Stone Sour – Hydrograd (2017) Recenzija

Vrhunski moderni hard rock u metalnom formatu

Šesti album grupe Stone Sour vrlo zanimljivog naziva Hydrograd, definitivno je jedan od najiščekivanijih albuma ove godine. Drugim rečima ovo jedno od izdanja koje je podiglo najviše prašine u svetu rok muzike. Od svih albuma koji su bili obrađivani na stranicama ovog sajta u tekućoj godini nijedan nije imao ovoliko puno raznih recenzija, intervjua i analiza, što u časopisima a što na internetu. Ono što je sigurno i što prvo pada u oči je to da su generalno mišljenja rock zajednice dosta podeljena. Neki smatraju da je album promašaj dok je sa druge strane nekima ovo najbolje izdanje Stone Sour-a do danas. To zapravo znači da je Stone Sour i te kako bitna grupa današnje rock/metal scene i da se svaki njihov potez promatra do najsitinijih detalja, što je u svakom slučaju jedna velika privilegija.

Najzaslužniji za uspeh grupe Stone Sour je svakako pevač, frontmen i vođa benda Corey Taylor. On je taj koji pravi „razliku na terenu“ i pored činjenice koju svi dobro znamo, a to se naravno odnosi i na njegovu ulogu u mega popularnom Slipknot-u. Ipak, veoma je interesantno kako sam Corey Taylor balansira između ova dva benda pazeći da nikako ne dođe do kolizije. Naravno u svemu tome ima malo elemenata i jednog i drugog ali to je prirodno. Da krenemo sada sa pričom oko samog albuma.

Pre svega da bi se album što bolje opisao mora se navesti nekoliko veoma bitnih činjenica. Prva stvar je upoređivanje sa prethodnim albumima kao i sama vremenska distanca između njih. Prethodni albumi House Of Gold & Bones 1 i 2, predstavljali su sasvim suigurno u tom trenutku, tačku najvećeg dometa ovog benda. Konceptualni pa još i dvostruki album pun raznih eksperimenata, iznedrio je neke od najboljih Stone Sour pesama u njihovoj karijeri. Sami su sebi postavili veoma visoku lestvicu, kao i mnogi drugi bendovi pre njih, koja se u mnogim slučajevima ne preskače tek tako lako. Druga bitna stvar je odlazak gitariste Jim Root-a. I sam sam bio po malo skeptičan šta će biti sa grupom nakon toga. Jeste Josh Rand, koji je inače jedan od osnivača i drugi gitarista u grupi, i dalje tu, ali nekako je upravo Jim Root svojim unikatnim muzičkim stilom davao taj šmek koji Stone Sour poseduju. Kao razlog odlaska navodio je želju da se posveti radu na sledećem izdanju Slikpknot (za one koji ne znaju on je takođe i gitarista ovog benda), a pored toga jedan od glavnih razloga je navodno i sam muzički stil grupe. Po njemu Stone Sour previše teži mejnstrim zvuku i nekim članovima bitan je samo novac. Pa sad, svima je novac bitan, ali daleko da se Stone Sour spušta na neki težak nivo mejnstrima baš zbog toga. Ima mejnstrima naravno, posebno u nekim vrlo popularnim pesmama iz njihove karijere, koje neću sada da nabrajam, ali zar to nije ono zbog čega zapravo svi i volimo Stone Sour? Bend koji ume da ukombinuje teške rock/metal rifove sa blagom radio frendly melodičnošću sa sve fenomenalnim Taylor-ovim vokalnim sposobostima. Razumete o čemu pričam?

Treća stvar, tačnije rečeno promena, koja normalno proizilazi iz ove druge je novi gitarsita Christian Matrucci. Imali smo prilike da ga čujemo na EP izdanjima Meanwhile In Burbank i Straight Outta Burbank, koja su nastala u međuvremenu između dva albuma, ali pošto se radilo o obradama, nije se mogao steći potpuni dojam o njemu i njegovom uklapanju u bend. Ovaj album je njegovo vatreno krštenje i smatram da se čovek u potponuosti snašao u vatrenoj stolici u kojoj je nekada sedeo Jim Root. Kasnije u tekstu biće i jasnije zbog čega, a „live“ snimci nam samo pokazuju da kada je reč o starim pesmama, nekih velikih promena gotovo i da nema. Četvrta bitna stvar odnosi se na sam proces snimanja albuma. Corey Taylor je naime u više navrata pre izlaska albuma govorio u raznim intervjuima da je od uvek želo da napravi jedan pravi rock n roll album po ugledu na najpoznatije klasike. A šta je to zapravo značilo pojasnio je i basista Johny Chow. Hydrograd je naime sniman na stari „jen,dva, tri“ način, sa vrlo malo dosviravanja i dodataka. Album je zbog toga dosta živ i to se vrlo jasno uočava posebno ako se pažljivo preslušava na slušalicama. Dve gitare, bas i vokali sa vrlo malo dodatnih linija. U svakom slučaju nešto što Stone Sour do sada nije radio i što samom albumu daje posebnu draž. Međutim za album se nikako ne može reći da zvuči poput nečega iz recimo osamdesetih ili nekog bilo kog ranijeg perioda kada su se albumi uglavnom snimali na ovaj način. Naprotiv produkcija je kao i uvek do sada vrhunska, moderna i album je jednostavno moćan kao i njegovi prethodnici. Za produkciju i miks je inače bio zadužen Jay Ruston, čovek koji je to isto radio i na prethodnim epskim House Of Gold And Bones albumima.

Što se samog sadržaja tiče, prvo što pada u oči je dužina ploče, na kojoj se nalazi četrnaest pesama plus uvod. Ima ih zapravo još, sudeći po onome što je Corey govorio, pripremljeno je osamnaest pesama, što znači da će one koje nisu uspele da se nađu na albumu tek čuti a japansko izdanje albuma već sadrži jednu pesmu kao bonus, kao i uvek uostalom. Pored toga veoma je zanimljiv i sam naziv izdanja. Po anegdoti koju je Corey ispričao, ideja je njegova i nastala je pre od prilike sedam godina kada se našao na aerodromu, kako on kaže, u nekoj od zemalja Istočnog bloka. Koja je to zemlja bila nije sasvim sigurno. U jednom intervjuu je Corey pominjao Poljsku ali to teško da može biti jer sudeći po priči, on je žureći na avion u prolazu u jednom momentu zastao, i na nekom starom ekranu na kome stoje natpisi destinacija video sklop (njemu) čudnih ćiriličnih slova na kojima je pisalo Hydrograd. Stao je i zapitao se „gde dođavola postoji mesto koje se zove Hydrograd“? Tako je nastala sama ideja. E sad pre bi se moglo reći da se ceo događaj odigrao u Rusiji, Belorusiji ili Ukrajini recimo. Na pamet mi pada recimo Нижњи Новгород, mada gde je tu slovo Y koje se pojavljuje u nazivu albuma. Ko zna šta je zapravo Corey Taylor video. U svakom slučaju bila je ćirilica, a to ne može biti u Poljskoj, dok je samo ime destinacije moralo u svom završetku imati reč „град“. Priznaćete vrlo zanimljiva anegdota.

Dakle šesti album grupe Stone Sour otvara uvodna numera YSIF koja predstavlja dvominutni ambijentalni rif koji nema neku posebnu vrednost sem da pravi skladan uvod za ono što sledi a verovatno će dobar biti i za otvaranje narednih koncerata, to je sasvim sigurno. Prva prava pesma je naredna Taipei Person/Allah Tea koja moram priznati ima vrlo čudan naziv i nije jedina takva. Ima na ovom albumu nekoliko stvari sa vrlo zanimljivim i po malo čudnim naslovima. Prvo što se izdvaja je klasičan Stone Sour rif kao sa nekih prethodnih radova. Inače pesma je duža od proseka i po svojoj konstrukciji pruža dosta različitih deonica, kako po strukturi tako i po dimanici. Refren je veoma melodičan a to je ono što krasi svaku dobru Stone Sour rokačinu uz naravno neizostavno Corey-evom urlanje u poslednjem delu pesme. Martucci i Josh Rand se dobro nadovezuju što rifovski što u solaži dok Johny Chow i fenomenalni Roy Mayorga prosto „biju u mozak“ svojom ritam sekcijom. Idejno o čemu pesma govori je kako kaže Corey Taylor, njegov lični balans između prošlosti i onoga što sledi u budućnosti i neprestanoj brobi sa svim suprotnostima koje život donosi. Sledeća Knievel Has Landed je još jedna metalizirana hard rock cepačina unikatnog Stone Sour stila koja govori o Corey-evom privatnom životu. Uvodna bas deonica i gitarsko rifovanje na početku daju pesmi ekstremno jak heavy naboj. Zapravo pesma prati formulu: heavy rifovanje, rasturajući bubnjevi, agresivno-melodično pevanje i drske solaže. Četvrta po redu pesma Hydrograd je više u hard rock stilu ali sa primesom nekih po malo mračnijih „lead“ deonica što možemo pripisati Martucci-u kao nečemu novom što on donosi bendu. Pesma je zapravo veoma precizno rađena jer ima dosta dobru progresiju, jasno se vidi pristup i trud, iz čega proizilazi skladna celina. U svakom slučaju odlična stvar i jedan pravi metalizirani hard rock komad za uživanje. Sledeća je stvar Song #3. E tu smo! Idemo na taj takozvani mejnstrim teren i upravo je to ono što mnogi zameraju ovoj grupi. Pesma je zapravo još jedna iz edicije Trough The Glass, Say You’ll Ever Haunt Me i dr. Progresija od četri akorda i radio frendly melodičnost: Da, to je to što ova stvar sadrži u sebi. Ali, ali! To je jebeni Stone Sour i to je jednostavno Corey Taylor! Ako neko ume da ukombinuje žestok metal, agresivno pevanje i melodičnost to je onda on, i da još plus doda i tu notu senzibilnosti koju ova pesma ima, a da sve bude u modernom hard rock maniru. Svu lepotu i raskoš njegovog vokala možemo čuti baš u ovoj numeru. Jeste definitivno mnogo blaža od prethodnih ali pesma je jednostavno odlična i već je postala univerzalni hit. Mora se takođe pomenuti Martucci-ev izvrsni melodični solo koji samoj pesmi daje neki još viši, do sada neviđeni nivo. Definitivno je ova stvar jedan od ključnih dokaza da se ovaj momak i više nego dobro uklopio u Stone Sour i već na svojoj prvoj ploči dao nešto novo bendu i zazidao svoju poziciju novog gitariste. Što se teksta tiče radi se o ljubavnoj pesmi a zašto nosi ovakav naziv kakav nosi objasnio je Corey Taylor. Postoje dve vrste ljubavnih pesama po nejmu; patetične ljubavne pesme i mačo ljubavne pesme, a ovo je zapravo treća vrsta, negde između. Poslušajte pažljivo reči. Svaka čast Corey! Pesma se inače pojavila kao drugi single.

Naredna numera je prva koju smo imali prilike da čujemo kao prvu uopšte sa ovog albuma jer se najranije pojavila kao single. Naravno radi se o pesmi Fabuless koja je u muzičkom smislu jedna prava, onako suva rock metal cepačina koja ponovo sadrži sve ono najbolje što Stone Sour pruža plus malo Slipknot-ovskog urlanja u „mutherfucker“ stilu sa jasno izraženim gnevom koji se u ovoj pesmi oseća. Suvo i brutalno, a opet u refrenima jako melodično, moćno i stonsaurovski prepoznatljivo. Zanimljivo je i to da su za tekst pesme pozajmljene i dve linije od legendarnih Zeppelina i Stonesa koje se prefektno uklapaju u celinu. Sa druge strane interesantna je poruka koju Corey šalje ovom pesmom a ona je upućena svim rijaliti nadri uspešnim ličnostima koje svakodnevno srećemo u današnje vreme. TV show „selebriti“ koji su poznati samo zbog toga što su poznati i što imaju puno pratioca na društvenim mrežama. Ne pada mi na pamet da njihova imena ispisujem na ovom sajtu jer svi znate o kojim spodobama se radi. E baš je neko trebao da napiše pesmu na tu temu. Hvala Corey-u na tome. Jedna od vrhunski dobrih pesama iz Stone Sour opusa! Nakon nje sledi The Witness Tree, inače sedma po redu, koja donosi blagu promenu u jednom veoma melodičnom maniru. Dosta se razlikuje od prethodnih rokačina. Prijatna i slušljiva sa zanimljivoom kombinacijom mračnih gitarskih deonica i Corey-evog fantastičnog vokala i još jednim odlično uklopljenim tekstom. Iako nije rokačina u pravom smislu reči, jedna je od boljih numera na ovom izdanju. Melodičnost definitivno preuzima glavnu reč u ovom delu albuma sudeći i po sledećoj pesmi čiji naslov glasi: Rose Red Violent Blue (This Song Is A Dumb & So Am I). Uh da, to je jedna od onih sa čudnim nazivima a u ovom slučaju i sa predugačkim. Pesma je dosta ironična po svom karakteru i to u nekom indie fazonu bar što se početnog rifa tiče. Kasnije možemo čuti i klasične Stone Sour elemente gde se solo deonica izdvaja kao možda najbolji deo pesme. Generalno slabija numera od ostalih. Nakon nje kreće i Thank God It Is Over koja je furioznija nego prethodne dve numere i još jednom pokazuje izvrsno muziciranje celog benda kao i same Corey-eve vokalne mogućnosti. On je definitivno jedan od onih pevača koji nikada ne mogu da vam dosade dok ih slušate, ma kako pevao i šta god pevao. Što se solaže tiče pomislio sam da je Slash gostovao na ovoj pesmi a da to nisu hteli da napišu u bukletu. U suštini nije samo to već cela pesma nekako ima taj prizvuk 80ih, dobro možda po malo, a i opet je tu i ta neodoljiva melodičnost. Solidno dobra hard rock numera u svakom slučaju.

Sledeća pema St. Marie predstavlja još jednu tačku na ovom albumu koja izaziva dijametralno različite reakcije, od toga da je pesma odlična do onog drugog kraja gde pljuvačne žlezde počinju da rade ubrzanije. Definitivno se radi o nečemu što Stone Sour do sada nije imao u svom muzičkom opusu. U pitanju je balada i to u nekom, može se reći blagom country stilu sa sve „steel“ gitarom i dosta senzitivnim prizvukom. Ko što rekoh oko ove pesme nastaje najveća pljuvačina ali ja moram da priznam da se radi o jednoj vrlo prijatnoj pesmi za slušanje. Možda i treba posle teškog rifovanja napraviti mali odmor, ko zna. Na jedanaestom mestu, gde bi se inače većina albuma verovatno završila, nalazimo pesmu pod nazivom Mercy koja počinje vrlo zanimljivim i veoma zaraznim gitarskim deonicama koje se kasnije ponavljaju i u refrenima te kao takve zajedno sa Corey-evim vokalima čine skladnu celinu i to jednu od onih koje se kasnije teško izbacuju iz glave. Rađena u duhu isprobane SS formule, svakako spada u red boljih na albumu. Što se tematike tiče, pesma je skroz autobiografska i predstavlja najdublji trenutak otvaranja samog Corey Taylor-a. Imao je on svojih problema tokom života, čak je to išlo dotle da se jednom trenutku svog života našao polumrtav u nekakvom kontejneru, bačen i ostavljen od svojih tadašnjih prijatelja. Ova pesma govori upravo o tom delu njegovog života.

Poslednji deo albuma čini četiri pesama koje nas vraćaju na samu srž Stone Sour-a, tačnije rečeno na njihovu heavy terotoriju, izuzev poslednje numere. Josh Rand i Christian Martucci pucaju iz svog raspoloživog heavy oružja. Dualne solaže u pesmi Whiplash Pants se nižu jedna za drugom dok Johny Chow i Roy Mayorga „biju kao ludi“, što inače čine tokom cele ove ploče. Corey Taylor je ponovo u svom agresivnom elementu te se za ovu pesmu slobodno može reći da ima malo i Slipknot-ovskog u sebi, što eto dokazuje da bend nije odustao od ovakave svirke, a što je inače bio jedan od razloga razlaska sa bivšim gitaristom. Inače još jedna pesma iz edicije čudnih naziva. Naredna Friday Knights je u istom maniru mada je nešto iskombinovanija što se tiče tempa. Pretposlednja Somebody Stole Me Eyes je sigurno najžešća i najbrža pesma na albumu, prava heavy/thrash tutnjava od početka do kraja. Eto upravo na ovom primeru se primećuje ta raznolikost koju Stone Sour poseduje, kao i način na koji kombinuje elemente agresivnosti i melodičnosti, što na kraju daje besprekorno dobar proizvod. Tako dolazimo i do poslednje numere, koja je inače omiljena gitaristi Josh Rand-u. Pesma je najduža na albumu i u prvim uvodnim notama daje neku vrlo zanimljivu atmosferičnost koja obiluje mračnim i možda po malo melanholičnim deonicama. U svakom slučaju pesma se vrlo dobro uklapa u celinu, posle nekoliko teških metal komada, polako smiruje situaciju i vodi ka kraju ovog masivnog izdanja.

Baš tako. Hydrograd je u svakom smislu reči msivno izdanje. Izgleda da Stone Sour baš uživaju da prave takve albume pošto im ovo nije prvi put. Da li je Hydrograd njihovo najbolje izdanje do sada, teško je i nezahvalno dati brz i lak odgovor. Ako uzmemo sve gore navedene faktore u obzir: breme prethodnog albuma, promenu gitariste i način snimanja, ne vidim razlog zašto bi Hydrograd iko okarakterisao kao promašaj. Album ima sve potrebne elemente za dobru Stone Sour ploču. Svakako da ima svojih jačih i slabijih strana, ali ko ih nema u današnje vreme. Možda eto, da je bio malo kraći, možda bi tada delovao kao neka skladnija celina po uzoru na prethodne albume. Ipak moram nešto da primetim. Prethodni epski albumi Stone Sour-a jesu imali neke fenomenalne i epske trenutke kao Absolute Zero/Gone Sovereign ili Do Me A Favor, Uncanny Valley, ali ja lično i dan danas neke pesme preskočim kada preslušavam ova izdanja. To je potpuno normalno jer su prethodni albumi bili i dosta ekperimentalniji. Hydrograd sa druge strane treba posmatrati kao jednu svojevrsnu plejlistu na kojoj se mogu naći klasične moderne hard rock numere, tu i tamo neki povratak ka „old school“ zvuku, zatim tu su i teški metalni komadi, melodične rock numere i još mnogo mnogo toga. Mislim da je ovo jedan od onih albuma koji postaje sve bolji i bolji što se više preslušava. Dakle ne odustaje na prvu loptu, bila bi jedna od preporuka. Uostalom kako uopšte nešto može biti loše kada je Corey Taylor u pitanju? A da, da ne zaboravim. U javnosti se vrti i neka bizarno smešna priča oko odnosa Stone Sour-a i Nickelback-a. Iako nisam jedan od onih koji pljuju Nickelback, pošto smatram da su u karijeri imali dosta dobrih pesama, moram da kažem da je svako upoređivanje ta dva benda i njihovih albuma koji su eto izašli baš u isto vreme, totalno suvišna. Slušao sam taj novi album Nickelback-a i on se sigurno neće naći na stranicama ovog bloga. Hydrograd sa druge strane odmah ide u red top rock/metal albuma godine, bar što se ovog sajta tiče.

Stone Sour official Fb page

StoneSour.com