Art Of Anarchy – The Madness (2017) Recenzija

Umetnost anarhije – Ludilo

The Madness, ili našim jezikom rečeno Ludilo, naziv je još jednog zanimljivog martovskog izdanja. Reč je o drugom albumu grupe Art Of Anarchy što je nažalost tek prvi put da se na stranicama ovog bloga o istoimenoj grupi i piše. Naime, nedugo pre ovog izdanja, tačnije juna 2015.godine, AoA su izbacili svoj album prvenac identičnog naziva. Bila je to jedna fenomelna ploča grupe iskusnih i pre svega veoma poznatih muzičara, nešto nalik nekoj novoj supergrupi sa unikatnim muzičkim stilom u kojem ste između ostalog, mogli da prepoznate i gitarske bravure Ron „Bumblefoot“ Thal-a, sada već bivšeg člana Gunsa, zatim basadžije Disturbed-a John Moyer-a, kao i braće Jon-a i Vince-a Votta, koji su zajedno sa Thal-om i oformili ovaj projekat. A da cela stvar bude još na većem nivou pobrinuo se niko do drugi do – Scott Weiland lično. Izuzetno mi je teško da pišem bilo šta o Scott-u nakon onoga što se desilo krajem te iste 2015.godine. Mogu samo reći da je bio jedan jedini i neponovljiv i da je album koji je snimio sa AoA sigurno nešto, ako ne najbolje, onda najluđe (u pozitivnom smislu) što je ikada snimio. Budimo realni, kada je to Scott Weiland išta loše snimio u svojoj karijeri. Ipak, situacija sa AoA nije išla baš najbolje i odmah nakon snimanja ovog svojevrsnog remek dela, Scott je javno izjavio da on uopšte nije pevač ove grupe već da je samo odradio svoj deo posla, strogo profesionalno. Umesto sa AoA krenuo je na turneju sa svojom grupom The Wildabouts. Zbog nejasnosti situacije nisam uspeo da napišem valjanu recenziju tog albuma, vreme je prolazilo a krajem godine Scott je na žalost preminuo. Ali ,o njemu ćemo ipak neki drugi put.

Upravo iz svega navedenog stekao se neki utisak da se fanovi, bar oni koji su bili „kupljeni“ prvim albumom, po malo pribojavaju neizvesnosti koja se nadvila nad ovom grupom. I sam autor ovog teksta priznaje da nije bio siguran šta može očekivati. Međutim, čini se da su Art Of Anarchy rešili da stvar vrate na svoje mesto. Bolje rečeno na sam početak! A krenuti iz početka ni malo nije lako, posebno kada treba naći nekog da menja Scott Weiland-a. Sve je to vrlo komplikovano…osim u onim retkim situacijama, kada imate keca rukavu, koji se slučajno isto tako zove Soctt, a preziva Stapp i slučajno je pevač sada već čuvene grupe Creed. Samo tako i nikako drugačije. U suprotnom ste osuđeni na definitivnu propast. Eto i poruke za „jedan bend“ koji ja lično mnogo cenim. Ako se ikada raspadne ova sadašnja (bez albuma i kvalitetnog snimka) ujdurma zvana GnR, a Slash i Duff reše da vrate Velvet Revolver u igru, setite se ovog primera molim vas!

Šalu na stranu, naravno! Mada, u svemu ima malo istine, zar ne? Dakle, Art Of Anarchy pojačani čuvenim pevačem grupe Creed na novom izdanju donose deset novih pesama. Već u prvoj numeri na pod nazivom Echo Of a Scream nazire se put kojim su AoA ovoga puta namerili da krenu. Scott Stapp je novi mašinovođa koji zahvaljujući svom talentu i iskustvu spretno upravlja ponovo zahuktalim vozom. Muzički je to besprekorna rokačina dopunjena njegovim moćnim vokalom a posebno himničnim pevanjem, što je ono što obuzima momentalno. Jasno, melodično, moćno! Vrhunska pesma za otvaranje albuma i hit u svakom pogledu.. Bumblefoot i John Votta sa druge strane isporučuju fenomenalnu mešavinu metalno-rokerskih rifova i solaža. Hej, pa ovo je zapravo pravi Ron Bumblefoot Thal. Konačno ga možemo čuti u nekom svom elementu, što je nakon godina kopiranja drugih gitarista u GnR, pravo osveženje. Sledeća 1000 Degress je sa nešto eksperimentalnijim pevanjem sve do refrena kada se pretvara u još jednu prvoklasnu himničnu stvar. No Surrender naziv je treće numere i u njoj će se lako pronaći fanovi Creed-a. Ima tu Creed-ovsku crtu na momente ali je pečat ipak overen kod AoA ekipe i to je neosporno U svakom slučaju savršena kombinacija. Na četvrtom mestu dolazi The Madness koja je sada već ultimativni hit. Pesma kojom su AoA još u 2016.godini objavili svoj povratak, naravno u vidu singla. „The otherside of fear is freedom, the otherside of pain is healing“ poručuje nam u refrenu Scott, a onda nastavlja „the madness keeps me from the otherside„. Autobiografski u par redova! Mesto broj pet ostavljeno je pesmi Won’t Let You Down. Pulsirajući uvodni rif kojim počinje, malo po malo uvodi nas u jedan veoma prijatan i melodičan refren, nakon čega slede magije gitarskog čarobnjaka Thal-a. Da se tempo ipak polako usporava na albumu, dokazuje sledeća numera Changed Man koja je onako, kako se to može objasniti, ono što su power balade bile osamdesetih, tako su ovakve pesme česta pojava u modernoj rok muzici. Definitivna suprotnost u odnosu na prethodni album. Na sedmom mestu imamo i A Light In Me koja nas vraća na onu početnu „notu“ kojom je album i počeo. U sledećoj pesmi Somber, je i najduža na albumu, a takođe odiše i nekom „radio friendly“ melodijom, koja je ovoga puta sa nešto mračnijim prizvukom, jer je se zapravo radi o jednoj solo numeri koju je Scott Stapp uradio par godina ranije. Pretposlednja Dancing With The Devil, kakvog li imena, odiše potpunim sleazy rokerskim pri zvukom, što je nakon nekoliko sladunjavijih numera lepo čuti. Odlična tipično-klasična rokačina u kojoj se možda prelama neki skriveni Bumblefoot-ov GnR gnev, koji je on svih ovih godina potiskivao. Na poslednjem desetom mestu imamo i pesmu Afterburn u kojoj je evidentan povratak ka modernom rock-metal zvuku koji je zapravo i glavno oružje ovog benda. Sasvim dovoljno za kraj.

The Madness je, ako tako možemo reći, definitivno jedan od onih albuma koji možda na prvo slušanje nije toliko interesantan. Prvo će vam se verovatno učiniti neki Creed ili tako nešto, što je razumljivo. Svaki naredni put, album donosi neki novi osećaj. Recimo da se svaki naredni put polako ističu i Moyer-ov duboki disturbdovski bas, kao i Bumblefoot-ove, neću da kažem GnR gitare jer on realno sa tom muzikom nema nikakve veze, ali koje su u svakom slučaju vrhunske. Nakon prvog slušanja svaki sledeći utisak o albumu postaje sve jasniji dok sve lepo i lagano ne „legne“. Jedno je ipak sigurno, AoA nije samo obična grupa muzičara odnosno supergrupa koja je tu zbog „slikanja“ i eventualno neke popularnosti kroz prečice. Svako od njih ponaosob je sve to već i onako u svojoj karijeri okusio, osim braće Votta u zivesnoj meri. Ovo je zapravo grupa izuzetno talentovanih muzičara i to se jasno oseća već sa prvim uvodnim notama ovog albuma. Nije to čak ni Creed-Disturbed-GnR miks, i ako na momente možda liči. Da se radi o novom početku i potpuno drugačijem pristupu potvrdio je i sam Ron Thal u intervjuu koji je dao za XS Rock, gde je između ostalog potvrdio da je ova ploča plod zajedničkog rada cele grupe uključujući i samog Stapp-a, koji je od prvog dana od kada je ušao u grupu učestvovao u svim zajedničkim akcijama. Što je defintivno velika razlika u odnosu na period sa Weiland-om.

Ovaj album svakako preporučujem svim ljubiteljima modernog rock-metal zvuka da mu pruže šansu. Zapravo ovu grupu preporučujem svima, zajedno sa prvim albumom. Da li je The Madness bolji ili lošiji od prvog? To je teško proceniti. Da li je jedan Scott bolji od drugog? Teško je naći odgovor. Zapravo ne treba ga ni tražiti. Za razliku od prethodnog albuma The Madness je muzički dosta „svetliji“ dok se sa druge strane lirički ne razlikuju baš mnogo. I u jednom i drugom slučaju radi o dosta dubokim životnim pričama dvojice pevača koje su u mnogo čemu identične. Nedavno je Scott Stapp izjavio za poznati Blabbermouth webzine, da je u istom autubusu koji je Weiland koristio za turneje, ugledao njegov duh, tačnije da mu se Weiland-ov duh mistično ukazao u ogledalu i rekao sledeće: „Čoveče ovo si mogao biti ti, i bićeš ako nastaviš šutem kojim si išao.…!“ Iskreno se nadamo da se nešto tako neće desiti, iako je ovo bilo baš jezivo pročitati. Scott Stapp je „čist“ već dve godine i Art Of Anarchy mu je prvo muzičko pojavljivanje nakon duge pauze. Ali dosta je više priče, hajde da se konačno prepustimo muzici! To bi bilo to.

Art Of Anarchy FB Page

Album poslušajte ovde

april 2017.godine Autor: JP

Share To The World