The Cult – Under The Midnight Sun (2022) izdanje koje bi moglo da razljuti fanove
Nismo dugo pisali recenzije! Šta da se radi, 2022. je… što otprilike znači da retko ko ima vreme i koncentraciju da nešto čita. Ali, istrpite me, biću kratak. Postoje načini da se recenzije urade i ovako, bez dugačkih rečenica i gomile pitkih epiteta koji ništa ne znače onom ko čita!
Dakle The Cult su izbacili svoj jedanaesti album, što se da i videti ako se malo bolje zagleda omot albuma, bez da konsultujete Wikipediu. Under The Midnight Sun je naziv i izdanje sadrži svega 8 pesama.
Prvo da krenemo sa Albumometrom (ako neko ne zna šta je Albumometar pogeldati OVDE) koji je dao sledeći rezultat (pratite redosled pesama):
8, 7, 9, 10, 7, 8, 8, 7 – odnosno 64/8 što nam je dalo ocenu: 8 i to ravno!
Što se same grupe tiče, moram da priznam da me je oduvek fascinirao taj fenomen sa grupom The Cult. Radi se o verovatno najslušanijoj i najprihvaćenijoj stranoj rock grupi kod nas , uz recimo Iron Maiden, s tim što Cult-u dajem izvesnu prednost obzirom da sam tokom života čuo i rokere, i metalce, i neopredeljene, i šabane, i fensere i alternativce kako u glas viču da je Cult super bend. Zašto je to tako i kada je The Cult ušao na naše podneblje, o tome neki drugi put.
Drugo, The Cult je jedan od onih bendova koji vole da eksperimentišu i menjaju. Znate i sami. Stoga i imamo tokom diskografije jedan album koji je više new wave, pa jedan koji je AC DC, pa jedan koji je glam metal, jer jbg bilo je to tada popularno…. Tako da, i ovaj jedanaesti je u svakom pogledu drugačiji od prethodnih.
Na osnovu ove dve činjenice riskiram da me većina ljudi zamrzi nakon ove recenzije, ali šta da se radi. Prvo, album sa osam pesama po meni nije album. To je samo jedna pesma više nego da bude EP. Ko ne napravi bar dve ili tri više od toga, odaje utisak da je album pravio preko one stvar ( ovo ne važi za domaću scenu).
U redu, postoje izvesne teze da živimo u vremenu kada ljudi ne slušaju muziku kao nekad, ali opet, ima toliko novih izdanja, odnosno primera iz svih ovih godina, koja daju više od 8 pesama, pa im ništa ne fali.
Muzički gledano ovo izdanje ide više ka nekoj melanholiji, moglo bi se reći. Više mu pasuje epitet „dark“ ili „mračniji“, što samo po sebi nije loše .
U suštini to je skroz ok, ali ono što nije prihvatljivo je činjenica da smo imali samo jednu pesmu sa ocenom 10 i to je bio prvi singl pod nazivom Give Me Mearcy. Kad se desi da je prvi singl ono najbolje na albumu, onda znajte da je stanje izuzetno alarmantno. Devetku je dobila stvar Vendetta X koja odiše tom pomenutom pomračinom, dok su ostale bile sve osmice i sedmice.
Ocena možda pokazuje 8, ali ako uzmemo i obzir boje Albumometra, videćemo da se album nalazi na granici između dobrog i prosečnog. Dakle, album je prosečan, osrednji, a moglo bi se reći ćak i dosta dosta tanak.
Muziciranje Cultovaca je na vrhunskom nivou, međutim, čini se da su idejno ipak malo podbacili. Da li ima „skip“ pesama? Nažalost ima!
Ili možda vi mislite drugačije? Ko što rekoh, bila je ovo igra po tankoj žici što se tiče srpskog Cult fandoma, ali šta je tu je!
