3 u 1 Recenzija – Danko Jones, Dobermann & Niterain

A sada nešto potpuno novo. Recenzija – tri u jedan. Za ovu priliku predstavljamo tri potpuno različita rok albuma koji ipak imaju nešto zajedničko, a to je čist, stoprocentni, energični rock ‘n’ roll. Zavalite se i uživajte uz neki napitak, neku kaficu možda. Može i one tri u jedan!

Mr Danko Jones i njegov istoimeni rok trio nam početkom ove godine isporučuju  novo, osmo po redu albumsko izdanje. Ova neumorna kanadska trojka već dve pune decenije praši svoj adrenalinsko-energični rokenrol širom planete i sa razlogom važe za jednu od najaktivnijih grupa na sceni. Danko Jones, gitarista i vokal, zatim John Calabrese – bass i Rich Knox-bubnjevi, na novom izdanju kao i na svim prethodnim, donose upravo ono što se od njih očekuje. Brzi gitarski rifovi izabrani od najboljeg iz hard rock i pank arsenala , precizna i tvrda ritam sekcija koja udara pravo „ispod kaiša“, što je inače i naziv jednog od prethodnih albuma, i naravno pevljive i lako pamtljive melodije, glavno su oružje ovog energilnog tria.

Sa sigurnošću se može reći da je cela ova prethodna rečenica skupljena u prva tri i po minuta ovog albuma, tačnije u pesmi I Gotta Rock. Brzo, furiozno, melodično i šmekerski u Dankovom maniru. Potom ide My LIttle Rock n Roll koja je nešto više rokerskija od prethodne pank-rock numere, moglo bi se reći čak i prava pesma za žurke i za neko fino đuskanje. Inače Danko Jones je poznat po tome što se njegovi tekstovi i same pesme bave tematikom poput ove – slavljenje rokenrola onakvog kakav jeste i načina života koji to prati. A da, da ne zaboravimo naravno i  slavljenje „ljubavi“! Prosto ko pasulj. Going Out Tonight dokazuje upravo iznesenu tvrdnju u svom melodičnom „oooo“ maniru, koji je zapravo još jedna od prepoznatljivosti ovog benda. Jedan od potencijalnih hitova svkako. Naredna You Are My Woman zvuči malo više kao neki Thin Lizzy, što je  moglo bi se reći blago koketiranje sa classic rock stvarima i zvuči potpuno prihvatljivo na prvo slušanje. Čak i Dankov glas zvuči totalno Lynnot-ovski, iako je ovaj ipak bio Irac.  Do It Every Night je svojevrsna oda onome što rock  bendovi inače  svako veče rade. Rock je slojevita stvar, nije to uvek samo uživanje i ova pesma govori o onoj drugoj strani i tereta koji takav način života nosi. Sledeća Let’s Start Dancing svojom furioznošću i brzinom tera Danka da gotovo odrepuje a potonja Wild Cat dokazuje svu tu već pomenutu neumornost i energiju  ovog benda. Pesma zapravo zvuči kao da je mačka upravo popila par Red Bull-ova i počela da leprša  ili se pretvorila u podivljalog pantera. Nakon mačke koja je upravo dobila krila,  sledi i She Likes It sa veoma zanimljivim i  intenzivnim gitarskim rifovanjem, što dokazuje i drugu stranu talenta ovih momaka a to je njihovo izvrsno muziciranje. Poslednje tri pesme na albumu nastavljaju u istom pravcu kao i do sada. Prljava Succes In Bed je u totalnom KISS maniru, a to, nadam se, znate šta znači. Diamond Lady je još jedna Danko-energetic-adrenalized-ispod kaiša, a pritom uz sve to melodična stvar. Za kraj je ostavljena i pesma Revolution (But Then We Make Love)  po malo komične tematike gde ljudi bivaju prekinuti u vođenju ljubavi usled stvari koje ih muče, poput revolucija, globalnog zagrevanja itd.

Divlja mačka je, kao što možemo videti, album na kome nema  mnogo toga što će vas da vas iznenadi, ali hej, pa zar to upravo nije ono što Danko i njegov trio najbolje  rade. Možda je  za nijansu mekši od nekih prethodnih izdanja, ali svi potrebni derivati su i dalje tu. Energija, adrenalin, Red Bull, ritmovi koji udaraju nisko, melodije, horsko pevanje  i sve ono drugo što krasi ovaj bend. Današnja rock scena definitivno ne bi bila ista bez ove grupe. Danko Jones nas podseća kako je rock n roll po nekad jako prosta i efektna stvar. Čak šta više, uspeo je da nam svima podigne energiju do daske one daleke 2010.godine u BG Areni, pre nego što smo videli čudo večeri. Pevali smo svi u glas i skakali, baš onako kako i treba kad su gosn. Jones i njegov trio u pitanju. Pustite i rokajte!

Sledeći album koji želim da vam predstavim u ovoj 3 u 1 priči je najnovije izdanje grupe Dobermann pod nazivom Pure Breed. Ovo je, bez lažne skromnosti, verovatno prvo pojavljinjae ovih momaka na stranicama domaćih sajtova i webzina i zbog toga mi je zapravo velika čast da o njima pišem. Dobermann je italijanski rok trio kojeg čine pevač i basista Paul Del Bello, gitarista Valerio Mohicano i bubnjar Antonio Burzotta.  Sama imena verovatno ništa ne znače bar za sada, ali ako vam kažem da je frontmen grupe Paul Del Bello  svirao u našoj zemlji,  možda se neki od vas i prisete. Paul je naime bio član benda koji je predvodio legendarni underground američki glam gitarista Adam Bomb (nesuđeni gitarista Gunsa i Kiss-a) i koji je zabeležio jedan nasup u Beogradu a drugi u Nišu negde u rano proleće 2010.godine. Na veliku žalost beogradski SKC je bio potpuno prazan, svega par čoveka, dok se u Nišu u klubu „Jebaga“ (koji naravno više ne postoji), skupilo oko četrdesetak ljudi. Šta reći osim da je i gostovanje jednog Steven Adler-a 2006.godine moralo da bude otkazano, a gde onda u toj konstelaciji odnosa Adam Bomb? On je na kraju ipak došao i održao dva koncerta a mi koji smo bili imali smo pred sobom „hollywood u malom“, pirotehniku, paljenje gitare u malom prostoru i bljuvanje vatre čak. Tako smo i upoznali Paul-a.

Dakle basista Paul Del Bello i njegov bend Dobermann su tu negde na sličnom muzičkom tragu. Vidi se da je čovek ispekao zanat prelazeći gotovo celu planetu, i to u kombiju, svirajući po raznim klubovima i rupčagama. Muzika grupe Dobermann se stoga može opisati kao visoko oktanski, pravi pravcati, prljavi  rock n roll, godinama kalemnjen iz već pomenutih belosvetskih „rupčaga“. Nema tu ničega ektravagantnog, niti bilo kakvog foliranja. To je jednostavno classic/hard/modren rock škola iz srca i bez mnogo filozofiranja. Na albumu, koji je inače četvrto izdanje benda, nalazi se 10 pesama od kojih prva SPNC predstavlja jedan i po minut introa. War Thunder, koja  kreće odmah potom, pesma koja je koja je  isto tako moćna kao što kaže i njen naziv. Ovo je stvar koja će vas sigurno naterati na neki „air guitar“ ili „headbang“. Melodični i pevljivi refreni daju joj još više na privlačnosti a i dokaz su odličnih  Paul-ovih vokalnih sposobnosti. Odmah nakon nje kreće i rif iz Taking In The Outtakes. Još jedna stvar koja će zadovoljiti svakog ljubitelja ljutog hard rock-a. Na trećoj numeri Radioactive imamo i gostovanje jednog  poznatog i velikog imena. U pitanju je Ron Bumblefoot Thal koji je odsvirao opako dobar solo u ovoj pesmi. Čevtvrta po redu pesma   Pure Breed, po kojoj i album nosi naziv, je još jedna klasična visoko oktanska rock n roll stvar.  Na petom mestu je možda i najzanimljivija pesma na albumu. Ako ste ikada imali bend i u njemu imali probleme sa bubnjarima, pronaćićete se u ovoj pesmi definitivno. Pesma nosi jednostavan naziv:  I Fucking Hate Drummers. Mora da je Paul baš kuburio sa bubnjarima kada je ovako nešto napisao. Do kraja album imamo po malo pankersku I Need  A Holiday, garažnu Stuck In Trafic. Poslednje dve Hometown i Magic Mountain su nešto slabijeg inteziteta ali su i svakako slušljive.

Uprkos nešto slabijim završnim pesmama ovo je i više nego solidno izdanje grupe Dobermann. Pure Breed je dokaz da još uvek postoje ljudi koji rock n roll sviraju iz srca ali i da Italijani i te kako umeju da rokaju. Ovih 36 minuta prljavog, bučnog , ogoljenog i  himničnog muzicrianja, vam sigurno neće škoditi i potsetiće vas na slavne dane ove muzike. Definitivno preporučujem svakome ko je i dalje željan dobre i dosledne rock svirke. Zapravo ovaj bend bi trebalo videti uživo, a s obzirom da su i sami ekstremno aktivni, ne bi me začudilo da zasviraju i kod nas. Samo naravno, da ne prođu kao Adam Bomb pre sedam godina, to kažem iz najbolje namere, jer ovi momci to svakako ne zaslužuju. Možete ih naći na svim digitalnim platformama kao i na tjubu.

Za kraj ove trostruke recenzije predstavljamo i jedan norveški sleaze/glam bend. Ova četvoročlana ekipa iz glavnog grada ove skandinavske zemlje nedavno je „izbacila“ svoj drugi album po redu pod nazivom Vendetta. Radi se o relativno mladom bendu koji je svoj muzički status gradio strpljivo i  udarnički, baš kao i prethodna dva benda iz ove recenzije, što je samo još jedna od stvari koja ih povezuje. Niterrain je za sada, može se reći, najaktivniji i to pre svega u Skandinaviji ali i u SAD. Već drugu godinu za redom učesnici su renomiranog muzičkog festivala Rocklahoma, gde će i ovoga puta deliti binu sa nekim od najvećih bendova iz ovog žanra kome i sami pripadaju. Ako dodamo i Sweden Rock Fest, odnosno Norway Rock Fest i druge poznatije evropske festivale zajedno sa par američkih turneja, možemo definitivno zaključiti da se radi o vrlu uspešnom bendu koji pronalazi svoju publiku širom sveta u ovom po malo zapostavljenom žanru. Bend čine pevač Sebastian Tvedtnes, gitarista Adrian Persen, basista Frank Karlsen i bubnjar Morten Garberg. 

Muzički Niterrain predstavlja upravo ono što se iz samog imena benda, njihovog izgleda i prvih uvodnih nota bilo koje njihove pesme, može zaključiti. Tipičan bombastični glam/sleaze rock band sa „nabujale“ skandinavske, nove glam rock scene. Tu primat imaju pre svega švedski bendovi, a Niterrain je  svakako jedan od  najboljih pririmeraka iz komšijske države. Drugi album Vendetta donosi 11 pesama i na njemu se može čuti sve ono što je krasilo ovaj nekada popularni muzički pravac. Koristim reč „nekad“ sa razlogom. Naime, u moru modernih (ali retko kada uspešnih) glam rock bendova, Niterrain se, bar u nekim nijansama, izdvaja upravo po tome što je to što oni sviraju   glam/sleaze iz korena, onako kako se radilo osamdesetih. Malo Motley-a, malo Gunsa, malo Ratt-a i to sve na skandinavski način. Pesme poput uvodne Lost And Wasted i Come Out učiniće vam se kao da svira Motley tamo negde 85e. Ili recimo, isto tako i  „ratt-ovske“ Something Aint Right  i One More Time. Ima tu i nekih hard rock komada koji malo vuku na Gunse kao recimo #1 Bad Boy (verovatno i najbolja pesma), Rock N Roll, Electric i druge. Pevač Sebastian Tvedtnes na momente podseća na nekog ranog Vince Niel-a dok gitarista Adrian Persen puca iz svog mogućeg oružja prebogatog sleaze/glam arsenala. Ako niste ljubitelji ovog pravca slobodno preskočite. Ako ste pak željni malo glemerske, bombastične, himnične, cepačke i drske nostalgije, onda je ovo prava stvar za vas. Uživo su takođe odlični i prave dobru atmosferu, čemu sam se i sam uverio na jednom njihovom nastupu od pre dve godine.

To bi bilo sve u ovoj provoj 3 u 1 recenziji. Dakle imali smo jedan adrenalizovano-energični pank rock album, jedan visoko oktsanski hard rock i jedan bombastično-prljavi sleaze/glam. Ono što ih sve povezuje: u osnovi čist r’n’r na tri slična ali i potpuno različita naćina. Ako vam se kafa ohladila možete preći na slušanje!

Danko Jones FB page

Dobermann FB Page

Niterrain FB page

maj 2017.godine                                                                                           Autor: JP