Whitesnake – Flesh & Blood (2019) AUDIO

Ono šti bi se pak moglo zameriti starom liscu jesu tekstovi pesama. U redu, svakako smo bili svesni činjenice da se David Coverdale neće,  posebno ne pod stare dane, odreći svog stila pisanja tekstova u kojima je „ljubav“ centralni pojam oko koga se sve vrti. Jednostavno je ostao dosledan u tome i nikakvog problema tu nema, osim što su tekstovi pojedinih pesama, ako tako možemo da kažemo, previše uprošćeni i svedeni čak na ne toliko zanimljivo i puko ponavljanje fraza. To ponavljanje fraza se odnosi uglavnom na stare reciklirane fraze, ali i na ponavljanja jednih te istih stihova u samim pesmama. Nisu se po tom pitanju mnogo ni razlikovali prethodni albumi koje je bend izbacio, da budemo iskreni,  ali jednostavno ovde se takav utisak stiče i nameće i više nego što bi možda trebalo.

Sa druge strane valjalo bi se pozabaviti i muzičkom stranom albuma. Zapravo sve ove kritike, će se jasnije pokazati na samim primerima kada krenemo da analiziramo pesmu po pesmu. Muzička, odnosno gitarska strana priče bila je ono što je verovatno mnoge fanove interesovalo u smislu finalnog proizvoda. Autora ovog teksta svakako jeste. Pisali smo u pomenutom tekstu o Purple albumu o toj bitnoj personalnoj promeni u sastavu grupe, odnosno odlasku gitariste Doug Aldrich-a, i prelaska Reb Beach-a na levu stranu bine, odnosno prelaska direktno u muzičku laboratoriju Coverdale-a, na ko-producentsko mesto. Ko malo bolje poznaje rad grupe Whitesnake zna na koji način David Coverdale  funkcioniše kada je reč o stvaranju novih pesama. Nakon odlaska Marsden-a i Moody-a, originalnog gitarskog dvojca grupe, Coverdale albume uglavnom pravi sa jednim od gitarista, dok je drugi tu da pruža podršku zvuku benda na živim nastupima. Od 2003. godine  pa sve do svog odlaska, to mesto držao je već pomenuti Doug Aldrich. Da stvar bude još i zanimljivija, u sedmici pre izlaska albuma došlo je i do medijskog prepucavanja bivših saboraca Aldrich-a i Beach-a, gde je Reb prvi opalio strelicu rekavši kako u tom periodu nije dobijao šansu da se iskaže kao autor pesama. E sada je konačno došao i taj trenutak. Na albumu Flesh and Blood Reb Beach je prvi put potpisan kao autor pesama, zajedno sa Coverdale-om ali i drugim gitaristom koji se u međuvremenu pridružio grupi Joel Hoekstra-om. Valjda zato što u WS-u makar jedan gitarista mora biti plavokos.

Verovatno se pitate zašto se o tim stvarima toliko troši reči? Njabolje bi bilo da sada krenemo na analizu samih pesama, pa ćemo na kraju pokušati da izvedemo zaključak koji se nesumnjivo nameće, i odgovorimo na ovo hipotetičko pitanje. Na samom albumu se nalazi trinaest novih pesama, ali ako pogledamo i prošireno izdanje onda možemo pridodati još dve bonus pesme kao i tri remiksa. Pošto nema smisla pričati o jednim te istim numerama zadržaćemo se dakle na tih prvih petnaest. Album otvara stvar pod nazivom Good To See You Again. Jedan onako, moglo bi se na prvu loptu reći, pravi  „old-school“ Whitesnake rif i slajd gitara koja se provlači kroz skoro celu pesmu. Ništa toliko gandiozno ali ni loše u isto vreme. Što se teksta tiče, više je nego očigledno da se radi o svojevrsnom salutiranju publici  od strane samog Coverdale-a. Nešto što smo od njega već imali prilike da čujemo i ranije. Sa druge strane ipak, već u toj prvoj pesmi počinje da se primećuje ono o čemu smo pričali. Čini se nekako da Coverdale previše puta ponavlja „good to see you again“ frazu. Isto se može reći za početni rif. Naredna pesma Gonna Be Alright je po rečima samog Coverdale-a, ostatak još iz perioda Coverdale-Page saradnje. Eto dokaza da nikada nije kasno da i stare ideje ugledaju svetlost dana. Solidna stvar u svakom slučaju, nešto blažeg manira, a moglo bi se reći da podseća i na radove sa recimo Restless Heart. Nakon nje sledi i Shut Up And Kiss me o kojoj smo već pričali u Febuarskom žurnalu. Nakon besomučnog preslušavanja i dalje ostaje onaj isti utisak a to je da se radi o jednoj vrsti nekakvog letnjeg  rok hita. Hey You (You Make Me Rock) koja potom sledi je zapravo i treći single, odnosno stvar koju smo mogli da čujemo početkom aprila. Nešto metalskija od prethodnih i sa jasnom porukom (ko stvorena za live nastupe), moglo bi se reći da je jedna boljih na albumu. Ovde dolazti do izražaja David-ovo baratanje nižim registrima koje smo pominjali. Izdvajaju se takođe i fantastične solo deonice, mada se teško može raspoznati ko ih svira,  s obzurom da je stil soliranja Beach-a i Hoekstra-e dosta sličan, posebno kada je reč i tapinzima, što podseća nesumnjivo i na Slip Of The Tongue period. Nakon nje furiozno kreće Always and Forever, koja ako pažljivo slušate strofe, melodijski podseća pomalo na Guilty Of Love. Ipak, ono što je „problematično“ sa ovom pesmom je refren u kome doslovce David kaže: „always and forever we will always be together„. Uh. Upravo je to što daje ovom izdanju ukus odbojnosti. Zašto,ali zašto toliko očigledno? Ova stvar definitivno ide u kategoriju onih koja obavezno dobije jedan „skip“ pre nego što se završi, naravno nakon prvobitnog preslušavanja. Isto važi i za sledeću When I Think Of You (Color Me Blue). U pitanju je balada, ali jako dosadna balada i činjenica je da Coverdale nakon zaljubljenih i ludih osamdesetih i mračnih devedesetih, nije napisao dobru baladoidnu pesmu. Ako nađete neku javite. Uostalom,  čak mu to nije uspelo ni sa Adlrich-om.

Nakon dve vrlo sporne numere dolazi konačno i jedno osveženje u vidu Trouble Is Your Middle Name. Single broj dva iz marta meseca i definitivno pesma koja je nešto najbliže klasičnoj WS rokačini. Bluzersko-metalni rif, zapravo bluz uvod koji se kasnije pretvara u pravu metalčinu je pun pogodak i zapravo ispunjava neko, možda i lično, očekivanje od ove postave Whitesnake-a, što se tiče postavljanja novh standarda i svojevrsnog vaksrsuća ove postave. Naizmenično soliranje u središnjem delu pesme i tvrda i bombastična ritam sekcija Michael Devin-a i legendarnog Tommy Adlrige-a, Coverdale-ov ostareli ali iskusni vrisak i pravi ujed bele zmije. Sve je na svom mestu! Za sada ubedljivo najbolja pesma.

Drugu polovinu albuma otvara numera Flesh and Blood, koja je kako sam David navodi, nastala još u periodu njegovog solo izdanja Into The Light iz 2000.godine. Pesma koja nije uspela da se nađe na tom albumu, koji nije uopšte loš ali je miljama daleko od najvećih WS izdanja, našla je svoje mesto upravo sada. Navodno je kako sam David kaže, produkcijski tim toga doba nije želeo. Hmm, ne znamo tačno da li su isti ljudi i dalje u tom produkcijskom timu, ali ko god da je, možda je trebalo da ponovo stavi jedan „veto“. Šta fali pesmi? Klasična „crunchy“ rok stvar, reklo bi se? Jednostavno ne; jednostavno je previše prosta za grupu poput Whitesnake. Previše obično zvuči za bend u kome imate dva virtuoza kao što su Reb Beach i Joel Hoekstra, ili pak hobotnicu za bubnjevima Tommy Aldrige-a. Dalje imamo i Well I Never, navodno dalekog rođaka pesme Slow And Easy. Možda u David-ovom umu ali nama svakako ne. Ne toliko tragična kao neke od prethodnih pesama, ipak se ne bi usudili da je stavimo u red klasičnih WS rokačina, poput pomenute i legendarne Slow And Easy. Nakon toga ne mestu broj deset imamo jedan pravi skriveni dragulj, Heart Of Stone. Gurnuta daleko u dubinu albuma, izranja polako i nesigurno poput ranjene zveri (zmije),tako da je možda možete lako preskočiti. Dosta mračnija, ma, mnogo mračnija od svih drugih na album, u „mid-tempo“ maniru ova pesma je perfektno balansirana meldoijski gde se pored gitara u ceo taj spektar uključuje i Michael Devin svojim bas deonicama. Pored toga mogla bi se izdvojiti i solo deonica, koja pored fantastičnog mučenja žica (kojeg god od pomenute dvojice) prati i grmljavina Aldrige-ovih bubnjeva gde on još jednom dokazuje zašto je i „pod stare dane“ jedan od najboljih bubnjara u rock svetu. Zapravo, u ovoj pesmi su svi na viskom nivou. Obratite pažnju na ovu numeru, ako ste još uvek tu!

Dolazimo i do poslennje trećine albuma i numere Get Up, koju bend već izvodi na novootpočeloj turneji. Radi se o jednoj old-school roknrol numeri koja neodoljivo podseća na pesme sa nekih starih izdanja, recimo da je  neki daleki, ali pravi rođak pesme Take Me With You. „Balls to the walls“ kako reče Coverdale, a mi kažemo, „može da prođe“! Solaže su takođe vrhunske. Nakon nje imamo pesmu pod nazivom  After All.  Šta reći? Onako. Još jedna za preskakanje. Ne bi da trošimo mnogo reči o njoj.

Za kraj osnovnog dela albuma imamo i numeru Sands Of Time. Ova pesma je u dosta drugačijem maniru od svih prethodnih. Liči pomalo na rifove iz vremena Coverdale-Page albuma. Tekstualno je takođe nešto drugačija od ustaljenih Coverdale-ovih tema. Radi se zapravo o dvoje ljudi koji su rođeni u isto vreme ali na različitim mestima, tj svetovima, i pokušavaju da stupe u kontakt ali bezuspešno. Zanimljivo u svakom slučaju. Pesmu inače potpisuje i Reb Beach, što nas tera na pomisao da je ovo ustvari neka vrsta odgovora na pesmu Forevermore sa prošlog albuma, sa kojom je Doug Aldrich prosto doktorirao kao gitarista Whitesanake-a, i koja je zatvorila to izdanje. Ova ovde koju imamo, Sands Of Time, je definitivno Reb-ova prilika da se domogne  istih visina. Vreme će pokazati da li je u tome uspeo. Za kraj vredi pomenuti i dve bonus pesme, posebno prvu pod nazivom Can’t Do It Right For Do It Wrong. Vrlo umirijuća stvar u totalnom parplovskom stilu, tipa You Keep On Moving.  Nije jasno zbog čega je ova pesma otpala u bonus sekciju ovog albuma (dakle ako slušate običnu cd-verziju, nećete je imati: long live streaming servisi). Lagano pobeđuje gotovo polovinu onih mučnih numera sa albuma. Možda je opet to taj produkcijski tim umešao prste. Za kraj ovog dela albuma, imamo i If I Can’t Have You, za koju nema sumnje zbog čega je tu kao bonus.

Uh! Ako ste izdržali do ovog dela teksta svaka vam čast na tome. Nije lako održati pažnju za internet pisanija u današnje vreme, ali verujte nije lako ni čukati po tastaturi ovoliko. Ipak, šta da se radi. Autoru ovog teksta je Whitesnake jedan od omiljenih bendova. Pesama je definitivno puno, čak i previše, tako da je dužina teksta naamo se opravdana. Da, pesama je stvarno možda i previše. Da su recimo preskočili nekoliko onih slabije ocenjenih imali bi smo zasigurno jedno ako ne bolje onda  makar kompaktnije izdanje.

Na kraju da se vratimo i ponovimo teze sa početka. Album je solidan, dakle nije za totalno izbegavanje.  Nipošto. Sa druge strane imamo tekstove koji su na momente možda i previše kliše, imamo dosta ponavljanja fraza i imamo, ono što je možda najviše zatajilo, a to su gitare, odnosno gitarske deonice, ili ti prosto rečeno rifovi. Nekako se stiče utisak da ni u jednoj pesmi, osim možda u Trouble Is My Middle Name, Reb Beach i Joel Hoekstra nisu stvorili neki upečatljiviji  rif, nešto što bi se moglo prepoznati kao Whitesnake novog doba. Drugim rečima nisu uspeli da definišu novi WS gitarski vajb. Sa druge strane, toliko pominjani Doug Aldrich jeste.. Uspeo je da na albumima Good To Be Bad i Forevermore definiše jedan potpuno sveži i  novi Whitesnake stil, oanko kako su recimo John Sykes i Adrian Vandeberg to uradili krajem osamdesetih, što je tada bila promena u odnosu na staru gardu Bernie Marsdena i Micky Moody-a koji su takođe ostavili bezbroj dobrih pesama u nasleđe i kao prvi naravno postavili standarde. Vrlo, vrlo visoke standarde.  Dakle, ne radi se o tome da su Reb i Joel loši, naprotiv, njihovo virtuozno soliranje je dokaz njihovog umeća, ali nije sve samo u tome. Na kraju svi smo mi fanovi i želimo samo najbolje. Flesh and Blood je  još jednom dobar i solidan album, ali definitivno gubi trku sa Good To Be Bad i Fovermore. Ako David Coverdale i ekipa ponovo u neko dogledno vreme okupiraju studio, nadamo se da će biti na kojem stepeniku više,ako ne, hvala im i za ovo izdanje. Od bendova sa tolikim stažom, danas je prava retkost dobiti novi album.

Maj 2019.godine                                                                              Autor: JP