Guns N Roses: 30 godina albuma Appetite For Destruction?!

Pošto smo u sred leta i velikih vrućina smatram da čitanje blogova i nije toliko prioritetna stvar u ovom trenutku, plus ako se doda i to da je veliki broj ljudi na odmorima itd. Ipak u svetu rock muzike se stvari nikad ne stišavaju bez obzira koje je godišnje doba. Samim tim ovo leto donelo je pored mnogih novih izdanja i dosta drugih zanimljivih događaja vrednih pomena. Jedan od njih je svakako i jubilej prvog albuma grupe Guns N Roses koji je svetlost dana ugledao tog 21.jula 1987.godine, što će reći da je upravo proslavio svoj 30. rođendan. Najprodavaniji debi album svih vremena koji je inače, za razliku od ove materjalne strane, doveo i do redifinisanja rock muzike u to vreme opšte dekadencije sa kraja 80-ih. Gunse je lansirao u sam vrh svetske scene dajući im tu većnu besmrtnost i slavu, rame uz rame sa najboljima i najvećima pre njih. I dan danas je jedan od najprodavanijih i najslušanijih albuma na digitalnim platformama. Tridesetogodišnji jubilej je stvarno velika stvar za sve fanove širom sveta. Ali da li je i za samu grupu?

Čemu ovakvo pitanje sigurno se pitate. Pre godinu dana sam u tekstovima Guns N Roses: Povratak na velika vrata, i Guns N Roses: The Dirt , analizirao sam tadašnju situaciju oko ponovnog okupljanja ali i naveo neke nedostatke koje sam kao veliki ljubitelj ovog benda priželjkivao, sa nadom da će se u budućnosti u nekom momentu dogoditi. Kako je od tada prošlo više od godinu dana postalo je jasno da se radi o stvarima koje su identično priželjkivali i fanovi širom sveta. Šta se od svega toga obistinilo? Pa gotovo ništa. Kako je krenulo tako se i nastavilo. Koncerti,koncerti i samo  koncerti. Mada reklo bi se, nije to ni malo. Ipak  za svo to vreme Axl, Duff i Slash nisu dali niti jedan jedini intervju na primer. Davao je intervjue samo Richard Fortus ( jedan sam čak i preneo: Richard Fortus Intervju). Od novih pesama ni traga ni glasa. Bilo je nekih nagađanja kada su na internetu osvanule slike Slash-a iz studija. Inače čoveka kome je boravak u studiu na dnevnoj bazi zapravo opis posla ili bolje rečeno deo  njegovog svakodnevnog života. Hoćemo li na svaki njegov ili  njihov odlazak u studio da se nadamo da usvari rade nove pesme ili se jednostavno radi o  nečemu  skroz desetom. Dalje, što se tiče kvalitetnog video snimka, i tu smo takođe  ostali kratkih rukava.  I pored toga što sve snimaju, a to se da videti iz najava i zahvalnica koje objavljuju na društvenim mrežama uoči i nakon koncerata, Gunsi i dalje „ne daju“ neki iole kasvetan snimak sa mnogobrojnih nasutpa te  fanovi širom sveta i dalje mogu samo da gledaju  isključivo snimke iz publike. Set lista se od koncerta do koncerta takođe nije menjala i bend je i dalje svirao sve jedno te isto, sa nekim minornim promenama. Pojavljivanje ostalih starih članova takođe je otišlo u domen nemogućeg, nakon što je Steven Adler nakon nekoliko gostovanja izjavio da mu je preteško da prelazi hiljade i hiljade kilometara da bi svirao dve ili čak samo po  jednu pesmu sa bendom. I potpuno je bio u pravu. 

I tako nakon godinu dana dolazimo do trenutka kada Appetite slavi svojih 30.godina. Ogroman i veliki jubilej složićete se. Sa druge strane prava prilika za „iskupljenjem“ od strane benda. Svi smo očekivali bar nešto od gore pomenutog. Kada kažem, svi mislim na širu internet zajednicu s obzirom da redovno pratim razne forume, sajtove i Youtube kanale koji se bave isključivo Gunsima, a verujte, ima ih mnogo i raspoloženje tog „javnog mnjenja“ je potpuno istovetno sa svime što ste ovde mogli da pročitate. Posebno su očekivanja bila velika uoči ovog bitnog jubileja jer sve one prethodne nade su iz koncerta u koncert polako nestajale. I šta smo na kraju dobili pitate se?

Tokom evropske turneje Gunsi su obznanili da otvaraju svoju radio stanicu na SiriusXM radiju a potom i da su zakazali koncert u čuvenom Apollo teatru u New York-u povodom toga. Prvo razočarenje bilo je oko samog radija kojeg su mogli da slušaju samo ljudi iz Severne Amerike. Sudeći po njihovim pričama to nije bilo ništa spekakularno. Jedne te iste pesme Gunsa i gomila drugih manje više relevantnih bendova je jedino što se moglo čuti od tog programa sa izuzetkom pesme Shadow Of Your Love (stare neizdate GnR numere) i snimaka Nightrain i November Rain sa prošlogodišnjeg Coachella festivala. Ova prva je osvanula na Youtube-u i momentalno izazvala salve oduševljenja kao prva „profi“ audio  stvar koja se mogla čuti od trenutka njihovog povratka. Naredna besmislica vezana za ovaj događaj bila je i objava da će na pomenutom koncertu u Apollo teatru moći da prisustvuju samo oni koji su otvorili profile na pomenutom radiju (u prevodu oni koji su platili). Nakon toga se krenulo nekoliko dana sa bilbordima po samom Nju Jorku i hashtag-om #Appettie30th po društvenim mrežama, u stilu onih slika i bilborda uoči 1.aprila 2016.godine kada su odsvirali svoj prvi povratnički koncert. Očekivanja su nakon toga ponovo porasla jer su ljudi normalno, po ko zna koji put očekivali  makar ono čuveno „nešto“ od svega toga. Oni najoptimističniji očekivali su naravno da vide Izzy-a i Steven-a, dok su se drugi nadali prvom kvalitetnom video snimku a na kraju krajeva i svirci koja će biti bazirana na slavljeničkom albumu i sporednim hitovima. Onako kako to bendovi inače rade kada nešto slave.  

Na kraju, pretpostavljate i sami, ništa se od svega navedenog nije desilo. Gunsi su odsvirali jednu standardnu set listu, tj koncert koji se ni po čemu ne razlikuje od bilo kog od prethodnih nastupa. Tri sata svirke nije malo da se razumemo. Ipak sam nastup se ni po čemu ne izdvaja od prethodnih pa ni po dužini trajanja, s obzirom da je onaj u Holandiji bio duži. Od pesama sa slavljeničkog albuma svirale su se standardne stvari plus My Michele minus Out Ta Get Me. Obrade su i dalje naravno tu što apsolutno nikome nije jasno, zašto jedan ovako veliki bend sa toliko dobrih pesama iz svoje diskografije svira toliki broj obrada. Bilo je standarnih stvari sa CD i UYI ali kao što rekoh bez i jedne jedine promene. (spisak pesama možete na kraju teksta). Šta više reći osim da su fanovi još jednom ostali razočarani, posebno ako se doda i to da je već dan nakon koncerta postalo jasno da je zapravo to bilo to, što se tiče velikog jubileja i svih tih bilbordova i najava i  najava. 

Ipak moram da priznam da nije sve ni  tako crno. Postoji jedan Youtube kanal pod nazivom Gibbos koji vodi čovek koji je uspeo da na neki način snimi sve to i postavi u vidu audio formata. Hvala mu neizmerno na tome. Zahvaljući njemu po prvi put imamo prilike da čujemo kako taj bend stvarno zvuči jer je snimak visokog kvaliteta. Da ne zaboravim, tu je i Spotify play lista pod nazivom This is: Guns N Roses,  koju su izbacili povodom jubileja ali koju je zapravo mogao da napravi bilo koji korisnik ove digitalne platforme samostalno. Umesto toga su mogli recimo da naprave nekakvo reizdanje albuma plus da dodaju još neke pesme iz tog perioda koje su nisu našle ni na kasnijim oficijelnim izdanjima. Bilo bi i više nego dovoljno a s obzirom da je sam album i dalje u vrhu  po stream-ovima u svetu,a  ne bi im škodilo ni sa finansijske strane. 

Sigurno se sada pitate zašto uopšte sve ovo pišem. Kao što ste do sad mogli da primetite tekstovi na ovom blogu su uglavnom pozitivni i retko kada se nađe neka kritika. Ovog puta dajem sebi za pravo da kritikujem svoj slobodno mogu reći omiljeni bend. Bend zbog kojeg sam i počeo da sviram i da se bavim muzikom, bend koji me je uveo u svet rock muzike između ostalog. Kao i mnogi fanovi širom sveta osećam da je sve to moglo i trebalo da bude mnogo drugačije. Nisu fanovi samo oni koji odu na koncert a  gde dobar deo njih zna po dve tri pesme pored Sweet Child Of Mine. Radi se o milionskoj bazi fanova koji možda nikad neće videti ovu postavu benda uživo iz milion drugih razloga ali upravo za njih jedan CD, DVD ili single znači mnogo, kao i u ostalom ze sve, a ko što rekoh sam bend i njegov menadžment od toga može imati samo koristi i ništa više.  Najnovije informacije kažu da je Sweet Child streamovan čak 250 miliona puta na Spotify-u, ceo Appettie čak 650 miliona puta (4000 godina stramovanja) itd. Zamislite šta bi tek bilo sa nekim novim materjalom….

Na kraju, mogao sam i hteo sam da ovome pišem mnogo drugačije. Da recimo ponovo prođem svoju pozamašnu literaturu koju posedujem o ovom bendu, pronađem i napišem neke najzanimljivije detalje iz perioda kada je ovaj album snimam, o svakoj pesmi po na osob ili šta god. Ovakav jubilej to stvarno zaslužuje ali s obzirom kako su ga oni proslavali, jednostavno nema potrebe. Ako im je draže da sviraju The Seeker umesto jedne You Are Crazy na 30. ej tridesetu godišnjicu najvećeg albuma svih vremena, onda se nema šta dalje reći. Srećan jubilej AFD!

P.S. Ako se u par narednih dana nešto pormeni poslaću menadžmentu benda i Axl Rose-u lično telegram izvinjenja za sve ovde napisano. 

Link za Apollo koncert: Apollo NY 20.07.

Set lista Appolo: It’s So Easy, Mr. Brownstone, Chinese Democracy , Welcome to the Jungle, Double Talkin’ Jive, Better, Estranged, Live And Let Die, Rocket Queen, You Could Be Mine, Can’t Put Your Arms Around a Memory/A New Rose (Duff), This I Love, Civil War, Yesterdays, Coma, Godfather Theme, Sweet Child O’ Mine, My Michelle , Whole Lotta Rosie, Wish You Were Here , Layla , November Rain , Black Hole Sun , Knockin On Heaven’s Door , Nightrain , Sorry , Patience , The Seeker , Paradise City.

Slike preuzete sa Twitter stranice benda.

Jul 2017.godine                                                                                                                 Autor: JP