Whitesnake – Purple Album (2015) – Recenzija i analiza

Analiza – „Vajtsnejkovani“ Purple

Nakon četiri godine pauze od poslednjeg izdanja, britanski megabend Whitesnake nam donosi i dugo očekivani i najavljivani dvanaesti album po redu. I to kakav album. Album koji je par godina pre nego što je ugledao svetlost dana postao predmet velikih polemika i rasprava. Album koji predstavlja rekapitulaciju jednog vremena, jedne ideje, jednog benda kojeg već predugo nigde nema. U svakom slučaju album koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. The Purple Album. Ili precizinije, album koji predstavlja svojevrsni „rimejk“ pesama sa legendarnih i antologijskih Deep Purple albuma iz sredine 70-ih, Burn 1974, Stormbringer 1975 i Come Taste The Band 1976, pod dirigentskom palicom idejnog tvorca i vođe i frontmena „Bele zmije“, ali i nekadašnjeg pevača Deep Purple-a, David Coverdale-a. Ono što smo maja 2015.godine svi konačno mogli da čujemo, bio je skup najboljih pesama sa pomenuta tri albuma, nafilovan unikatnim bojama iz bogate Whitesnake muzičke palete, ili bolje rečeno „zmijskim ujedima“, kako to i sam David Coverdale voli da kaže.(1) Međutim, da bi shvatili kako je do realizacije svega ovoga došlo, moramo da se vratimo par godina unazad.

Početna ideja Purple albuma zapravo bila je nešto sasvim drugo i javila se još 2012.godine a prvi ju je inicirao John Lord, legendarni klavijaturista i osnivač Deep Purple-a, koji je nažalost ubrzo posle toga i umro od raka. Tačnije, John je svojoj ideji obavestio Coverdale-a odmah nakon što mu je dijagnostikovan rak. Izgleda da je to bila i poslednja muzička želja ovog fenomenalnog mizičara kojeg ćemo svi pamtiti po neverovatnim bravurama koje je pravio na svojim klavijaturama u bendovima kao što su Deep Purple, Whitesnake i drugi. Ideja koju je John Lord želeo da realizuje, bilo je ponovno okupljanje Deep Purple MK III ili MK IV postave, u bilo kakvom obliku, koji bi bio spreman da još jednom, potseti na pesme iz tog perioda i oda počast tom nezaboravnom vremenu. David Coverdale je predlog svog velikog prijatelja bez ikakvog premišljanja odmah prihvatio. Sledeće što je trebalo uraditi, trebalo je otići do bujnih engleskih šuma i u u zaboravljenim srednjevekovnim dvorcima potražiti davno „nestalog“ Ritchie Blackmoore-a. Kada se to konačno desilo, desila se i smrt John Lord-a. Coverdale i Blackmoore vodili su pregovore oko toga kako bi i šta moglo od svega da se napravi. Bilo je tu i predloga o izvesnom Coverdale-Blackmoore projektu, verovatno nešto nalik projektu Coverdale-Page. Raspravljalo se čak i drugim članovima koji bi „upali“ u celu priču. Balckmoore-a je čak zanimalo i to, koga bi Coverdale pre hteo, Glenn Hughes-a ili Roger Glover-a. David se prirodno odlučio za svog „pobratima“ Hughes-a uz veliko poštovanje prema Glover-u koji je čak bio i producent na prvim Whitesnake albumima.(2) Kako su pregovori duže odmicali, postalo je jasno da od svega na kraju neće biti ništa. David Coverdale je u međuvremenu čak i počeo da radi na re-aranžiranju pesama, da bi na kraju, uz sugestiju svoje supruge, ipak odlučio da ceo projekat prepusti svojim Whitesnake „komandosima“ i naj taj način nastavi ovu više nego zanimljivu ideju i realizuje je u jednom drugačijem formatu.

Ipak tokom misije koja je, nakon propasti svih pokušaja realizacije „reuniona“ Deep Purple MK III ili IV, dobila i radni naziv Purple Album, Coverdale i Whitesnake imali su dosta problema. To se pre svega odnosi na personalne promene koje su se dogodile u toku ovog procesa, i nakon čega će Whitesnake izaći sa nešto drugačijom postavom benda. Personalne promene su u ovom bendu nešto sasvim prirodno, nešto što se događa stalno i nešto na šta smo svi navikli. David Coverdale je taj koji bend drži od samog početka i koji naravno donosi sve odluke. Ipak nije ni svaka promena toliko jednostavna. Posebno kada se dešava u toku samog procesa izrade albuma. Ali na sreću, Coverdale u tome ima i te kako puno iskustva. Bilo kako bilo, promenu prve „violine“ odnosno gitare u bendu niko nije očekivao. Desilo se takoreći preko noći, bez velike medijske pompe. Dugogodišnji gitarista benda Doug Aldrich je maja 2014.godine napustio grupu. Tačno godinu dana pre izlaska albuma. Nije lako prevazići takav problem, ko god bio u pitanju, ali kada bend napusti jedan od ključnih članova, desna ruka samog Coverdale-a, čovek koji je potpisao 90% novih pesama u proteklih 11 godina, onda to može da dovede do velikih problema, ali i sumnji kako će to sve izgledati kasnije. Sam Doug Aldrich bio je upoznat sa projektom koji je David planirao da uradi i po privm reakcijama činilo se da je to i prihvatio.

Prilično je teško odgonetnuti zašto se sve to tako desilo. Svi smo se već nekako navikli na bravure i harizmu Aldrich-a koju je on kao gitarista davao Whitesnake-u u proteklih 11 godina. Ipak na to je uticalo nekoliko stvari. Prvo, prema rečima samog Aldrich-a, jedan od glavnih razloga bilo je i porodično pitanje, ali i rad na drugim projektima. (3) U to vreme Aldrich je snimio vrlo zanimljiv album Epic Obsession sa grupom Burning Rain, inače njegovom starom grupom još iz doba pre Whitesnake-a. Takodje bilo je reči o „supergroup“ projektu Riding The Rock Vault. Kako ni jednu od tih zamisli nije mogao da sprovede u delo zbog obaveza u Whitesnake-u, došao je na red i poslednji pokušaj, pod nazivom Revolution Saints zajedno sa Deen Castranovo-om i Jack Blades-om koji je rezultirao i albumom u 2015.godini. Šta nam sve ovo govori? Da li je možda Doug Aldrich napustio Whitesnake iz prostog razloga jer nije bio oduševljen idejom obrade Purple pesama, već je verovatno priželjkivao rad na potpuno novom albumu. Teško je bilo šta reći sa sigurnošću ali jednostavno, čovek je u Whitesnake-u proveo 11 godina, dok je za to vreme snimio samo dva studijska albuma Good To Be Bad iz 2008. i Forevermore iz 2011. kao i par single pesama sa Live In the Shadow of The Blues iz 2006. Za čoveka koji je tada bio u svojim četrdesetim reklo bi se premalo. Takođe ovoliki broj novih projekata u periodu nakon 2011.godine samo govori u prilog tezi i Aldrich-ovoj želji za autorskim radom. David i Dough su čak jednom i došli do trenutka kada je postavljeno pitanje „da li će se raditi na novim pesmama“ ili nastaviti sa best of turnejama starih izdanja. Bilo je to 2005. godine a pitanje je postavio upravo Doug. (4)

Ipak ovo su samo nagađanja o tome šta je zapravo bio ključni muzićki razlog Aldrich-ovog odlaska iz benda. U javnosti je teško naći neki opipljivi odgovor. Činjenica je da su Doug i David postali, ali i ostali posle svega veliki i bliski prijatelji, tako da nema ni potrebe ići dalje i kvariti sve to, što je verovatno bio stav i njih samih. Sa druge strane treba shvatiti i samog Coverdale-a, koji je Purple Album želeo baš u ovom trenutku, tačno na četrdesetogodišnjicu tog slavnog perioda ali i zbog iznenadne smrti John Lord-a. Kako plan ne bi propao, menadžement benda Whitesnake je po ko zna koji put pokazao svoju fenomenalnu agitijuću sposobnost u pronalaženju adekvatne zamene. Vrbovanje muzičara u stilu MI6, bez sumnje. Ovoga puta bilo je to u liku Joel Hoekstra-e, virtuoznog gitariste poznatog iz grupe Night Ranger i dr. Ne brinite, i ovaj je dugokos i plav. Od standarda se ne odustaje. Međutim, glavnu palicu u projektu Purple Album dobija po malo skrajnuti „wingerovac“ Reb Beach, koji je svih ovih godina ipak bio u senci Adlrich-a. Nikako svirački, već jednostavno po ulogama u bendu. Sada je on desna ruka David-a u muzičkom smislu i zauzeo je levu stranu bine (gitaristi će znati, na šta se ovde tačno misli). Joel Hoekstra se, kako se čini, odlično uklopio na toj novoj poziciji. Takođe po onome što se može čuti i videti za sada, Whitesnake je na pragu da upiše još jedan gitarski tandem iz snova uz za sada standardnu ritam sekciju koju čine baissta Michael Devin i legendarni tabadžija bubnjeva Tommy Aldrige.

Whitesnake 2015 – Tommy, Joel, David, Reb and Michael

A sada malo o samom albumu. Vrlo je čudno otkud toliko negativnih komentara, kritika i uopšte negativne energije oko ovog izdanja. Ljudima izgleda potpuno izmiče suština svega. Takođe otkud toiliki gnev prema čoveku koji već 40 godina svojim predanim radom donosi celom svetu užitak svojih pesama i svoje muzike. Zar Coverdale nije zaslužio bar neko poštovanje? Jedna od prvih kritika koja se mogla čuti bila je vezana za njegov glas. Pobogu bre pa čovek ima 63 godine. Normalno je da neće zvučati isto kao i pre 40. Iskreno, radi se o velikom pretervianju nazovi „fanova“. Svako ko i malo poznaje lik i delo ovog čoveka znaće da je tokom svih tih godina po prilično „fajterski“ koristio svoj glas ne štedeći ga nikada. To je rezultiralo i raznim operacijama i problemima (kao 1986.npr). Pesme na novom albumu jesu možda u nižem tonalitetu nego pre, ali to nikako ne menja suštinu, i ni malo ne znači da je David-ovo pevanje promašaj.

Jedno od često postavljanih pitanja odnosi se i na Glenn Hughes-a. Glenn Hughes je jedna fenomenalna ličnost u svetu muzike koju poznajemo, neverovatne boje glasa i ogromne harizme. Čovek koji je sa Coverdale-om činio vokalni tandem Deep Purple-a u već pomenutim godinama. Pitanje koje se na njega odnosi je zapravo pitanje njegovog prisustva na Purple albumu. Jednostavno tu postoji nekoliko očiglednih faktora. Prvo, kako bi i da je učestovao na albumu, mogao kasnije da isprati njegovu promociju u vidu turneja. Čovek ima svoj novi vrlo uspešni bend California Breed sa kojim trenutno hara. Međutim ne samo to, prema najnovijim informacijama Hughes trenutno radi na skroz novom projektu koji je za sada „top secret“. (5) Drugo, Glenn Hughes nije nikada bio ničim vezan za „zmijsko leglo“, odnosno nikada nije bio „one of the Snakes“, i pored toga što su Glenn i David svih ovih godina ostali veliki prijatelji. Osim naravno studijskog pevanja back vokala na Slip of The Tongue 1989.godine, ali to je potpuno neka druga priča sa drugim razlozima. Čak šta više, već na prvim koncertima nakon izlaska albuma, pojavio se na bini sa Whitesnake-om početkom juna, kao gost. u izvođenju nekih pesama. Na kraju, tu je i treća bitna stvar. David Coverdale je kada je sutpio u Purple, imao svega 24 godine. Direktno iz zadimljenih londonskih bircuza, potpuno nepoznat, popeo se na binu pred kojom je stajalo 200 000 ljudi na California Jam-u, tik uz tada već velike zvezde, Ritchie Blackmoor-a, John Lord-a i Ian Paice-a. U svim tim okolnostima, Coverdale je pokazao neverovatnu hrabrost i spremnost da se prihvati izazova, ali njegova pozicija u bendu bila je jednostavno ispod pomenute trojice. Sa druge strane, Whitesnake je njegov bend, i ove pesme su u neku ruku i njegova vizija toga doba i te muzike, na šta on ima apsolutno pravo jer je potpisnik većine njih. Ukratko, ovo je bila prilika da Coverdale još jednom odradi sve na svoj način, ovoga puta sa pozicije više nego iskusnog muzičara, i otpeva i aranžira sve pesme u potpunosti. To je posebno bitno iz još jednog razloga, ali o tome nešto kasnije.

Što se samog sadržaja albuma tiče i pesama na njemu, one predstavljaju svojevrsni best of jednog vremena, a pri tome su odrađene potpuno u maniru 21.veka. To se i moglo očekivati. Pesme zvuče potpuno moderno i totalno su „vajtesnejkovane“. To takođe izaziva razne kritike i negativne komentare. Pored vokala, jel’te , gitare igraju takođe ključnu ulogu na albumu. Bez uvrede za ritam sekciju, koja je krucijalna i bez koje se ne može, a koja je inače odradila odličan posao. Sve je odsvirano u skladu sa vibe-om, u skladu da vremenom u kome živimo, dovoljno agresivno ali ne preterano. No, da se vratimo na gitare. Reb Beach i novajlija Joel Hoekstra imali su veoma težak zadatak, kako odsvirati nešto što su Ritchie Blackmoore i Tommy Bolin uradili još sedamdesetih, a da se ne upadne u zamku između totalnog kopiranja sa jedne strane, ali i totalnog promašaja sa druge. Rešenje je nađeno tačno na polovini. Kada se pažljivo poslušaju sve pesme sa albuma, jasno se može čuti, dokle su Beach i Hoekstra bili to što jesu a dokle su se ispoštovali Blackmoore-a i Bolin-a, i to ne samo zbog veličine poslednje dvojice, već i zbog samih pesama. Drugim rečima, tamo gde je bilo nužno odsvirati određene tonove, koji su prepoznatljivi i koji predstavljaju „trejdmarkove“, nije se odstupalo od originala. Sa druge strane, na mestima gde se pružila prilika da se puca iz svog mogućeg „snake oružja“, to je takođe učinjeno. Rezultat je u najmanju ruku bio odličan. Dobro izbalansiran gitarski album, pečat Blackmoor-a i Bolin-a ostao je netaknut, a Beach i Hoekstra su pokazali gotovo svo oružje iz svojih bogatih gitarskih arsenala.

Još jedna stvar koja se odnosi na gitare, a koja se mnogima ne dopada, je agresivnost koju gitarske deonice nose sa sobom. Moderno i agresivno ne mora uvek biti više „rokerskije“ od starog dobrog načina sviranja. To je potpuno tačna konstatacija, ali kada je reč o ovm albumu, zaboravlja se sama njegova suština. Ovaj album snimao je Whitesnake, a ne Deep Purple. Whitesnake je bend u kome postoje dve gitare koje dolaze do izražaja. Verovatno je bilo jako teško naći meru u prelazku sa jedne na dual gitaru prilikom snimanja. Kako god to kome zvučalo, jedno se ne može osporiti. Beach i Hoekstra odradili su majstorski svoj posao i u potpunosti kao dvojac odgovorili izazovu. Na momente deluju toliko skladno kao da se radi o gitaristima Thin Lizzy-a koji sviraju Purple, u smislu sviranja fraza i solo deonica. Druga stvar koja se tiče modernizacije, to je jednostavno stvar tehnologije i tu nema pomoći. Na kraju je najbitnije, da nije došlo do prostog i bezuspešnog kloniranja pesama, što bi u svakom slučaju dovelo do katastrofe. To je svakako bila najpametnija moguća varijanta koju su Beach i Hoekstra odabrali, s obzirom da je na njima pritisak verovatno bio najveći ako izuzmemo samog Coverdale-a.

Aranžmanski većina pesama je ostala ista, osim možda par njih koje su doživele izvesne promene. Najpoznatije Burn, Stormbringer i Mistreated, na koje su se slušaoci već navikli, dobile su tako konačno svoje nove moderne aranžmane koji su se menjali od postave do postave Whitesnake-a u njihovim izvođenjima uživo tokom godina. Od ostalih pesama Sail Away je dobar primer pesme koja je doživela totalnu promenu, iz razloga kako Coverdale kaže, što je aranžman već bio urađen u stilu Blackmoore’s Night-a, jer je Ritchie bio u prvobitnom planu ovog projekta.(6) Might Just Take Your Love dobila je novi uvod na slide gitari. Tu je i Holy Man koju je nakada celu pevao uglavnom Hughes. The Gipsy i Comin Home su pesme u kojima se nekako najviše oseća novi dual-guitar tandem Beach-Hoekstra, sa totalnim i unikatnim Whitesnake zvukom. Ništa manje od njih, istu dozu „vajtsnejkovanja“ poprimile su i pesme poput Lady Luck, Love Child, Lady Double Dealer i You Fool No One. Najverovatnije će upravo ove „manje poznate“ pesme pokazati značaj ovog albuma, jer svakako predstavljaju nešto neprocenjivo, ako ne i najbolje na samom albumu. Na kraju tu su i You Keep On Moving i Soldier Of Fortune, dve neprevaziđene balade ako se tako mogu nazvati, koje je verovatno bilo i najteže uraditi. Ova prva postala je nešto tvrđa nego original, bez obzira na modernizaciju i vremensku razliku, dok je Soldier Of Fortune odsvirana čak u dve varijnte (na Deluxe izdanju) i zvuči prijatno kao i u originalu.

Klavijature su nešto manje upečatljiv detalj na albumu. Svakako, takmičenje sa John Lord-om nije preporučljivo ni za koga. Derek Hilland koji je potpisnik klavijatura na albumu, odradio je pristojan posao. Whitesnake je ipak od uvek bio gitarski bend, više nego što je bio zasnovan na zvucima klavijatura. Shodno tome, i ovoga puta klavijature su zauzele svoju poziciju iz senke. Takođe, ostavljen je i prostor koji se tiče posveti John Lord-u, pa je verovatno i iz tog razloga deo sa klavijaturama nešto umereniji. Sa druge strane već pomenuti dvojac ritam sekcije Michael Devin i Tommy Adlrige doneli su albumu svežinu i potrebnu čvrstinu i svakako su na taj način ispratili gitariste i ostali u ligi sa njima, ne preterujući ni u jednom momentu, u odnosu na ono što su još davno odradili Ian Paice i Glenn Hughes.

Ono što je još fascinantno oko ovog albuma je i činjenica da ovaj album predstavlja svojevrsni dokaz o tome, koliko je zapravo muzika Deep Purple-a i uopšte rock muzika 70-ih bila napredna i kvalitetna. Toliko je malo bilo potrebno da ove pesme zazvuče u duhu današnjeg vremena. Sa druge strane, pesme su toliko prirodno „legle“ u celokupan Whitesnake fazon, kao da su pisane pre samo godinu dana, a ne pre četrdeset. Deep Purple iz perioda 1974-1976 nikada ni po kojoj osnovi nije bio, niti će ikad biti, nalik svemu onome pre i posle toga. Potpuno je jasno da je „bela zmija“ i sama „začeta“ upravo tih godina, bez obzira ko je i kada u njoj svirao.

Bilo kako bilo, kada se sve sumira na kraju, ipak se može reći da je David Coverdale uradio jednu veliku stvar. Uspeo je u nameri da makar na ovaj način ispuni poslednju želju preminulog prijatelja, tako da mu je savest po tom pitanju čista. Da li kao Whitesnake ili Deep Purple, nije ni važno. John Lord je na kraju krajeva bio i član Whitesnake-a, tako da sa tog aspekta ovaj svojevrsni „tribute“ ima i više nego potrebnog smisla. Takođe, Coverdale je spasao ceo projekat propadanja nakon „pregovora“ sa Ritchie Blackmoore-om. Međutim, sama činjenica da su njih dvojica razgovarali međusobno nakon tridesetak godina netrepeljivosti, predstavlja veliku stvar iz čega bi svakako moglo da ispadne i nešto konrketno. Ta netrepelivost započela je još u godinama stvaranja bendova Whitesnake i Rainbow, koji su iz potpuno nerazumnih, razloga postali ljuti protivnici, što je dovelo do katastrofalnog i sramotnog rivalstva, gledano sa današnjeg aspekta, kako i sam Coverdale kaže u intervjuu za Classic Rock.(6) Iz tog intervjua stiče se utisak da je David bio veoma razočaran negatiivnim komentarima fanova i medija, tako da je razočaranje kasnije prešlo u otvoreni bes i otvorenu konfrontaciju sa svima. Izgleda da su ga veoma pogodili komentari tipa: da mu je ponestalo ideja pa bi onda malo da radi „covere“ sopstvenih pesama, a za vokal da i ne pominjemo.

Pored već navedenih razloga, fanovi sa ovakvim stavom gube iz vida jš neke bitne činjenice. Za sve što je Coverdale uradio na ovoj ploči, imao je apsolutno pravo na to. Taj period Deep Purple-a je nešto sasvim drugo od perioda pre i posle toga. Ako ćemo iskreno, ta tri albuma imaju više veze sa Whitesnake-om i pa čak i Rainbow-om, nego li sa pesmama poput Perfect Strangers itd. Da su se za te tri-četri godine čak i drugačije nazvali imalo bi smisla. Drugo, da nije Coverdale uradio ovo , ko bi drugi? Ritchie Blackmoore-a već dugo rok muzika ne interesuje. Glenn Hughes ima svoje projekte, ali on realno sam nema kapaciteta da iznese ovako nešto. John je nažalost mrtav. Jedino se David Coverdale odvažio na ovako nešto i u tome uspeo sa svojim sopstvenim bendom. Teško je uraditi „cover“ Deep Purple-a, ali njegovi muzičari su u tome uspeli na pravi način, dokazavši pritom da su kao bend sposobni da se uhvate u koštac sa ovako teškim zadatkom A šta je sa Deep Purple-om? Ian Paice? Pa i on je svirao bubnjeve na ovim albumima o kojima je reč. Da li su menadžment i izdavačke kuće benda nekada razmislile da urade best of ili neki „remaster“ ovih albuma? Mislite da bi Ian Gilan pevao Burn? Stormbringer? Naravno da ne bi, jer i nije nikad, za svih ovih četrdeset godina. Da nije bilo David Coverdale-a i njegovog benda Whitesnake, niko se više ne bi ni sećao ovih pesama. Upravo je on čuvar tradicije tog davnog perioda, i upravo nas on vraća u ovaj period zasluženo, sa jednim novim pristupom i apsolutnim pravom na to. Verovatno će značaj ovog albuma porasti kako vreme bude odmicalo a i negativni komentari će splasnuti. Nemoj samo da tad već bude kasno. David je nedavno izjavio: „Mislim da bi bilo bi „cool“ izaći i svega na isti način na koji sam i ušao u ovaj biznis“. (7) Šta bi to moglo da znači? Da li to David Coverdale potajno najavljuje svoj odlazak u penziju? Nadajmo se da nije tako, međutim vreme će pokazati.