Losanđeleski glam rok kvartet po imenu Steel Panther, ili ti svojevrsna muzička atrakcija jako retke vrste, ovog proleća nam donose svoje četvrto albumsko izdanje po imenu Lower The Bar. Nakon tri uspešna albuma i prošlogodišnjeg akutsičnog seta Live From Lexxi’s Mom’s Garage, ovi urnebesni nosioci šminke i spandeksa rešili su da svoje fanove zabave sa 11 novih pesama o, pre svega, lepim ženama, supstancama raznih vrsta i živopisnim pozama vođenja ljubavi. Da, tako nekako. Jedino što bi izbor samih reči morao mnogo drugačiji, bar kada su oni u pitanju.
Velika je dilema kako napisati ozbiljnu recenziju o jednom jako neozbiljnom bendu. Stoga ona mora biti u neku ruku drugačija od uobičajenih. Pa da krenemo redom. Steel Panther čine: Lexxi Foxx, Micheal Starr, Satchel i Stix Zadinia. Pod ovim imenom bend se pojavljuje 2009.godine svojim prvim albumom Feel The Steel, međutim, njihovi počeci sežu još sa početka dvehiljaditih godina kada su nastupali pod imenom Metal Shop odnosno Metal Skool, svirajući obrade poznatih grupa iz 80ih uz izvesnu ali neizostavnu dozu karikiranja.
Upravo na tom istom nasleđu nastaviće i krajem decenije pod već poznatim imenom i postati svojevrsna svetska atrakcija. Napucani glam imidž, 80’s lifestyle i gorući rifovi, samo su deo njihovog bogatog repertoara. Mnogi koji nisu upoznati sa njihovim radom pomislili bi da su ovi ljudi „skrenuli sa mozgom“, pa ko još svira i izgleda ovako u 21.veku. Međutim, njihov zaštitni znak su ispred svega urnebesni tekstovi koji dokazuju da je reč o jednoj totalnoj komediji. Moglo bi se reći i parodiji, samo zavisi kako se na to gleda. Parodija je navodno upućena celom tom nekadašnjem muzičkom svetu koji je bivstvovao tokom 80ih godina. Bacimo samo pogeld na naslove pesama sa prethodnih albuma poput: Phussywhimped, Gloryhole ili Bukkake Tears sa prethodnog All You Can Eat iz 2014.godine, ili recimo I Like Drugs, Let Me Cum In sa Balls Out iz 2011. Da li treba dalje nabrajati?
No, da pređemo sada i na najnovije izdanje Lower The Bar. Osim što se u neku ruku lestvica spustila još niže, što se tiče samih tema o kojima pevaju u pesmama, ali i načinu izražavanja, album se ne razlikuje drastično mnogo od svojih prethodnika. To je to, upravo ono što Steel Panther najbolje rade. Totalna heavy glam zajebancija na samo njima svojstven način. Uvodna pesma Going In The Backdoor samo ukazuje pravac kojim će ovoga puta ići! Od pozadi, kratko i jasno rečeno. Međutim ne pada mi napamet da prevodim tekstove u celosti i ulazim u detalje. Ovo je bre kulturan blog! Učinite to sami, ako vam je volja! Potom slede Anything Goes i sada već čuvena Poontang Boomerang, koja je verovali ili ne imala promociju na poznatom sajtu za odrasle PornHub. Dalje na albumu mogu se naći i lagane balade poput That’s When You Came In, u kojoj pomislićete sigurno, pevaju o ljubavi. Ma da naravno, pevaju o ljubavi svakako!. Središnji deo albuma popunjavaju pesme poput Wrong Side Of The Tracks, Now The Fun Starts i Pussy Ain’t Free koje su po zvuku nešto eksperimentalnije nego obično, što je da kažemo prva vidljiva promena u odnosu na prethodne albume. Do kraja se mogu čuti i solidne Wasted To Much Time, I Got What You Want i Walk Of Shame dok je za kraj ostavljena i jedna obrada grupe Cheap Trick pod nazivom She’s Tight na čijem snimanju je učestvovao i sam Robin Zender, legenda američke rock scene i vođa istoimene grupe.
Ipak u celoj toj komediji i haosu mora se naći malo mesta i za neke ozbiljne stvari. Ono što je neosporno, svakako je muzičko umeće Pantera koje je u svakom slučaju na vrhunskom nivou. Čudna je to stvar da jedan komedijaški bend, koji se navodno bavi parodijom jednog muzičkog žanra, ujedno predstavlja i verovatno najbolju grupu tog istog žanra u ovom momentu. Ako poslušamo velike hitove poput Eyes Of The Panther, Death To All But Metal i druge slične pesme, lako bi se mogli složiti da je muzika prihvatljivija od mnogo čega što danas možemo čuti od ostalih preživelih rok dinosaurusa iz 80ih. Himnični refreni, vrišteći Starr-ov vokal, Satchel-ovo prženje na gitari, ektremno dobri rifovi i ritam sekcija Lexxi Foxx-a i Stixa. Moguće je da upravo ta komedija, koja predstavlja njihov zaštitni znak, daje dovoljno prostora da se muzički izraze baš onako kao što žele. Kako su tekstovi u prvom planu, muzici se daje ogroman prostor koji stari bendovi jednostavno nemaju, jer su davno ispucali sve svoje kredite i potrosili svu mogucu municiju iz tog 80s aresanala. Zapravo, njima je korišćenje tog arsenala postalo zabranjeno negde još polovinom 1992.godine. O tome ipak nekom drugom prilikom. Sve z svemu takovi bendovi zato i moraju da se dovijaju i da traže neka druga rešenja koja u velikom broju slučajeva na kraju predstavljaju potpunu propast (čast izuzecima naravno). Steel Panther sa druge strane može da svira baš onako kako se sviralo tih 80ih, samo sa današnjom modernom produkcijom, a da to ne zvuči isprazno, dosadno i izbledelo.
Dakle, mogli bi da se složimo da je upravo muzika „ono“ što lestvicu na ovom albumu diže naviše. Steel Panther još jednom pokazuju svoje vrhunsko muzičko umeće. Recimo da se vozite kolima, ne obraćate mnogo pažnje na tekstove a sa vaših zvučnika kreće uvodna Going In The Backdoor. Totalni boost adrenalina nastupa momentalno. Ali nije to ni slučajno. Recimo Satchel, čije je pravo ime Russel Parish je zapravo instruktor gitare sa Holivudskog muzičkog instituta gde je tokom 90ih svirao sa nekim od najboljih gitarista poput Paul Gilbert-a. Michael Starr je sa druge strane, jedno kratko vreme bio član legendarnih LA Guns-a sa kojima ima i EP Wasted. A svi oni zajedno, dok još nisu postali Steel Panter, nastupali su u Van Halen tribute bendu Atomic Punks.
Ipak, postoje mnogi koji i ne vole Steel Panther. Oni uglavnom smatraju da je to što Panteri rade bez ikakvog smisla. Stvar koja mnoge nervira je:l judi koji su i sami jednom bili deo jedne scene, danas tu istu scenu ismevaju na ovakav način. Takođe mnogi smatraju da su im tekstovi previše degutantni i da zapravo uopšte nisu smešni. U svakom slučaju Steel Panther su prava enigma i postavlja se pitanje kako im to sve polazi za rukom. Da li su u pitanju samo elementi komedije i parodije, šta bi od njih bilo da neguju neki skroz drugačiji koncept. Da li je vreme u kome živimo jednostavno samo po sebi plodnije za ovakve stvari. Nekada su se rock bendovi trudili da što više zamaskiraju opis sopstvenih seksualnih iskustava u pesmama i to je bio standard. Danas se seks prezentuje na televizijama sa javnim frekvencijama, naslovnicama najčitanijijh novina i gotovo na svakom koraku…
Na kraju, to bi bilo to što se tiče ovog pokušaja „normalne“ recenzije albuma jednog „ne-normalnog“ benda. Steel Panther je definitivno grupa koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ako ste nekada bili ljubitelji ovog žanra shvatićete ih kao ljude koji zapravo odaju počast nekada najpopularnijem muzičkom cirkusu na svetu. A ako ste pak više voleli nešto drugo, sviđaće vam se svo to izrugivanje koje oni upućuju glam metal žanru. U suštini njima se ispalti i jedno i drugo jer oni su jednostavno Steel Panther, a to je jedna jako retka vrsta zveri!
A sada bi dragi čitaoci, voleo da čujem i vaše mišljenje o ovoj grupi. Pišitie slobodno u komentarima, pa da prokomentarišemo zajedno!
