Muzika koju ljudi prvobitno nisu trebali da sviraju…
Poštovani čitaoci pred vama je jedno nesvakidašnje muzičko ostvarenje koje se ne viđa baš „svaki dan“, i moram reći mi je velika čast što mogu da vam ga na stranicama ovog sajta predstavim. Spremite se za jedan do sada neviđeni rock/metal muzički performans, supertalentovanog norveškog gitariste Jarle H. Olsen-a. Ne, nije reč o još jednoj klasičnoj gitarskoj Satriani-Vai style ploči već o nečemu potpuno drugačijem. Da li ste se ikada pitali ko i kako pravi sve te neverovatno zanimljive melodije iz video igara u kojima smo svi kao deca (mada i kao odrasli) uživali? Vratimo se malo u prošlost, tačnije u 1987.godinu u vreme kada je Commodore 64 carovao i bio jedina video platforma za igranje. Na toj platformi, tada kao tinejdžer, Jarle H Olsen igrao je svoju omiljenu igricu pod nazivom The Last Ninja. Dvadesetak godina kasnije isti taj momak, „obrnuće“ igricu ponovo, ali ovoga puta uz pomoć svoje gitare!
Jarle H. Olsen rodom je iz Bergena, predivnog kišnog grada, drugog po veličini u Norveškoj. Ovaj Bergenac (lokal patriotizam je u Norveškoj bitna stvar) važi za jednog od najtalentovanijih muzičara u svojoj zemllji ali i šire. Svojom virtuoznošću, talentom i nastupom on to i opravdava uprkos činjenici da se radi o jednom skromnom i jednostavnom momku, a ne nekoj svetskoj muzičkoj zvezdi. Jarleova muzička karijera je dosta duga i pored ovog projekta poznat je i po svojim Quadrasonic albumima, a na lokalnoj sceni i kao član Iron Maiden Tribute benda Powerslaves, kao i tribjut bendova Metallica-e i Testament-a. Međutim, njegovo najveće ostvarenje je do sada, sa sigurnošću možemo reći, upravo već pomenuti Ninja Musicology projekat zajedno sa pretećim bendom The Fastloaders. Prateći bend čine još i bubnjar i prekusionista Bjarte Helland i klavijaturista Kjetil Nossum (čita se Šetil ili Ćetil zavisno od dijalekta).
The Last Ninja je kao što već rekosmo video igrica koja je postojala na nekada neverovatnom čudu tehnike koje se zvalo Commodore 64. Stariji čitaoci će možda kojim slučajem i setiti te igrice dok mi mlađi koji nismo imali prilike da uživamo u njoj lepo možemo da vidimo o čemu se tu zapravo radi, gde drugo nego na Youtube-u. Možda, ali možda postoje još uvek one neke „spakovane“ starinske igrice koje su mogle da se igraju na kompu preko emulatora. Instalirate neki opskurni fajl, molite se da ne zakačite virus i imate ih sve na kup. Zaboravih kako se to zvalo i da li još uvek postoji nešto slično, ali nije ni bitno. The Last Ninja je igrica arkadnog tipa (moje omiljene inače) gde vi kontrolišete nindžu prelazeći nivoe, koji naravno mora da bije sve redom. Sama igrica je imala tri dela, The Last Ninja I, II i III. Koliko delova toliko i cd-ova!
Ninja Musicology dakle predstavlja trostruko gitarsko rock/metal izdanje. Cilj svega ovoga bio je, po rečima samog autora, pokušaj da se kompletne muzičke teme sa igrice pretvore u „žive“ muzičke trake i da im se unese unikatni rock/metal vajb. Zvuči neverovatno, ali Jarle je bez sumnje uspeo da ispuni svoj dečački san. Kompletno sva muzika, od samog početka kad se igrica pali, preko svih nivoa i bitki, pa do poslednjeg „game over“, nalaze se na ova tri cd-a što je preko tri sata vrhunski odsvirane i snimljene muzike. E sad, vi zamislite koliko je vremena, truda i naravno znanja potrebno da se midi kompjuterska muzika prevede na rock/metal fazon i aranžira da tako i zvuči. I pored toga što nije originalni kompozitor, Jarle je u potpunosti odradio ovaj tribut do svršenstva svake moguće note. Prvi album koji predstavlja prvi deo igrice počinje uvodnom temom u kojoj se mogu čuti zvuci tradicionlane azijske flaute koju je na albumu odsvirala Mira Thiruchelvam u sekvenci ili pesmi broj jedan pod nazivom Wastelands Loader. Nakon toga Jarle kreće sa svojom slajd gitarom. U narednoj numeri Wastelands priča kreće da se razvija u onom pravcu u kojem je sve prvobitno i bilo zamišljeno i to legato tapingom koji se kasnije sa ritam sekcijom i ostalim gitarama pretvara u pravi rock/metal uragan. Rekao bih da zvuči nešto nalik Buckethead-ovim radovima, s obzirom da i on sam gaji taj neki čudni sajber muzički stil. Do kraja ovog dela albuma sve pesme nose identične nazive kao na primer: The Palace Loader, a potom odmah sledi The Palace. Radi se naravno nivoima i prednivoima, upravo onako kako teče i sama igrica. Prvi deo ove trilogije ima najviše tog japanskog azijatskog prizvuka, gde pored gitara dominiraju i drugi nstrumenti kao što su sintisajzeri i već pomunta flauta. Rekao bih da je prvi deo neki nindža sajber rok/metal, ako se tako može nazvati.
Drugi album koji potiče od drugog dela igrice iz 1988.godine je za razliku od prvog više heavy u svakom smislu. Izgleda da su i sami stvaraoci igrice i njene muzike težili ka tome svojevremeno, što je dovelo do toga da se rearanžiranjem dobije jedna vrhunska gitarska heavy ploča. Jarle je inače na albumu odsvirao sve gitare, bas gitaru i neke deonice na klavijaturama. Pesme su takođe poređane po nazivima nivoa i prednivoa. Na ovom delu trilogije mogu se čuti svi Jarleovi muzički atributi koji variraju u nekoj dreamteathar/satriani/vai/buckethead varijanti, ili bolje rečeno – njegovoj sveukupnoj muzičkoj svestranosti. Iz toga bez sumnje i proističe ovih sat vremena vrhunske gitarske virtuoznosti. Da recimo ne znate da se radi o muzici iz igrice i čujete neku od ovih pesama, malo bi bilo reći – „fenomenalno“, jer u svakom smislu te reči i jeste. Svaka pesma je potpuno slušljiva, čak i za slušaoce koji nisu ljubitelji gitarskih albuma, a kamo li za gitariste. Poslednja stvar na ovom delu albuma nosi naziv Final Battle, baš kao u igrici. Na trećoj ploči, koja je nešto kraća od prve dve, po igrici iz 1991.godine, mogu se čuti malo eksperimantalnije numere u smislu nekog blagog povratka na japanski rok kao iz prvog dela. Numere su dosta opuštenije i ambijentalnije nego one sa prva dva albuma koje su dosta energičnije i bržeeg tempa. Ovaj deo trilogije dolazi zapravo kao šlag na tortu za oputšanje nakon prve dve heavy guitar ludnice.
E sada naravno dolazi i vreme da podvučemo crtu. Po rečima samog autora, ovaj porjekat je rađen dugi niz godina, počevši negde od 2013.godine pa sve do 2016. Čitajući razne forume o igricama saznao sam da je zapravo vrlo popularno raditi remiksove starih igrica u današnje vreme. Međutim gotovo niko do sada nije uradio jedan pravi rock/metal remiks, sve do trenutka kada je upravo Ninja Musicology ugledao svetlost dana. To samo još jednom govori koliko je ovo delo grandiozno u svakom smislu reči. U razgovoru sa samim Jarleom saznao sam da je igricu zapravo i dalje moguće igrati, ukoliko imate Commodore 64 koji radi. Takođe muzika iz igrice je dostupna na nečemu što se zove SID, što predstavlja format muzičkih fajlova iz tog vremena. Takođe, bilo je tu problema i oko autorskih prava naravno. Ipak Jarle H. Olsen i The Fastloaders su našli načina da prebrode sve te prepreke i uspeli u svojoj nameri. The Last Ninja dobio je svoje rokersko-metalsko oživljavanje obojeno neverovatnim muzičkim umećem i talentom, entuzijazmom, iskrenošću i posvećenošću jednog muzičkog čarobnjaka! Ovo fascinatno remek delo svakako zaslužuje mnogo veću popularnost i nadam se da će Jarle uspeti da svetu pokaže svoje „čudo“ od albuma. Ili će u svet video igara ući rok muzika, ili obratno, da stare teme iz igrica dođu do svetskih rok visina. Za sada, Jarle je uspeo da kruniše ovaj svoj uspeh dvostrukim nastupom u čuvenom londonskom klubu Underworld u kojem je snimljen i DVD, kao i audio CD sa tog nastupa. Stvarno se nadam i bilo bi mi drago da ovaj projekat dođe do nivoa koji zaslužuje. Jer budimo realni, svakog ljubitelja dobre gitarske muzike ovaj trostruki album ne bi trebalo da ostavi ravnodušnim, makar za početak; pa onda možda čak i više nego obični solo gitarski albumi, koji po nekada umeju da budu dosadni. Veliki, veliki respekt Jarle na ovom remek delu!
Drugi album koji potiče od drugog dela igrice iz 1988.godine je za razliku od prvog više heavy u svakom smislu. Izgleda da su i sami stvaraoci igrice i njene muzike težili ka tome svojevremeno, što je dovelo do toga da se rearanžiranjem dobije jedna vrhunska gitarska heavy ploča. Jarle je inače na albumu odsvirao sve gitare, bas gitaru i neke deonice na klavijaturama. Pesme su takođe poređane po nazivima nivoa i prednivoa. Na ovom delu trilogije mogu se čuti svi Jarleovi muzički atributi koji variraju u nekoj dreamteathar/satriani/vai/buckethead varijanti, ili bolje rečeno – njegovoj sveukupnoj muzičkoj svestranosti. Iz toga bez sumnje i proističe ovih sat vremena vrhunske gitarske virtuoznosti. Da recimo ne znate da se radi o muzici iz igrice i čujete neku od ovih pesama, malo bi bilo reći – „fenomenalno“, jer u svakom smislu te reči i jeste. Svaka pesma je potpuno slušljiva, čak i za slušaoce koji nisu ljubitelji gitarskih albuma, a kamo li za gitariste. Poslednja stvar na ovom delu albuma nosi naziv Final Battle, baš kao u igrici. Na trećoj ploči, koja je nešto kraća od prve dve, po igrici iz 1991.godine, mogu se čuti malo eksperimantalnije numere u smislu nekog blagog povratka na japanski rok kao iz prvog dela. Numere su dosta opuštenije i ambijentalnije nego one sa prva dva albuma koje su dosta energičnije i bržeeg tempa. Ovaj deo trilogije dolazi zapravo kao šlag na tortu za oputšanje nakon prve dve heavy guitar ludnice.
