Hardcore Superstar – HCSS (2015) Recenzija

Proleća ove godine, velikani švedske rock-glam-sleaze scene pod imenom Hardcore Superstar (da, švedski akcioni) donose nam svoje novo albumsko izdanje  pod nazivom HCSS 2015 samo dve godine nakon objavljivanja  prethodnog albuma C’mon And Take Me. Međutim kada je reč o matematici i računanju izdanja ovog benda, kako bi rekao moj prijatelj David Vartabedijan „to je jedna vrlo, vrlo čudna stvar“. Generalno ovo je Hardcore-ovicma jubilarni deseti album po redu ako se sagledava od početka njihove karijere, međutim, muzički gledano reklo bi se da je ovo tek šesti po redu. Prva četri albuma bila su  nekom drugačijem vintage-rock stilu, ali je zato od 2005.godine i albumom Hardcore Superstar, ovaj bend otpočeo jednu mnogo ozbiljniju i uspešniju fazu svoje karijere. Mada, i nakon toga bilo je svega i svačega, poput fenomenalnog Dreamin in A Casket iz 2007.godine, zatim metaloidnog sleaze-trash albuma Beg For It iz 2009.godine, pa zatim jednog pravog sleaze-glam rok izdanja iz 2010. pod nazivom Split Your Lip, kao i pretposlednjeg C’mon Take On Me iz 2013.godine. Prva četri albuma definitivno predstavljaju reklo bi se borbu ovog benda sa samim sobom, tako da i sami po sebi  predstavljaju vrlo „šejkoidna“ izdanja, ali činjenica je da je Hardcore Superstar svoj status izgradio nakon 2005. i tako definitivno postao jedan od najboljih sleaze-glam bendova švedske sleaze-glam scene.

Ovako dobrim kontinuitetom u karijeri ne može da se pohvali baš svako. Ovi geteborški rokeri su od 1998 – 2015 izdali veliki broj, singlova , dvd-eva i kopmilacija uglavnom zahvaljujući verovatno i ne tako čestim promenama članova benda. Današnja postava koju čine četvorka bubnjar Magnus Adde Andreasson, pevač Joachim Jocke Borg, basista Martin Sandvik i gitarista Vic Zino (inače momak sa naših prostora), nastupa zajedno od Beg For It albuma tj od 2008.godine. Tada je bend napustio prvi gitarista i osnivač Thomas Silver, čiji je stil sviranja u maniru „Faster Pussycat-a na steroidima“ bio jedan od zaštitnih znakova ovog benda, kao i hipesonično prljavi vokal Jocke Borga.  Međutim dolaskom Vic Zina iz rivalskog benda Crazy Lixx, takođe „från Severige“, bend nije izgubio na standardnoj sleaze – prljavosti, ali je dobio izvesnu dozu heavy metal svirke koju ovaj momak gaji.

Kada je reč od najnovijem HCSS 2015 izdanju treba napomenuti, što su i sami članovi potvrdili, da se radi o jednom vidu povratka u početne godine karijere, naravno kada je reč o samom zvuku. Basista Martin Sandvik je za Blabbermouth.net, ispričao da je sve krenulo nakon što je jedan fan poklonio članovima benda njihov demo sa pesmama iz 1994.godine, što je izazvalo veliko oduševljenje i u neku ruku nateralo Hardkorovce da inspiraciju za HCSS pronadju u preslušavanju sopstvenih starih demo snimaka. Na taj način uspeli su da ponovo pronadju sebe i svojim fanovima donesu jedan vrlo raznovrstan i moderan album.

Prva pesma koja otvara album Don’t Mean Shit u pravom je maniru Hardkorovaca i sigurno se može već sada uvrstiti u listu najvećih hitova ovog benda. To je upravo ono što ovi momci najbolje umeju. Prava pesma za otvaranje, lako ulazi u uho, pevljiva i melodična sa sjajnim lead deonicama. Nakon nje sledi Party Till I’m Gone koja u sebi ima taj neki mali garage-vintage-punk rock momenat koji podseća na pesme sa početka karijere HS-a, tj taj neki The Hellacopters privzuk. Sledeća The Cemetery počinje vrlo čudno, neočekivano, skoro kao kao neki British-rock. I taman kad se čovek zapita „šta im je sad ovo trebalo“ sledi prepoznatiljiv Hardcore refren koji stvar vraća na svoje mesto i tako u suštini ovu pesmu čini jako zanimljivom. Četvrta po redu Off With Their Heads kreće melodičnom bas linijom pomalo popastom, nakon čega uleću šejkoidne gitare koje vode ponovo do jednog upečatljivog refrena za koje su izgleda HS pravi majstori, tačnije pevač Jocke Borg koji svojim unikatnim glasom  pesmi daje epitet jedne od najboljih na albumu. Na petoj poziciji nalazi se pesma Fly, tačnije nešto što do sada nismo mogli da čujemo od ovog benda. Iznenađujućih 7:43 minuta koliko je pesma dugačka ukazuju na dve mogućnosti a to su; ili da je pesma potpuni promašaj i gubljenje tih sedam i nešto minuta, ili da je jednostavno pravo remek delo, ako se uzme u obzir  celokupna diskografija benda. Ja ipak mislim da je ovo drugo. Uvod na početku nateraće vas da vam se učini kao da se nalazite na samoj probi benda u nekoj mračnoj i zadimljenoj prostoriji. Neočekivano predrefren će vas trgnuti, da se zamislite sve dok sam refren ne grune i ne pogodi vas pravo niotkuda. Odličan spoj mračnog i veselog, a reklo bi se da ovde ima i malo grung-e prizvuka. U svakom slučaju potpuno neočikavo i uspešno. Hardcore Superstar su ovom pesmom dokazali da poseduju široku lepezu muzičkog potencijala.

Na mestu broj šest nalazi se  The Ocean, pesma koja ponovo predstavlja izvestan miks raznih stilova i pristupa. Ima tu svega pa čak i metal rifova. dok Jocke Borg igleda kao da se krevelji u jednom delu pesme. E sad, nakon nekoliko stvarno dobrih i uspešnih pesama sledi Touch The Sky koja odudara potpuno od ostatka albuma svojom drugačijom produkcijom i nekakvim reggae vokalima. Nešto tu baš i ne štima. Jedna od slabijih stvari na ovom izdanju. Sledeća Growing Old traje više od pet minuta mada treba napomenuti da ceo prvi minut otpada na nekakav intro koji je uglavnom karakterističan za početne numere na albumu. Mada, eto, neka i to bude pokušaj da nas Hardcore iznenade. Kada uvod prođe ili kada ga sami premotate sledi jedna vrlo pristojna rok cepačina sa istaknatim gitarskim rifovima, nekako u SOAD fazonu, i naravno unikatnim refrenima. U jednom delu pesme reči „We All Can Change“ kao da poručuju fanovima neke od promena koje smo ovde mogli čuti a koje nisu baš karakteristične za HS. Pretposlednja stvar Glue koju smo imali prilike da čujemo još kao singl mnogo pre nego što je ovaj album izašao, jedna je od takođe boljih i pozitivno čudnijih pesama sa prizvukom prošlosti ovog benda. U suštini deluje kao neki dobar jam, a i nekako mi se uklapa sa omotom za album s obzirom na određene glue-posion efekte koje Vic Zino isporučuje. Na kraju tu je i Messed Up For Sure, još jedna onako fina rokačina u HS stilu koja na pravi način zatvara ovaj album.

Na kraju stiče se utisak da se radi o jednom sasvim konkretnom albumu. Da je bilo koketiranja sa počecima karijere jeste, ali nismo dobili copy-paste varijantu već vrlo modernizovan i prihvatljiv album u skladu sa sviračkim stažom i iskustvom ovog benda. Takođe treba napomenuti izvesne novine u muzičkoj kreativnosti benda koje su za pohvalu, i ako kod nekoga mogu izazvati negodovanje. Produkcijskii je sve ostalo na visokom nivou, dakle bez odstupanja od ustaljenog Hardcore Superstar fazona. Album je za nijasnu kraći od prethodnih izdanja koja su gotovo uvek išla u +10. Sve u svemu ako bi trebalo da ga negde svrstamo svakako je bolji od prilično dosadnog i predvidivog prethodnika C’mon Take On Me iz 2013.godine ali po kvalitetu ipak iza legendarnih Dreamin in A Casket iz 2007. i Split Your Lip, iz 2010.godine. Ipak Hardcore Superstar-u ne treba ništa toliko uzmati za zlo, s obzirom na to da ovaj bend bukvalno ne staje sa radom, tj sa svirkama, albumima i singlovima. Već ukoliko sledeće godine možemo očekivati nešto novo od njih. Malo je takvih bendova danas i zato su Hardcore Superstar jedan od najboljih bednova švedske glam-sleaze scene (koja inače podseća na nekadašnju legendarnu LA scenu iz 80ih), ali svakako i jedan od viđenijih grupa na velikim evropskim festivalima.

Linkovi:

HC Official