Inglorious – II recenzija (2017)

Da li ste se ikada zapitali kako bi Deep Purple, Led Zeppelin i recimo Whitesnake i  Bad Company

zvučali danas a da su mlađi jedno 30 godina i da u 2017.godini izdaju recimo svoj drugi album? Pa, poslušajte novi album grupe Inglorius – II (broj dva) i dobićete odgovor. Klasični hard rok rifovi, zapaljive solaže, visoko frekventni vokali u stilu pomenutih bendova, a sve to upakovano novom i svežom energijom unikatnog britanskog stila. 

Ko su ustvari Inglorius? Bend se pojavljuje tek 2014.godine pa je verovatno zbog toga manje poznat domaćoj publici, i pored činjenice da važi za najpersperktivniji britanski hard rock bend u poslednje vreme. Za probijanje grupe bila je zaslužna  u velikoj meri i radio stanica Planet Rock koja je promovisala ovu grupu na samim njenim počecima.  Osnivač grupe, inače pevač Nathan James poznat je po pređašnjim radovima sa Trans Siberian Orchestra, a pored toga nasstupao je i kao pevač benda koji je predvodio nekadašnji gitarista benda Scorpions,  Uli Jon Roth.  Imao je i jedan mali izlet u jednom rijaliti šou programu međutim ono što su mnogi primetili, sam Nathan kao i prvobitna postava benda Inglorius, izazvali su pažnju javnosti svojim live session nastupima koje su emitovali preko Youtube-a, na kojima su izvodili hitove poput recimo Fool For Your Loving, Burn i dr. Tada je bilo jasno da se radi o jednom izuzetno talentovanom pevaču. Bend se od tada dosta menjao. Gitarista Drew Lowe je i danas u bendu zajedno sa šveđaninom Andreass Eriksson-om koji je u bend došao pred snimanje albuma prvenca iz 2016.godine. Ritam sekciju čine bubnjar Paul Beaver i basista Colin Perkinson, koji su u bendu od samog početka. 

Dakle u maju ove godine Inglorius iznbacuju svoj drugi album po redu, nazvan po istom principu kao i prvi, rimskim brojem dva. Album otvara numera I Don’t Need Your Loving, koju krasi Eriksson-ov melodični uvod koji kasnije prerasta u chunky hard rock rif u stilu bilo kog od već pomenutih bendova iz prvog dela priče. Nathan James dominira svojim perfektno visokim i čistim vokalima sa posebnim akcentom na refrenima. Nakon nje sledi Taking The Blame koja počinje još jednim klasičnim hard rock rifom. Ove dve početne pesme pružaju toliko direktnosti i  one stare iskrene  hard rock energije, koja s danas retko može čuti. Treća po redu stvar je Tell Me Why koja neodoljivo podseća na neke radove grupe Bad Company. Pesma poseduje sjajan gruv, jasne rokerske rifove kao i još jednu superiornu Nathan-ovu interpretaciju. Na četvrtom mestu nalazi se numera Read All About It koja je nekog vrlo moćnog cepelinovskog kova. Ovu pesma mogla se čuti i kao single i jedna je od boljih na albumu svakako. Eriksson-ov solo jedna od stvari koja se dodatno ističe uz naravno još jedan fenomenalan pravi iskreni hard rock rif iz palete ovog gitarskog dvojca  Naredna pesma Change Is Coming u početnim tonovima najavljuje neku moguću blagu promenu. U prvom trenutku se čini da će to biti balada, ali iapk ne. Radi se o još jednoj rokačini vrhunskog kvaliteta. Ipak, pomenuta promena dolazi u pesmi koja sledi potom, i to  pod nazivom Making Me Pay.  Aj sad iskreno, kada ste poslednji put čuli ovakav rif? Svaka čast Eriksson-u i Lowe-u, ko god da je ovo smislio. U ovom gitarskom rifu vrši se sublimacija svega onog najboljeg što je rock sedamdesetih ostavio svima nama u nasleđe. Pesma je sama po sebi u nešto blažem maniru nego prethodne, onako prava jedna bluzersko-rokerska stvar. Pored rifa valja pomenuti i Nathan James-ovo pevanje. Ovaj momak stvarno ima to „nešto“ u sebi. Magao bi ladno da menja bilo kojeg pevača velikih bendova sa liste pomenutih a da se to praktično i ne oseti. U svakom slučaju, po mišljenju autora teksta ovo je najbolja pesma na albumu. I ne samo na albumu, već najbolji hard rock rif u poslednje vreme. Usuđujem se da ga stavim rame uz rame sa recimo Mistreated. Vreme će pokazati da li sam u pravu ili ne. Hell Or High Water je sledeća pesma na albumu koja po svom nazivu, zvuku i tekstu jednostavno predstavlja pravi purple-snake-ranbow melting pot. Na osmom mestu nalazimo numeru No Good For You koju krasi još jedan klasično dobar rif dok se u refrenima provlači neki, moglo bi se reći Europe stil, tako nekako.

Do kraja albuma ostaje još nekoliko pesama. Prvo tu je I Got A Feeling a potom i Black Magic. Nema se šta mnogo reći o njima. Standardne hard rock pesme koje se uklapaju u celokupnu sliku a sa druge strane ne bi se mnogo toga propustilo i da ih kojim slučajem nema. Nešto malo drugačije može se čuti u pesmi Faraway koju možemo okarakterisati kao prvu stvar baladnog tipa gde dominira Nathan-ov vokal u punoj snazi. Moram da priznam da pesma nije iz edicije „bljutavih balada“ jer ima to nešto mračno i moćno u sebi što joj daje poseban karakter. Jako dobra stvar u svakom slučaju koja nas vodi i do poslednje numere na ovom izdanju koja nosi naziv High Class Woman.  Izuzetno melodična i po strukturi nekako „upbeat“, pesma nas vraća na osećaj sa numera sa početka albuma. Mogla je lako da se nađe u tom delu ali ništa joj ne fali i ovde gde u potpunosti zatvara ovu odlično hard rock putovanje.

Sve u svemu, nakon preslušavanja albuma slušaocu ostaje onaj opori i goriki ukus klasičnog hard rock-a (bar se nadam). To je ono kada u moru dobrih rifovia, solaža, visokih i vrištućih vokala i tvrde ritam sekcije osećate tu moć koju ovaj muzički pravac sa sobom nosi, ili je nekada nosio. Klasično, tvrdo a pri tom raznovrsno. Tim bi se rečima mogao opisati ovaj album. Sa druge strane možda se mnogima i neće dopasti, upravo zbog te hard rock forme. Takođe više je nego očigledno od kojih bendova ovi momci dobijaju svoju inspiraciju, i tu može a i ne mora da ima ničeg lošeg. Klasični hard rock je možda „demode“ u današnje vreme, glasi teza koja je veoma prisutna dana, mada moglo bi o tome dosta da se diskutuje. Kako god,  Inglorious svoju svirku definitivno rade sa nekom novom energijom i u nekom novom ruhu, koju ova muzika dinosaurusa od pre sada već četrdesetak godina možda ne poznaje. Sa druge strane, kada smo zadnji put čuli nešto stvarno dobro od recimo Deep Purple? Imaju oni novi album koji je izašao ove godine, ali ću se ja u svakom slučaju pre opredeliti za Inglorius nego za njihov Infinite (kako se inače album zove). Jednostavno ovi mladi momci kombinuju ono najbolje što su Purple i društvo nekad radili, i to zapravo rade majstorski pa nije ni čudo što u Britaniji važe za jedan od najperspektivnijih mladih hard rock sastava u ovom trenutku. Ljubitelji dobrog, iskonskog hard rock-a, ovaj vam album od srca preporučujem!

Jul.2017                                                                                                                              Autor: JP