Preslušavanje: Elektromattik – Daniel Mihajlović Deni i Nemanja Ilić vas vode kroz album „Otrovan“

Kao što to obično biva na stranicama našeg i vašeg bloga, čak i u ovim teškim i neizvesnim vremenima, uvek smo spremni da unesemo neke novine u naš rad, pa tako ovoga puta imamo jedno malo drugačije „Preslušavanje“. Ovom prilikom slušamo album prvenac beogradske grupe Elektromattik pod nazivom Otrovan, koji je izašao prošle godine i koji po našem mišljenju spada, sasvim sigurno, u Top 3 domaća izdanja 2019.godine. Čudno je upravo to, da u gotovo ni jednom jedinom glasanju ili godiišnjim top listama ovo izdanje nije bilo uključeno.

Mnogo toga smo, što se tehnikalija tiče, o ovom albumu već rekli u intervjuu koji je za naš sajt dao frontmen grupe Daniel Mihailović Deni. Sada prelazimo na samu srž i idemo pesmu po pesmu i to zajedno sa Denijem i Nemanjom, koji će ovom prilikom biti vaši vodiči kroz ovu jednistvenu ploču. Ako ste se ikada pitali kako nastaju najbolje pesme, koja je tajna pisanja dobrih tekstova, zašto je flanger posle toliko vremena pobedio phaser i kako nastaju najbolji gitarski rifovi, saznajte u ovoj jedinstvenoj recenziji.

Elektromattik:

Daniel Mihailović Deni – vokal

Nemanja Ilić – gitara

Milos Marković Felix – bas gitara

Nemanja Todorović – bubanj

1. To Što Vidiš To i Dobijaš

Deni: Tekst govori o iskrenosti na svakom polju, u svim aspektima, odnosu sa ljudima, priajteljima, devojkom, samim sobom. To ti je to. Nema sada tu neke smišljene planske prezentacije sebe, da se dopadneš, osvojiš, ukradeš, ne znam ni ja šta već. Tu sam pesmu napisao u cugu, u kafani, melodiju, metriku, sve … imao sam je u glavi kao neki kratki RnB/Punk,ali onda je Nemanja, kada sam mu poslao snimak „a capella“ iz fona, napravio ovu muziku, potupuno drugačiju, i sve je leglo savšeno na 1, iako je bilo sasvim suprotno od onoga što sam zamislio… ne suprotno – bolje. Zatim su, na probama Isidor i Felix, dodali neke beat/bass momente koji su sve to digli, bar po meni, još više muzički.

Nemanja: Mislim da sam imao taj clean rif neko vreme… od njega je počelo, što se muzike tiče. Tematski je leglo na tekst i sve ostalo se prirodno ukazalo. I taj kontrast strofe i refrena. Nazovi solo, je namenski otklon od nečega što bi po default-u odsvirao 99% slučajeva. Pobrao je neviđena gađenja od strane gitarista… što je meni barem i bio cilj.

2. Benzin

D: E, to sam napisao kada mi je Nemanja, citirajući neku pesmu, ne sećam se čiju, rekao “ I feel gasoline“, Bol na Braču, more , WC, hahaahah… i ta je izašla u jednom dahu. Valjda mi je celo to putovanje bilo okidač da to izleti, a imaš i onaj deo: „Ne mogu ponovo da živim isti dan„, to ti je moj lični užas od repetitivnog života, znaš ono; nekakav posao, pa dođeš kući, pa ručaš, pa spavaš, pa serija… ili šta već. To bi me ubilo za mesec dana, tako da, iako je zapravo jedna road-trip pesma u pitanju, ona govori, tj. benzin je metafora za pokret, put, stvarni ili unutarnji, promenu monotone svakodnevnice…

N: Dead Weatther – njih sam manijakalno slušao to leto. Sistematski sam isprao mozak Deniju celom diskografijom, tako da ne verujem da sam baš citirao (još manje pokušao da otpevam)… puštao sam ih 843 puta na dan i eto istorije. Što se tiče muzike, mislim da smo ze jedno veče sve sklopili. Za solo sam takođe optužen, ovoga puta da sam najveći ljubitelj Iron Maiden-a – iako je taj Maiden rezultat moje lenjosti (kako najlakše odsvirati nešto)… ali, možda stvarno i podseća na Iron Maiden, nisam ekspert na tom polju.

3. Nije Lako

D: Ovo je proizišlo iz nečega što inače nikada ne radim, zapravo, priajteljica mi je dala jedan roman za čitanje, i njegov siže, znaš ono, kada klinci prepirčavaju lektiru, mogla bi da bude ova pesma… e sada, potrefilo se da ta radnja, ta devojka iz romana, ima sličan životni put kao i jedna moja prijateljica, kao da je u romanu na glamourozniji način modifikovan njen život, pa sam spojio u pesmu pročitano i ono što znam o njoj, dobivši taj tekst vrlo lako. A nije lako…

N: Koliko se sećam isto za jedno veče sve, ajmo rif – može, ajmo refren – može. Ništa glamurozno niti okultno ne posotoji u nastanuku ove pesme.

4. Mesečar

D: Nemanja, Isidor i Felix su nešto džemovali na probi, da se zagreju, i mislim da je cela linija strofe, beat, atmosfera, sve je to izašlo njima u komadu i odmah mi se javilo to, ta priča o mesečaru, na putu od kuće sa probe, ceo taj tekst u nekim fragmetima. Kada sam stigao kući, pošto sam na ulici mrmljao sve te delove u diktafon/telefon, samo sam smisleno složio sve u celinu, skapirao o kome i šta pišem. To neću baš da ti kažem, ali radi se kao i uvek o stvarnoj osobi, eto u ovom slučaju o više osoba, ženskih. Obožavam ovu pesmu i jedna mi je od najdražih ikada.

N: Taj glavni rif je isto stajao neko vreme. Nešto sam u ludilu transponovao neke klavirske deonice sa nekih soundtrack-ova na gitaru i desio se taj rif. Takođe pošto sam u tom periodu, posle dugog eksperimentisanja, opredelio za flanger kao „weapon of choice“ za modulaciju (iako sam bio provoborac phaser-a za vreme Polyester Shock-a), morao sam da ga iskoristim – a predrefren je bila idealna meta. Fun fact za „guitar nerdove“ : dok smo snimali gitare Marko (Marović – producent i snimatelj), je doneo japanski Boss BF-2, što je možda doprinelo tome da svi kažu da ova pesma najviše podseća na The Cult. Interesantno je da je u celoj pesmi jedna te ista harmonija, koga zanima…

5. Sav Tvoj Mrak

D: Sve je krenulo od refrena. Naime, jedan moj prijatelj je imao neke probleme sa devojkom, dugo smo pričali na tu temu, znaš ono, maratonski razgovori i onda se meni nakon prekida jednog od tih maratonskih razgovora javio taj refren, sa sve oniim „oooo“, jer je neki Dawid Bowie išao u pozadini tokom telefoniranja, pa sam očito to od njega maznuo, a sve ostalo u tekstu je na ivici transkripta tih naših razgovora, bilo je potrebno samo da složim u formu teksta sa pesmom. To ti je jedan jedinstveni luksuz kod pisanja tekstova, možeš da razgoliš i svoju i tuđu emociju do najsitnijih detalja, skineš svoj i tuđi teret sa grbače, da to čuje bezbroj ljudi, a da pri tom ostaneš savršeno diskretan. Jako mi je draga ova pesma.

N: Taj „oooo“ je bio kamen temeljac, tj refren, odatle je sve počelo. Gitarske deonice za strofu su se isto neko vreme vukle i udomile se u ovoj pesmi. Još jedan fun fact – Deni je insistirao na akustičnoj gitari u refrenu rečima: „Radi šta hoćeš ali ja ću umreti bez akustične gitare na tom mestu“. Tako da sam morao da se suočim sa svojim najvećim neprijateljem – akustičnom gitarom ili laganom i bolnom smrću prijatelja. Sad, ja sam naaajveči idiot što se tiče akustične gitare, pre ću obou ili sitar da savladam nego nju. Verovatno zato što sam odmah kao klinac krenuo sa električnom. Tako da sam posle neuspešnog moljakanja eventualnih volontera za taj nezahvalni zadatak (jedan akord na akustičnoj) uspeo u poduhvatu.. na svoje čuđenje i „with a little help with my computer friends“, khm, khm…

6. Moram Da Te Pronađem

D: Ne bih baš ulazio u analizu ove pesme. Na prvo slušanje ona deluje kao ljubavna pesma. A nije. To je to.

N: S obzirom da ne sviramo obrade, morao sam da nađem način da neke svoje omiljene pesme ubacim u repertoar. Što je slučaj sa glavnim rifom ove pesme…naravno uz varijacije. Ko pogodi koja je pesma u pitanju (i najbitnije ko svira) – poklanjamo disk. Hint: beli Les Paul Custom (ko se usudi da pomisli – nije Bregović). Takođe i solo je minijaturni stilski omaž jednoj grupi. Sećam se da sam ovu pesmu sklopio u dva ujutru i morao sam u ludilu, po bljuzgavici, odmah da odem do Denija da mu otpevam refren.

Junkyard: Vaše odgovore pišite u komentarima ispod teksta! U saglasnosti sa Denijem i Nemanjom, ukoliko date tačan odgovor, CD će vam biti poslat kada se završi kriza u kojoj se trenutno nalazimo.

7. Otrovan

D: Tekst za Otrovan sam imao par godina pre nego što je pesma snimljena, i tekst i melodiju. U mojoj varijanti bila je znatno brža, što bi bila žešća greška. Tekst govori, opet, o jednom mom prijatelju, koji je ceo tok života nekoliko generacija beogradskih umetnika u svom slučaju doveo do autodestruktivne perfekcije. Bukvalno taj pattern, koji većina nas ima odštampan na čelu, oslikao na najgori mogući način po sebe, živeći ga. Zato je i tako tmurna, nema tu ničega dobrog, mislim da vrlo dobro opisuje svaki taj užasan repetitivni model života koji je nastao jednom smenom vremena, naglom, ono kako se živelo i šta se cenilo kod ljudi u gradu nekada, i kako je sve odjednom drugačije, kako ništa više nije važno što je bilo važno, muzika, kodeksi ponašanja, sve na čemu smo gradili svoje karaktere, poglede na život, prošlost, budućnost,.. sve je to za godinu dve potpuno nestalo, to kod posvećenika napravi opasan lom u glavi, sve u šta veruješ i šta te vodi odjednom ne postoji… ili postoji, ali samo kao neka informacija, periferna, nebitna, a ti to živiš. E tu nastaje autodestrukcija, da bi se stvari podnele, što nikako nije dobro, užasno je. Dakle, ovo nije autobiografska pesma tačno onoliko koliko jeste.

N: Ovde je već bio dan kada mi je Deni poslao snimak senbe sa akustičnom gitarom. Sada, trebalo je da ja to složim u pesmu.. ne znam zašto, ali odmah sam amputirao tu akustičnu gitaru (možda pomenuta trauma od iste) i uzeo samo tekst kao materijal. Brzo se uklopila i ta muzika… mislim da je i dalje bio dan.

8. Povedi Me

D: Ima ta priča kako su Mick Jagger i Keith Richards tokom dovršavanja tekstova za Exile On Main Street, seckali delove novinskih naslova, pa ih sistemom random spajanja, vadivši ih iz šešira, dobili ono što su Rocks Off ili Tumblin’ Dice. Ja to nisam radio, ali sam imao gomilu nekih strofa, na toni različitih papira, i pregledajući ih, uzeo sam one koje su mi bile kao da su iz iste pesme, koje pričaju istu priču, slepio ih, te dobio ono što je Povedi Me. Fora je da sam skapirao da sam u raznim delovima godine pisao, potpuno nepovezano, strofe sa istu pesmu, da se pesma sama kao magnetom sklopila iz tih naizgled nepovezanih delova. A refren, pošto se očigledno radi o stvarnoj osobi, kaže: „Hajde povedi me, gde nikog ne vidim i ne čujem“. To ti je ono, kada se zatvoriš sa devojkom negde, odsečen od sveta, kada ste upućeni samo jedno na drugo, na neke lepe stvari, bez da ti neko zvoni, da te davi, traži nešto, smeta… Kada rade samo čula koja treba da rade. Mada tu je i frka, opet lična stvar: “ Ti si žilet na mojoj vilici, a ja sam isto što i ti“!

N: Ova pesma ako nije doživela bar sedam inkarnacija, a nijedna nije bila kako treba. Čak smo i mislili da je odstranimo kao evidentnu crnu ovcu, sve dok negde nisam čuo ovu gitaru (mislim da je bio neki skate-punk bend, nešto sasvim levo), koju sam iskoristio za strofu, dodao ovaj british rif, prebacio u dur, okrenuo i promenio celu pesmu, mama. Konačan udarac zadao je Felix tako što je svojim fenomenalnih bas linijama podigao i premestio je negde u CBGB sedamdeset i neke, kao nizdati single grupe Blondie.

9. Telo Pamti Sve

D: Stvar, tj. tekst koji može direktno da se nadoveže da Otrovan. Ovo je već vrlo autobigrafska stvar, znaš, ide sa godinama ta pesma, ne verujem da baš neko sa 16 ili 20 može da je shvati na način na koji je shvata neko sa 40 ili 60. Refren može da se posmatra i bezobrazno, haha, mada mi to uopšte nije bila namera. Mislim da je sve jasno kao dan kada se pesma čuje, nema potrebe da nešto puno objašnjavam, sve je lepo nabrojano, sa sve zaključkom u vidu refrena. A da, i ona je nastala u kafani. To je jako bitno, kafani bez muzike.

N: Hmm.. mislim da je ovde isto „na keca“ nastala muzika. Definitivno se brzo odigralo zato što se ne sećam da smo je vraćali i obrađivali. Fun fact: Telecaster na kraju!

10. Ovde Moraš Da Znaš Gde Si, Da Bi Znao Gde Si

D: Zatvara album. I to ne slučajno. Refren je postojao jako dugo, i melodija i tekst, napisao sam to, pevušio, a da ni sam nisam znao poentu, međutim, osećao sam da ima nekog smisla ako mi je izašlo „u cugu“. Onda sam, kada smo radili ovaj album, skpirao da zapravo mislim na sve: i ovo proseljačenje duhovno na kojem se danonoćno radi ovde, ili vrlo verovatnije, na konačno davanje legitimiteta tom užasnom seljaštvu koje je ovde oduvek sveprisutno – ne mislim naravno na seljaka-zemljoradnika, to su najdivniji i najčistiji ljudi, već na ove koji uspešno igraju kolo na sred grada, koje pokreće taj melos u svakom smislu, ne mora nužno da bude narodna muzika… i na rock muziku u zadnje vreme i na sopstvenu nesnađenost u svemu tome, dakle, na gomilu pitanja i sranja koje muče koliko mene, toliko i moje prijatelje sa kojima razgovaram na te teme. Nije neka duboka filozofija – prokuvao mozak od konstantnog ključanja na nasilno nametnutoj plotni seljaštva i besmisla ovih odozgo, ili sa ove strane, ili onih odozdo, svejedno. Opet pesma o generacijama…

N: Koliko se sećam jedna od prvih koju smo sklopili.. možda čak i prva. za jedno veče sve je bilo gotovo i u ovom slučaju, što se tiče konstrukcije. Takođe ništa misteriozno.

Oficijelna stranica grupe Elektromattik