Buckcherry – Hellbound (2021) Recenzija
Za dvadeset pet godina karijere klaifornijski rokeri Buckcherry uspeli su da, sa još nekoliko vršnjačkih bendova, vrate klasičnu rock n roll muziku iz ambisa u koji je upala tokom devedesetih. Hvala im na tome i hvala im što su i dalje prisutni na sceni i to ovoga puta sa novim albumom Hellbound, koji dolazi svega dve godine nakon izdanja Warpaint. Za te dve godine nije se desilo baš mnogo toga iz svima dobro poznatih razloga. Kada je konkretno reč o grupi, za te dve godine uspeli su još jednom da prođu kroz promenu postave. Kevin Roentgen, gitarista koji je zamenio osnivača benda Ketih Nielson-a 2017.godine i bio prisutan na prethodnom albumu, iznenada je napustio grupu, tako da su se Josh Todd (frontman), Stevie D. (gitara) i Kelly LeMieux (bass), bacili u potragu za novim gitarošem. Loptica je ovog puta pala na gitaristu grupe Jetboy Billy Rowe-a. Ah da, promenili su i bubnjara čisto da dodamo.
Da li zbog promene ili možda zbog prebrzog izbacivanja novog albuma, odnosno nedovoljnog sazrevanja prethodnog, Hellbound deluje kao neki left-over pomenutog Warpaint-a. Nije da nema loših pesama već jednostavno album u celini i to nakon nekoliko preslušavanja, zvuči dosta tanje i slabije nego neki raniji radovi, posebno kada je reč o zvuku gitara. Generalno to jeste Buckcherry koji se očekuje i na kraju uvek dobije, osim što je ovoga puta osećaj ushićenja oko i nakon izlaska ovog izdanja izostao. Bolji deo albuma čine numere poput furiozne uvodne cepačine 54321, zatim jedne old-school bakčerijevske Hellbound i eventualno pesme broj 7 pod nazivom Junk koja dosta dobro stoji u tom nekom elektrificiranom novotalasnom classic rock maniru koji je danas na ceni. Ako neko zna da napravi takvu pesmu onda je to definitivno Buckcherry koji je godinama pre reinkarnacije novog classic rock-a svirao upravo to. Ostatak izdanja čine poprilično osrednje pesme poput So Hott, Gun, No More Lies i Here I Come i upravo je to najveći problem ovog izdanja i razlog zbog koga se ovo izdanje definitivno čini slabijim od svog prethodnika. To je to neko „meso“ koje nedostaje… Ipak, u trenutku kada vam se čini da ovom izdanju nema spasa Josh Todd i ekipa izbacuju Waisting No More Time na mestu broj osam, koja je nešto smirenijeg tempa ali ima tu neku karakternu crtu starog BC zvuka. Poslednje dve pesme Way i Barricade su kako god okrenuli i obrnuli, napravljene za izbegavanje.
Sve u svemu kad se podvuče crta album Hellbound definitivno nije nešto što bi smo preporučili bilo kome ko ovoga trenutka počinje da otkriva grupu Buckcherry. Jednostavno, ovo izdanje deluje kao da je rađeno na brzinu, što možda i jeste slučaj obzirom da je pandemija promenila planove svima, pa se bend u nedostatku živih nastupa odlučio da ponovo poseti studio. Takođe, deluje da su neke pesme rađene sa ciljem da se puštaju američkim domaćicama dok prave ručak i slušaju lokalne radio stanice. Posebno one dve poslednje. Ocenjivati Buckcherry i pisati recenzije o njihovim izdanjima ravno pisanju o AC DC ili Iron Maiden. To je onaj momenat vezan za takvu vrstu bendova kada znate šta vas očekuje i šta možete dobiti. Elektrificirani Chuck Berry rifovi, ritmične i brze pesme za đuskanje sa prljavim vrištećim vokalima Josh Todd-a. Čini se da je ovoga puta svega toga bilo nekako premalo. Pravi Buckcherry sladokusci će sa ovog izdanja možda uzeti poneku pesmu za sopstvene plejliste dok će ostale vrlo verovatno pasti u zaborav do neke nove prilike kada bend bude slavio svoj jubilarni deseti album u karijeri. To već mora biti grandiozno!
Buckcherry @ Website – Facebook – Twitter
Album poslušajte ovde:
