Alice In Chains – Rainier Fog (2018)

Alice In Chains nam ovog leta donose svoj šesti po redu album pod nazivom Rainier Fog. Nakon cirka tridesetak godina od osnivanja benda, od kojih je polovina prošla nošena na leđima velikog Layne Staley-a, ovaj album predstavlja treće izdanje „Mk 2“ postave koju još od 2005.godine u frontmenskom dvovlašću predvode Jerry Cantrell i William DuVall. Time su se ove dve postave zapravo izjednačile po broju izbačenih albuma, ukoliko ne računamo Sap i Jar of Files koji su zapravo bili EP izdanja. Po tom smo osnovu stigli do tačke „pola-pola“ ali i pored toga čini se da je senka pokojnog Staley-a toliko velika da i dalje prekriva ovu muzičku skupinu, bar po onome što se može zaključiti iz raspoloženja muzičke zajednice koja se ni posle toliko godina nisu izdefinisala. No ipak, ako ste mislili da će se ova priča baviti time, znajte da ste na pogrešnom mestu. Ovo jeste Alice in Chains a o kakvoj se  ploči ovoga puta radi probaćemo da zajedno odgovorimo. 

Sigurno ste se pitali zašto se u podnaslovu nalazi jedna ovako izlizana floskula? Izlizana svakako jeste ali je i veoma bitna za priču o ovom albumu pošto su se nakon 1995.godine i „self-titled“ albuma, AIC vratili u grad koji ih je iznedrio i to u isti onaj studio iz kojeg su lansirali pomenuto izdanje. Studio je u međuvremenu promenio ime, promenio se i grad,  a promenili su se i oni sami. Ipak, po rečima članova benda, povratak na to ukleto mesto bio je nešto mnogo više od prostog avionskog leta i promene sredine: „I pored toga što Jerry i ja sada živimo u LA-a, to putovanje nam je obojici zadavalo neku vrstu mučnine„, opisuje basista Mike Inez u intervjuju za julski broj magazina Classic Rock i dodaje: „kada smo ušli u taj isti studio shvatili smo da tu zapravo ne stanuje nikakav duh, onaj najopasniji, iz prošlosti„. “ Shvatili smo da mi više nismo oni isti ljudi kao pre dvadesetak godina, ili možda jesmo…“. Jerry Cantrell koji za razliku od Mike-a još uvek poseduje nekretnine u Seattle dodaje u istom maniru: „Prolazak kroz ta vrata značio je da sve te stvari moraju ostati ispred njih, i pored toga što svaki kutak Seattle-a krije neke davne uspomene“.Kako god yvučale,  upravo se u  ovim rečima se  i krije cela suština ovog albuma i one ga u najkraćim crtama opisijuju.

Rainier Fog je dakle, po svemu sudeći, zapravo četvti album koji nastaje u podnožju istoimene Rainier planine i njene ogormne mračne senke, pa shodno tome i nosi njeno ime. Već u prvoj numeri pod nazivom The One You Know, koju smo čuli i kao single, sublimira se celokupno raspoloženje benda sa kojim su ušli u samo stvaranje ovog albuma. Teški, mračni, probijajući rif i vokalne harmonije Jerry-a i William-a odaju utisak da duhovi iz prošlosti ipak nisu napustili ovo mesto i da ih surova Rainier planina i dalje drži pod svoje skute. “ Tell me does it matter/If I am still here or I am gone“ stih iz refrena u samo dva reda objašnjava sve ono što su Jerry i Mike govorili u pomenutom intervjuu. Sa čisto gitarske strane Jerry Cantrell ostaje dosledan svom sabbath-doom-psycho rifovanju dok je solaža sa druge strana sama srž njegovog unikatnog stila. Ovo je zapravo jedna jako kvalitetna AIC pesma iz A kategorije njihovog kataloga. Vreme bi trebalo da to i dokaže. Sledeća Rainier Fog je malo drugačijeg prizvuka ali iskazuje i   drugu stranu muzičkog stila u kojem su AIC neprikosnoveni,   a to je ustvari jedna prosta  činjenica koja kazuje  koliko su DuVall i Cantrell zapravo moćan vokalni tandem jer je na momente vrlo teško reći kada ko od njih peva. Tu moć manifestuju i kroz sve ostale pesme na albumu što u nekim momentima čak dovodi da toga da vam Layne-ov vokal ni malo ne nedostaje.

Dalje ovoga puta ipak nećemo ići ustaljenom metodom opisa pesama jedne za drugom već ćemo i h podeliti u dve grupe.  Prvu grupu čine već opisane numere i ta grupa će biti ona jača. Njoj se mogu dodatu i numera na mestu broj četiri pod nazivom Fly koja je predstavnik jedne od onih akustičnih AIC numera na kakve su nas navikli sa prethodnih albuma. Njoj se može pridružiti i Maybe sa mesta broj osam, jer  kao i prethodna nosi u sebi to neko raspoloženje koje je mnogo teže nego sama muzika koja proizilazi iz instrumenata. Nešto što nam je iz AIC kataloga i te kako poznato kao recimo Down In A Hole, Nutshell, Your Decision….Prvoj grupi pesama  dodajemo i Never Fade sa mesta broj devet koja je zapravo potekla od samog DuVall-a. Mračna a ujedno i prošarana nekim opornim melodijama. DuVall ju je kako sam kaže uradio sam u studiu nakon  što su ostali otišli, u pokušaju da izbaci iz sebe neke teške momente od kojih se jedan odnosi i na nedavno preminulog Chris Cornell-a. 

U drugu grupu pesama sa ovog izdanja spadaju preostale i to: doom cepačina Drone, Deaf Ears Blind Eyes, So Far Under kao i sedmominutna All I Am. Daleko da su sve ove pesme loše, da se odmah razumemo. Svaka od njih jeste unikatna na neki svoj način. Tvrdi sabbathovski mračni rifovi,harmonije ili ti sve ono što krasi muziku AIC, može se pronaći u njima.  Ipak, i pored toga, one jednostavno odaju utisak nekog beskrajnog ponavljanja koje nije svojstveno muzici AIC, kao i izvesnoj dozi predvidljivosti, što složićemo se svi, nije nešto čime se ovaj muzički pravac može “pohvaliti”.Deaf Ears Blind Eyes se recimo može izdvojiti iz ove skupine kao pesma koja nudi jedan hipnotišući Jerry-ev rif koji odiše (ne)poželjnim duhom prošlosti.  Jedino se numera Red Giant sa trećeg mesta ne može sa lakoćom svrstati ni u jednu od ovih grupa. Ona je tu negde između, lavitira kroz maglu visoke i moćne Rainier planine.

Sve u svemu, povratak na mesto zločina i borba sa duhovima iz prošlosti kao neki od motiva ovog albuma predstavljaju otežavajuću okolnost kako samom bendu tako i nama koji ničim izazvani treba da damo ocenu istog. Čini se ipak, da su ovu borbu nekako dobili. Možda nije besprekorna, ali pobeda svkako jeste. Alice In Chains nije bend koji se olako upušta u avanture sa novim albumima, što se mora uzeti u obzir, i ovo njihovo, tek šesto izdanje zauzeće posebno mesto u duši velikog broja fanova. Da li je ovo Alice In Chains ploča? Definitivno jeste. Da li je ovo najbolja Alice In Chains ploča? Definitivno nije ali svakako  ima mnogo toga kvalitetnog da ponudi.

 

Avgust 2018                                                                                                         Autor: JP