Da je rok muzika nešto večno i nepromenjivo možda najbolje pokazuju grupe i muzičari iz nekih prethodnih decenija, recimo osamdesetih. Jedan od njih je svakako i Stephen Pearcy, pevač legendarne grupe RATT, jedne od prvih grupa ovog žanra, odnosno rodonačelnika pod-žanra nešto kasnije etabliranog kao glam/sleaze/ ili hair metal. RATT su uz Van Halen, Motley Crue i Quiet Riot definitivno bili jedni od očeva osnivača losanđeleske glam/sleaze scene. Ipak, za razliku od prve dve pomenute grupe koje su dostigle one najviše instance uspeha i slave, RATT je bio jedan od bendova koji je nezasluženo bio na stepeniku niže, na tim nevidljivim ali ipak realnim lestvicama. Međutim, trideset i nešto godina kasnije i RATT i Stephen Pearcy su još uvek prisutni na sceni. Ljudi poput njega, zajedno sa grupama iz kojih dolaze, jednostavno ne odustaju i nakon svih uspeha i padova još uvek su aktivni i svake godine nas po neko od njih obraduje nečim novim. Jednom rečju oni su neuništtivi baš kao i njihovo zaveštanje iz osmadesetih.
Stephen Pearcy, ili ti „RATT bastard himself„, kako je sam sebe jednom prozvao, donosi nam svoj četvrti studijski album pod nazivom Smash. Radi se naravno o solo albumu ali koliko god pričali o njemu ne možemo a da ne pomenemo i grupu RATT, bez koje ovaj čovek ne bi ni bio predmet intersovanja ne samo ove priče, već uopšte. Ova grupa se trenutno nalazi u vrlo delikatnoj situaciji. Naime, postoje dve grupe sa istim imenom koje se potpisuju i nastupaju kao RATT. Jednu koju vodi bubnjar Bobby Blotzer i druga koja se ponovo okupila u kojoj je pored Pearcy-a, gitarista osnivač WarrenDeMartini, legendarni prvi basista Johan Crucier i bivši gitarista Quiet Riot-a i poslednje prave postave RATT iz doba albuma Infestation, koji je ujedno i poslednji album grupe iz 2010.godine, Carlos Cavazo. Igleda da pravnu bitku dobija upravo ovaj drugi tim ali o tome ćemo nešto kasnije.
U jeku tog dvoboja dakle, Stephen Pearcy „izbacuje“ već pomenuto solo izdanje. Na njemu se nalazi 13 pesama i u njihovom stvaranju i snimanju nije učestvovao niko od ostalih RATT-ovaca. Sa potpuno drugačijom ekipom Pearcy je uradio, po svemu sudeći, svoj najbolji solo album do sada. Album otvaraju sintisajzeri u pesmi I Know I Am Crazy koja se potpuno razlikuje od ostatka albuma po svom prizvuku i verovatno je i jedna od najboljih na celoj ploči. Mračni rifovi na gitarama i nešto drugačiji Pearcy-ev vokal, barem od onoga po čemu ga znamo, daju joj tu neku privlačno mračnu unikatnost. Nakon nje ide Ten Miles Wide, koja je čist RATT komad sa rifovima koje kao da su odsvirali DeMartini i pokojni Robin Crosby. Pearcy-ev vokal se vraća u onaj prepoznatljivi „pacovski“ sleaze ton. Shut Me Baby na poziciji broj tri je sa druge strane jedan dobar zeppelinovski old school pokušaj . Sledeće dve Dead Roses i Lollipop su nešto energičnije i modernije, s tim da ova druga već vuče malo na neke prethodne Pearcy-eve solo komade sa izvesnom dozom komičnosti u samim tekstovima. Šesta Hit Me With The Bullet je u sličnom maniru ali sledeća Rain već malo ulazi u neku drugačiju melodičnu zonu sa zanimljivim klavirskim završetkom, heavy rifovima i „velikim“ (pevljivim) rifrenima. Jedna od zanimljivijih pesama svakako, u kojoj je oseća i želja za eksperimentisanjem, što je svakom slučaju interesantno. Naredna I Want To Much bi se takođe mogla naći na nekon RATT albumu, dok deveta po redu What Do Ya Think skreće album sa teških i energičnih rifova i u potpunom akustičnom maniru, po malo aerosmitovskom, i pravi dobar balans za poslednji deo ove ploče. A taj deo otvara Jamie, klasičan RATT rif i manir, odlična stvar koju bi iskreno više voleo da sam čuo na sledećem albumu ovog benda, no nema veze može i ovako. Mada mora se priznati da su gitaristi Erik Ferentinos i Frenk Wisley odradili odličan posao što se samih gitara tiče. Pretposlednje dve I Cant Take It i Passion Infinity su bez inznenađenja, s tim što je ova druga dosta brža ako ne i najbrža pesma na albumu. Za sam kraj albuma Pearcy nam je ostavio jednu veoma prijatnu baladu koja ne tera na povraćanje kao mnoge druge slične pesme. Ima i u njoj nečeg zeppelinovskog definitivno.
Kada se sve sumira na kraju, dobija se jedna vrlo solidna rock ploča. Malo RATT-a, malo klasičnog rocka, po neki rif u stilu Zeppelina i to je to. Solo ploče su retko kada zanimljive u meri u kojoj su to i bendska izdanja, međutim uvek se na njima može naći po nešto što izmamljuje znatiželju ljubitelja urpavo tog benda (ili više njih) iz kojeg dolazi sam autor. Ono što ovu ploču krasi je pre svega Pearcy-ev vokal, koji složićemo se uživo ne zvuči baš najbolje poslednjih godina. Na ovom albumu otpevao je nekoliko pesama u drugačijem maniru i možda je time i sam sebi pronašao novi put za u buduće. Drugo, ove „ratovske“ pesme, kako sam ih nazvao, pdokazuju da Pearcy još uvek nije rekao svoje, što se tog benda tiče. A kada na to dodamo i DeMartinija i ostale, možemo samo da se zavalimo i da čekamo novo izdanje grupe RATT, koje će sigurno kad tad ugledati svetlost dana. Poslednji album Infestation bio je, na primer, nešto najbolje što je RATT uradio još od početka devedesetih. Ova solo ploča je u tom smislu dobra uvertira za ono što od njih možemo da očekujemo. Na kraju još i da kažem nešto oko spora oko imena i prava na bend. Čini se da je Bobby Blotzer izgubio trku, definitivno. Originalni bubnjar sa gomilom nepoznatih lica ili pevač, gitarista i basista iz prve postave? Pa i više je nego jasno ko je tu pravi RATT, koji je upravo ovih dana krenuo na turneju!
