-e. Poruka koju tekst ove pesme nosi mogla bi se okarakterisati kao težnja da se istakne ideja da su ljudi tu da bi o životu učili jedni od drugih. Na mestu broj tri nalazi se pesma I’m Sick koju otvara još jedan gruvački drop rif koji prati precizna i potmula bas gitara. Refren se od mid-tempa rasplamsava u pravu energičnu bombu u kojoj Michaels pokazuje i neke nove mogiućnosti svog raskošnog pevačkog talenta dok DJ-ev brzopotezno-melodični solo upotpunjuje celu stvar.
Pesma istovetnog naziva kao i album, Prayers For The Damned, koja lirički ali ništa manje ni muzički, predstavlja pravi presek već pomenute ideje o borbi između dobra i zla, ali sa istaknutom nadom u pobedi ove druge strane. Muzički je nešto blažeg prizvuka od prethodne tri, ali nikako ne odudara od rokerskog stava koji je prezentovan na albumu, niti spada u deo sa eksperimentima. U svakom pogledu vrlo ozbiljna i moćna numera, sa takoreći mejdenovskim uvodom. Na petom mestu dolazimoi do prve hard rock balade Better Man. Nakon tog blagog predaha sledi još jedna rokačina Can’t Stop sa vrlo inspirativnim i melodičnim solom, velikim refrenima i gruvačkom ritam sekcijom. Na sedmom mestu nalazi se When We Were Gods, jedna vrlo mračna i duboka stvar, sa onim „zlim“ prizvukom kakvim su SIxx AM započeli svoju karijeru još 2007.godine. i melodijama koje su dominirale na prva dva albuma u pesmama poput Van Nuys i sl. Totalno u stilu onog zlokobnog smajlija koji je postao jedan od logoa grupe. Lirički se opet radi o borbi demona i bogova, mada po samom prizvuku pesme teško je reći ko tu stvarno pobeđuje. Muzički najbolji deo pesme je bez premca solo deonica DJ Ashba-e, koji dokazuje da je on kao gitarista mnogo više od nekadašnjeg pretplaćenog GNR muzičara, kako su ga fanovi širom sveta nazivali. Nakon ove solo deonice i celog albuma generalno DJ Ashba bi trebalo ući u red gitarskih velikana po korišćenju čuvene Whammy pedale u solažama (to je ona ogromna ferari crvena pedala koja zauzima pola bine i pravi čudne zvuke tako što konvertuje tonove u višim i nižim registrima), jer on to na albumu jednostavno radi i isporučuje besprekorno. To se još bolje primećuje već i narednoj pesmi Belly Of The Beast koja je zasnovana na bubnju i bas gitari, dok Ashba samo dodaje uvrnuti rif obojen već pomenutom Whammy pedalom. Za ovu se pesmu može reći da predstavlja neku vrstu eksperimenta, jer dosta odudara od ostalih rokerskih komada, ali ovoga puta za razliku od gotovo polovine eksperimenata sa prošlog albuma ova je pravi pogodak. Jedna ako ne od najboljih onda najinteresantnijih pesama.
Deveta po redu Everything Went to Hell je još jedna u nizu rokačina i to u već ustaljenom stilu sa moćnim uvodnim rifom, melodičnim filovima, pevljivim refrenom i razvaljujućom solažom Zamislite samo kako sada zvuče koncerti Sixx AM, kada se poređaju sve ove rokačine jedna do druge plus sada već dobro poznate stare pesme. Da su Sixx AM ovog puta odlučili da naprave pravi pravcati hard rock album govori i sledeća numera The Last Time sa još jednim fenomenalnim solom, prihvatljivim rifovima i pevljivim vokalom. Dobra je stvar kada bendovi ostave upravo ovakve pesme za kraj albuma, koje bi se lako mogle nači i na samom početku, jer upravo na taj način vraćaju pažnju slušalaca koja se može i izgubiti i spalsnuti nakon dužeg preslušavanja. To se posebno odnosi na današnje doba Youtuba, kada ljudi slušaju pesme u proseku samo do prvog prefrena i odmah menjaju na sledeću. Poslednja numera na albumu Rise Of The Melancholy donosi i blagu novinu (što se tiče ovog albuma) a to je uvod na klaviru. Međutim kako pesma odmiče dolazi i do transformacije u još jedan svojevrsni rokerski komad sa ponavljajućim ehom na samom kraju We WIll Not Be Damned, što se može okarakterisati kao neka skrivena poruka o onome što u bližoj budućnosti sledi.
Poenta sa svim Sixx AM rokačinama je u tome što one jesu po svojoj strukturi slične ali u svakoj od njih možemo čuti nešto novo, nešto inovativno. Nije to baš kao kod nekih old school hard rock bendova gde se u njihovim pedesetogodišnjim karijerama gotovo sve jedno te isto na albumima ponavlja. Sixx AM vešto izbegavaju tu zamku. Njihova sklonost ka modernizaciji muzike pomaže u tome i zbog toga se njihova muzika i može a i treba uzimati kao reper današnjeg modernog hard rock-a. Sve je tu: i moćan rif, i dobar tekst, i pevljiv refren i solo koji prži, ali opet je sve drugačije, novije i slušljivije. Treba misliti „izvan kutije“ a opet ne ići predaleko. To je formula koje se Sixx AM drži.
Kada se sve navedeno uzme u obzir sa sigurnošću se može reći da se radi o jednom veoma kvalitetnom albumu grupe Sixx AM. U pitanju je, kako to reći a ne promašiti suštinu, pravi pravcati bendski album. Šta bi to moglo da znači? Kada se uzme u obzir dosadašnji rad grupe, imali smo dva albuma koju si bili neka vrsta muzičkog „omaža“ promociji Nikki Sixx-ovog života oličenog u vidu knjiga nastalih iz njegovih dnevnika iz osamdesetih. Treći po redu album predstavljao je eksperiment na kojem su se mogle čuti razne numere koje su varirale od popa, diska do modernog hard roka. Naravno, na svim tim albumima bilo je pregršt neponovljivih numera, čak i najboljih koje je grupa snimila. Ono što je ipak prednost poslednjeg albuma Prayers Of The Damned je to što on predstavlja sublimaciju svega onog najboljeg što se do sad moglo čuti od „siksovaca“. Kao da pred sobom imamo „best of rock hits“ dosadašnje njihovie karijere, samo na još jednom stepeniku više. A to je zapravo tek početak, prva polovina onoga što zapravo sledi…
Sa druge strane postoji jedna bitna stvar, a o tome smo pisali i poželeli u prethodnoj recenziji/analizi albuma Modern Vintage. Sixx AM su u svakom pogledu počeli da se odužuju svojim fanovima za sve protekle godine čekanja i nadanja da zapravo krenu da se „ponašaju“ kao pravi bend. Da ne bi smo pominjali razloge zašto je to bilo tako i vrteli se u krug, reći ćemo samo ovo: Jedan album je već dostupan (Prayers), američki deo turneje je „silovito“ odrađen, a bend se dok ovo čitate već nalazi negde u Evorpi, a drugi deo duplog, da u pitanju je dupli album i namerno smo to (ukoliko već niste znali) ostavili da vam saopštimo za kraj, izlazi krajem godine. Ako je prvi deo ispao ovako dobar, kakav li će tek biti nastavak? Šta više reći osim da ko god može obavezno pogleda uživo Sixx AM ukoliko za to ima prilike. A zašto baš Sixx AM? Dallas Observer je nedavno nakon nastupa Sixx AM na festivalu u tom gradu dao jedno od najboljih objašnjenja, koje ovde prenosimo ekskluzivno u skraćenoj varijanti: „Ukoliko je neko očekivao još jedan pro-Motley Crue nastup Nikki Sixx-a, prevario se. Čak je i publika koja je očekivala najviše od bendova poput 3 Doors Down i drugih, potpuno poludela kada je Sixx AM praktično „razorio“ ceo festival. Pesme poput Everything Went To Hell i Rise zvučale su kao rađanje NEW WAVE OF MODERN HARD ROCK -a, što bi vas ponovo nateralo da pustite kosu i obučete kožne pantalone. Sirova energija i nastup Sixx AM spojio je ono najbolje, sav glamur, magiju i energični „headbanging-a“ 80-ih a da je sve pri tom ostalo potpuno moderno. To izgleda može samo neko poput Nikki Sixx-a“. Dallas Observer tekst
Hmm, zar nismo upravo to pokuišavali da kažemo svo ovo vreme? A sada dosta priče, bacimo se na muziku uz stihove:
Rise! Get yourselves together
Rise! Stand up and live your life
Rise! Get yourselves together
Rise! Hands up, hands up high
Sixx AM!!!!
Slike preuzete sa :
Sixx AM Twitter
Sixx AM Facebook
jun 2016.godine Autor: JP JunkkY(ard)
