Vandenberg – „2020“ (Recenzija)

Kada se u rock svetu pomene ime Adrian Vandenberg, zapravo Adrian van den Berg kako mu stoji u pasošu, prva asocijacija uglavnom bude grupa Whitesnake, sa kojom je ovaj „Leteći Holanđanin“ snimio dva albuma i proveo ako ne najbolje, onda najunosnije godine, kako sopstvene karijere tako i ako se gleda istorijat ove grupe. Bilo je to vreme  kada je Whitesnake harao Amerikom, prvi put od nastanka grupe. Ipak, ono što je zanimljivo kada je reč o grupi Vandenberg i o samom Adrian-u, je to, da su oni Ameriku „pokorili“ nešto pre samog Whitesnake-a. Bilo je to početkom osamdesetih u godinama kada je grupa izbacila tri jako zanimljiva albuma Vandenberg (1982), Heading For A Storm (1983) i Alibi (1985). Od tada pa sve do danas, osim jednog kratkog „reunion-a“ 2004.godine i kompilacije The Definitive Vandenberg, grupa se nije okupljala niti nastupala. Adrian je tokom ove decenije uglavnom radio na još jednom, sopstvenom projektu, pod imenom Vandenberg Moonkings sa kojim je izbacio i tri izdanja.

Novi album koji nosi, sada već nesrećni naziv „2020“;  u redu, niko nije slutio da će ova godina ispasti ovako katastrofalna; predstavlja četvrto izdanje grupe i to sa potpuno novom postavom u odnosu na onu koje se vezuju za prva tri izdanja. Pored samog Adrian-a, tu su još i:  Ronnie Romero – momak iz Čilea, poznat po radu sa bendovima Lords Of Black, Rainbow i CoreLeoni, potom basista holandske gore list Randy Van Der Elsen iz grupe Talk,  kao i bubnjar Koen Herfst. 

Numera koja otvara ovo izdanje, pod nazivom Shadow Of The Night, bila je druga po redu, koju smo kao single imali prilike da čujemo, a ustvari , bila je to prva nova autorska pesma novookupljenog Vandenberg-a. Još tada je postalo kristalno jasno da Adrian i ekipa uopšte ne nameravaju da se šale sa ovim izdanjem, ali ni da pokušaju da bar malo izađu iz nekoliko uštogljenih postulata, koje su sami sebi nadenuli. Uvodni rif u blekmurovskom stilu i lako pamtiljivi refren predstavljeni su kao formula po kojoj će ovo izdanje biti ispisano. Furiozno, precizno i pre svega iskusno. Freight Train koja potom sledi pisana je po sličnoj matrici kao i prethodna stvar.  Donosi otklon od tipičnog blekmurovsko-rejnbovskog pristupa. Primetno je nešto tvrđe rifovanje koje više odslikava Adrian-ov način sviranja. Kroz ove dve rokačine, Vandenberg i Romero dokazuju da su izuzetno kompatibilni kao novostvoreni tandem. Naredna Hell Or High Water podseća previše na Dio, kao i na radove Jorn Lande-a recimo. Dovoljno je samo to reći, da se shvati o čemu je reč. 

U sledećoj numeri Let It Rian, Adrian pokazuje i zbog čega ga je David Coverdale odabrao za svoju desnu ruku daleke 1987. godine, s obzirom da ova stvar neodoljivo podseća na radove koje su njih dvojica isporučivlai tokom desetogodišnjeg perioda koji je Adje proveo kao jedna od zmija posebno na albumu Restless Heart. To je ta struktura pesme, to je taj vibe! Da je kojim slučajem završila na nekom od WS albuma nakon Vandenberg ere, sa lakoćom bi se našla među najboljim polu-baladama novog doba. Ovako, veliki plus umesto beloj zmiji, ipak ide grupi sa običnim slovom V. Poslednja numera prvog dela ovog izdanja nosi neinventivni naslov Ride Like The Wind, pa se stoga može lako pomešati sa pesamama drugih grupa slične orijentacije. I to ne samo zbog naslova. 

Drugu polovinu otvara numera Shout, koja je više u mid-tempo brzini, obojena flanger gitarama. Iza nje sledi i Shitstorm kao malo brža, ali sa sličnim rifovskim rešenjima koja kao i u prethodnom primeru za promenu ne vuku na Dio-Rainbow, već na rane Vandenberg radove. Kada je Adrian prvi put obznanio da namerava da ponovo okupi bend, šuškalo se da će redove popuniti dvojicom nekadašnjih članova Whitesnake zaveštanja, basistom Rudy Sarzo-m i bubnjarem Brian Tichy-em.  Ipak , to se nije obistinilo, al je pomenuti dvojac uspisao gostovanje na ovoj numeri. Osim toga, ono što se btinije izdvaja kako na ovim pesmama, tako i na svim ostalim, je Adrian-ovo maestralno ispaljivanje zapaljujućih i reskih solaža. Što se tog segmenta tiče, valja reći da je njegova povreda uoči snimanja albuma Slip Of The Tongue 1989.godine veoma misteriozna, s obzirom da se posle nje i do današnjih dana njegov stil sviranja nije toliko izmenio niti je primetno lošiji nego pre same povrede. Naredna Light Up The Sky mogla bi se svrstati u kategoriju dalekog evropskog rođaka pesme Bad Boys grupe Whitesnake. 

Za kraj ovog albuma tu je i legendarna numera Burning Heart koja je daleke 1983.godine, u izuzetno jakoj konkurenciji, dosegla čak do 65. mesta Bilbordove top liste, a ove 2020.godine dobila je svoju treću reinkarnaciji. Nakon originala iz 1982.godine i reizdanja sa kompilacije 2004.godine, priliku da na ovoj pesmi dokaže svoje sposobnosti dobio je i sam Ronnie Romero. Ujedno je ova pesma i predstavljena kao prvi single ovog albuma. Sa druge strane, numera pod nazivom Skyfall,  poslednja na ovom izdanju, ne samo da zatvara i zaokružuje celinu, već i verovatno predstavlja najjači momenat ovog albuma. Momenat u kome se na trenutak zaboravlja svo pređašnje muzičko zaveštanje ove četvorke i u kojoj se ispituju neki posebni, sopstveni momenti, odaje utisak da je ova ekipa mogla mnogo više.

Ekipa okupljena oko imena Vandenberg mogla definitivno je više. To je osećaj koji čak i posle nekoliko preslušavanja nikako ne prolazi. Čini se da je dopušteno previše uplitanja uticaja iz prošlosti. Previše pesama na ovom izdanju zvuči kao da ih izvodi Rainbow ili Dio, čak više nego Whitesnake ili sam Vandenberg. Da li je problem u previše predvidivoj svirci starog evropskog kova ili u Romero-vom vokalu koji izrazito podseća na Dio/Rainbow trenutke, nije lako oceniti a da se ne ošteti respektabilnost ovog benda. Na momente je, kao što smo već rekli,  ova nova inkarnacija grupe  Vandenberg pokazala da može da se oslobodi stega prošlosti i to će verovatno pokušati na nekom od narednih izdanja ukoliko se održi kao celina. I da se razumemo, ovom izdanju ne manjka kvalitet. Iskustvo se oseća pri svakoj noti i kredbilitet ostaje netaknut. Jedina zamerka je već izrečena: malo manjo Rainbow-a i malo više Vandenberg-a!

 

Maj 2020.godine                                                                                                                       Autor: JP