Warrant – Louder Harder Faster (2017)

L.A. stari znanci ponovo u naletu

Prva polovina tekuće godine se za sada pokazala kao izrazito uspešnom što se tiče novih hard rock izdanja. Jedan u tom nizu je i novi album grupe Warrant pod nazivom Louder Harder Faster koji je izašao početkom maja meseca. Stari LA glemeri ponovo su u zaletu i to ovoga puta glasnije, jače i brže, kao što i sam naziv albuma kazuje. Kada sam nedavno pisao o novom Pearcy-evom albumu Smash, rekao sam da mi je jako drago kada vidim sve te stare „olinjale“ glam/sleaze bendove u današnjem novom ruhu. To što je njihovo vreme davno prošlo ne znači da je i sama muzika iz njih iščezla. Drugo je vreme danas, drugačija se muzika sluša i sve je to tačno. Ipak, ovakve grupe samo dokazuju koliko je njihova predanost muzici ostala velika i da posle svih tih godina i dalje postoje, bez obzira što je to sada uglavnom na nivou klupskih nastupa i nekih zajedničkih festivala, oni su i dalje muzički i „diskografski“ aktivni. Možda su nezasluženo bili ismejavani tamo negde sredinom devedesetih kada ih je grunge (zapravo industrija, ali masa voli da kaže da je grunge) dotukla. Imaju stari znanci definitivno još mnogo toga da nam pokažu.

Nažalost mnogima od njih su sve te protekle godine ostavile veliki broj ožiljaka i otovrenih rana. Konkretno kada je reč o grupi Warrant, to je slučaj sa njihovim pevačem, legendarnim Jani Lane-om koji je premino 2011.godine. Slobodno se može reći da je Lane bio sinonim za grupu Warrant, svojim unikatnim hipersonično visokim vokalom, kao i samom pojavom, harizmom ali i muzičkim umećem uopšte. Dobro, dobro, znam da će te sada reći: „ma kakvi, sinonim za Warrant je ona plavuša iz spota Cherry Pie„. Jani Lane se kasnije i oženio njome, pa eto, ime joj je Bobbie Brown inače. Međutim sam Jani Lane je zapravo oduvek bio mnogo više od toga, potcenjen i omalovažavan, bio je mnogo više od te pomenute pesme što i dokazuju kasniji albumi grupe, ali o tome nekom drugom prilikom. Današnji Warrant je što se i naslućuje, utoliko drugačij s tim što je sem novog pevača, na okupu potpuno ista postava kao iz „slavnih dana“ koju čine: gitaristi – Joey Allen i Erik Turner, basista – Jerry Dixon i bubnjar – Steven Sweet. Što se pevača tiče to je Robert Mason, nekadašnji pevač grupa Lynch Mob, Big Cok i Cry Of Love. Njemu je ovo zapravo drugi album sa Warrant, nakon izdanja Rockaholic iz 2011.godine. Ako dodamo i to da je album pre njega pod nazivom Born Again iz 2006.godine, koji je označio povratak grupe u tom trenutku posle godina pauze, na kojem takođe nije bilo Jani Lane-a, već je vokale otpevao James St. James iz Back ‘N’ Blue, onda dolazimo do frapantnog podatka da je poslednji album velikog Lane-a bio i ostao onaj iz 2001. pod nazivom Under The Influence. Namerno sam vam oduzeo malo vremena ovom suvoparnom istorijom da bi se podsetili nekih činjenica iz razloga što su i dan danas mišljenja podeljena da li ovu današnju formaciju možemo smatrati za pravi Warrant ili ne. Ja nemam problem sa tim. Za mene je ovo definitivno Warrant i krajnje je vreme da pređemo na ono što nam ovim albumom novo donose.

Za uvodnu numeru izabrana je pesma identičnog naziva kao i sam album, dakle Louder Harder Faster. Od uvodnog rifa, aranžmana, pevanja, solaže, teksta pa i samog naslova, ova je pesma jednostavno toliko „cheasy“ da nema razloga puno govoriti o njoj. Ona nedvosmisleno ukazuje na ono što je Warrant oduvek znao da napravi, odnosno da se svoje prošlosti ni malo ne stidi. Možda je ipak malo riskantno staviti ovakvu pesmu na početak albuma s obzirom da može brzo da izrevoltira slušaoca da prestane da sluša ostale pesme i na taj način propusti ono pravo što tek dolazi. Sve to naravno zbog glupih stereotipa. Mada i ne mora tako biti ako se pesma posmatra sa neke humnorističnije strane. Devil Dancer koja sledi u nastavku dokazuje tu tvrdnju. Pesma je u skroz drugačijem maniru sa prljavim uvodnim gitarskim gruvom, reskim gitarama i vokalima Roberta Mason-a koji su u nešto nižem registru na samom početku pesme, dok su u refrenu naravno povišeni uz pravu hard rock glam eksploziju. Refren u ovoj pesmi inače možda malo podseća na Dokken. Ima razloga što to kažem jer Jeff Pilson, basista Dokkena, ujedno i producent ove ploče. Pesma je sama po sebi dosta mračnija od uvodne i ima stvarno to nešto „dokenovsko“ u sebi. Definitivno zavređuje pažnju i jedna je od boljih svakako. Tu je i pomenuta sjajna Pilson-ova produkcija. Recimo da dugo nisam čuo ovako rezak zvuk ritam gitara. Sledeća numera pod nazivom Perfect je pak dosta melodičnija i ima više pop prizvuka. Može se reći da malo vuče ka Foreigner što opet ide na račun producenta, koji je poznat i po tome što je svirao u pomenutom bendu. U suštini odlično odrađena laganija rokačina gde Robert Mason dobija baš puno prostora da se razmahne a bas gitara Jery Dixon-a joj daje neophodnu hard rock tvrdoću. Na čevrtom mestu dolazi još jedna pesma koja aplicira za izbor najboljih na albumu pod nazivom Only Broken Heart. Twin lead gitare i Mason-ov vokal koji u početku podseća na pevanje Phil Lynnot-a daju joj definitivni Thin Lizzy šmek. Melodična, aranžmanski zanimljiva i u svakom slučaju vrlo privlačna pesma. Posebno možda onaj deo na sredini neposredno pre solaže koja je u totalnom „in your face“ maniru. Kad malo razmislim, ove tri pesme, sem prve naravno, su baš onako jedna uspešna promena muzičkog kursa benda Warrant.

Ali kao što obično biva, nakon ovako dobrih pesama ide uvek i jedna balada. Naslov je U In My Life a valjda ste do sada naučili da ja ovakve pesme uopšte ne mirišem, tako da, vratiću se na nju možda nešto kasnije, a možda i neću nikad. Naredna Music Man kreće akustičnom gitarom i dubokim tonovima Mason-ovog vokala u nekom dark country maniru. Obećavajući uvod se kasnije pretvara u jednu tvrdu bluzersku gruvačinu direktno iz močvara američkog juga. Mason peva fantastično i na ovoj numeri, ali muziciranje u pozadini je još jedan dokaz da originalni Warrant-ovci još uvek nisu ispucali sve svoje atribute i da i te kako umeju da naprave „dobru pesmu“. Uveren sam da bi upravo i sa Lane-om ovo zvučalo isto tako moćno. Lirički se zapravo radi o ličnoj priči Robert Mason-a, nešto nalik legendarnoj Uncle Tom’s Cabin. Na sedmom mestu nalazi se numera Faded koja je jedan mid-tempo melodični rok komad sa pevljivim refrenima. Nešto me ovi rifovi i sam vajb pesme vraćaju na neki Hanoi Rocks možda ukršten sa klasičnim Warrant trejdmarkom i unikatnim Mason-ovim vokalima. Nakon nje opet idemo na „faster“ deo iz naziva albuma pošto je numera New Rebellion upravo to: brza hard rock cepačina koja ima sve potrebne atribute; u intermecu mi Mason malo zvuči i kao Myles Kennedy čak! Sa druge strane gitaristi Allen i Turner prosto kidaju. Odradili su perfektno svoj deo posla na albumu. Za jednu hard rock ploču u drugoj deceniji 21.veka ima tu i te kako zaniljivih i jakih gitarskih deonica.

Polako se približavamo i poslednjem delu albuma. Tu nas na mestu broj devet čeka pesma Big Sandy koja je neverovatno privlačna da je ni vrlo smešni refren koji ide ovako: „Big Sandy, Big Sandy, knew that your number would come in handy“ , ni malo kvari već joj daje neki poseban šmek. A moram da dodam da me nekako podseća na album koji sam nedavno obrađivao na stranicama ovog sajta a to je album Stephen Pearcy-a pod nazivom Smash. U delovima gde mnoge ploče gube svoj pravac, Warrant-ovo novo izdanje ne posustaje ni za korak. Pesma Choose Your Fate je još jedna vrhunska hard rock stvar. Ovaj Robert Mason je iz pesme u pesmu sve bolji i sve zanimljiviji kao izvođač definitivno. A što se gitara tiče, ponovo imamo jedno malo hard rock remek delo Warrant dvojca koji čine Joey Allen i Erik Turner-a. E sada, ako album slušate na digitalnim platformama numera Let It Go biće vam poslednja a ukoliko ste nabavili CD ili nešto drugo, onda imate još jednu numeru kao bonus pod nazivom I Think I’ll Just Stay Here And Drink. Prva pomenuta je onako klasičan glam pop komad u duhu nekadašnjih sličnih Warrant pesama. Ova poslednja sa druge strane kako joj i sam naziv kaže, totalna birtijska zajebantska rokačina koja je inače cover pesma a originalni izvođač je Merle Haggard. Nagrada za one koji se budu odlučili za čvrste kopije nosača zvuka.

Dakle da remiziramo – što bi reko Šojić. Pre svega, nisam verovao da će ovaj tekst biti ovoliko dug. Moram da priznam da me je LHF i više nego pozitivno iznenadio. Moja su očekivanja bila drastično manja od trenutka kada sam saznao da Warrant radi na novom albumu. Nisam ih ni nešto mnogo slušao u poslednjih par godina priznajem. Prethodni album Rockaholic me definitivno nije kupio, kao ni Born Again pre nejga. Ali eto došlo je vreme i da se to promeni definitivno. LHF je zasigurno najbolje ostvarenje Warrant-a iz post Jani Lane ere. Produkcijski perfektan (uzgred nisam ni znao da se Jeff Pilson bavi produkcijom), aranžmanski i idejno neverovatno privlačan i slušljiv. Kao što sam već rekao muzički su Warrant još uvek nezaustavljiva mašina. Što se Robert Mason-a tiče, čovek je odradio perfektan posao. Warrant je definitivno dobio novog frontmena i tekstopisca. Naravno to nije novo ali ako uporedimo sa prethodnim izdanjem, LHF je definitivno vrhunac njegovog rada sa ovim bendom. Sa druge strane ako LHF upoređujemo sa Jani Lane periodom; e tu bi se već svašta moglo reći, ali o tome možda nekom drugom prilikom. Urpavo to je verovatno i najveći problem grupe Warrant u današnje vreme. Ima dosta starih okorelih fanova kojima se ta promena ne sviđa ali šta da se radi. Jani Lane jednostavno više nije među živima i članovi benda su imali ili – ili situaciju. Ili da više nikada ne sviraju pod ovim imenom ili da nađu novog pevača i da krenu dalje. Mislim da su izabrali pravo rešenje. Toplo preporučujem da ovom izdanju date šansu bez obzira da li ste ljubitelji ove grupe ili niste. Visoko kvalitetan, pažljivo brušen i idejno bogat hard rock album sa vrhunskim muzičkim izvođenjem, i naravno neizostavnim glam šmekom, i više je nego dovoljno dobra preporuka da sve odjednom postane Louder, Harder and Faster!