Metallica – 72 Seasons (2023)
Najiščekivaniji album godine od strane najvećeg metal benda na svetu, koji je svirao na najviše kontinenata u istoriji muzike, sa najvećom mogućom promotivnom kampanjom pre i posle izdanja, stigao je na striming servise i poneke police 14.aprila 2023.godine. U to ime, ajmo jednu recenziju ili bolje rečeno jedan osvrt na jedanaesti album u karijeri grupe Metallica.
Pre nego što krenemo sa našom recenzijom, da vidimo prvo šta su o albumu rekli naši čitaoci! Pitanja smo postavili na Facebook i Instagram stranici i dobili sledeće odgovore:
„Fešta za uši. Ono što snime, to i odsviraju uživo. Znači jedna ozbiljna institucija.“
„Švercuju se zadnjih 30 godina.“
„Skroz pristojan album. Taman kako treba da zvuče 2023 godine.“
„Bio sam juče u bioskopu i prvi utisak je da mi se album sviđa iako sam očekuvao suprotno. Drugi deo mi je više prijao i prijatno me iznenadilo da mi se dopala pislednja numera iako traje 11 minuta, a malo je dugih pesama koje mi se dopadaju. Meni se lično naslovna numera najmanje dopala.“
„Dva puta sam ga preslušao i što se mene tiče na lestvici od 1 do 10 ocena 4 do 5. Verovatno ću ga slušati još u bliskoj budućnosti pa će mu i ocena malo porasti. Šta znam, ima tu svega što su do sada radili ali najviše ono što rade poslednjih 20 i kusur godina. Singlove koje su izbacili pre albuma sam preslušao jednom ili dva puta (više volim onu varijantu kada se objavi singl neposredno pre izdavanja albuma pa ostali singlovi izlaze kasnije dok turneja i prodaja albuma uveliko traje, ali danas su drugačija vremena) tako da su mi sada ti singlovi na celom albumu više i bolje legli. Ima dobrih rifova, bass gitara gruva, bubanj mi je manje više monoton ali takve su pesme pa i ne može drugačije, solaže su totalno bez ideja, na trenutke melodične i dobre ali ništa posebno. Eto za mene lično to bi bilo to na drugu loptu……. Mogu da ti kažem da ga trenutno slušam po treći put. Sad je već čisto 5 od 10. Treba albumu dati vremena da se slegne „
Osim da nam daju svoje mišljenje o albumu 72 Seasons, za naše čitaoce smo imali i poll na Instagramu gde su mogli da biraju koji im se od tri poslednja albuma benda najviše sviđa. Rezultat je pokazao ovako:
Kao što se iz priloženog vidi, mišljenja naših čitalaca su dosta oprečna, što se u neku ruku i očekivalo. Sa druge strane ovaj poll pokazuje pomalo i zabrinjavajuću sliku kada je u pitanju novi album… No, to je to što se tiče čitalaca Junkyard Rock Stories. A kako smo mi videli ovaj album?
Pre svega, uradili smo jednu hiruški preciznu recenziju albumometarskog tipa. Sećate se Albumometra? Da, bila je to šema na osnovu koje smo nekada recenzirali albume. Ipak, ovog puta smo se opredelili za jednu malo prostiju verziju, koja doduše, jednako precizno opisuje stanje a glasi ovako: za pesmu koja nam se sviđa dajemo 1 poen; za onu koja je tu negde (meh) ni tamo ni vamo 0.5; i na kraju ako nam se pesma ne sviđa , ne dobija ništa. Vrlo prosto.
Dakle kada je u pitanju album 72 Seasons, najveći mogući skor je 12/12, s obzirom da album nosi 12 pesama. Posle nekoliko preslušavanja bodovanje izgleda ovako:
1. 72 Seasons 1
2. Shadows Follow 0
3. Screaming Suicide 0
4. Sleepwalk My Life Away 1
5. You Must Burn 0,5
6. Lux Æterna 1
7. Crown Of Barbed Wire 0,5
8. Chasing Light 0,5
9. If Darkness Had A Son 0
10. Too Far Gone? 1
11. Room Of Mirros 0
12. Inamorata 1
Ocena: 6,5/12
Dakle ocena je 6,5 odnosno to mu dođe nekih 54%, što, reklo bi se, i jeste prava ocena koju bi ovaj album trebalo da dobije. Bar što se nas tiče. A vidimo da je i generalno mišljenje ljudi podeljeno, tako da je ipak sve to „tu negde“.
Za kraj evo i našeg, kratkog, mišljenja o albumu grupe Metallica 72 Seasons.
Singlovi su vrlo dobro pokazali šta se može očekivati od albuma. Još tada smo pričali da su pesme Screaming Suicide i If Darkness nešto najdosadnije što je moglo da se izbaci kao singl, sa najiščekivanijeg albuma godine, i da su te pesme u svakom pogledu ne bi mogle da se nađu na Load i Reload pločama, na koje svojim prizvukom vuku. Druga dva singla Lux Aæterna i 72 Seasons malo su popravili stanje, tako da smo u sam album ušli „ni tamo ni ovamo“. Od ostalih, izdvojili bi smo Too Far Gone jer je jedina koja ima neku istančanu melodičnost i Sleppwalk My Life Away jer je bas gitara u prvom planu, kao Inamorata koja ima dobrih delova ali je ipak bespotrebno duga. Ovo ostalo je sve tu negde (meh) ili je totalno promašeno.
To što je neko mator i „još se drži, svira i praši“, za nas nema apsolutno nikakav značaj. A baš je to jedan od glavnih argumenata koji daju oni kojima se ovaj album sviđa ili koji su preveliki fanovi ove grupe pa nisu u stanju da im nađu zamerku. Jednostavno, nema tu „alal im vera, gle kakvi su a još rokaju“, i da to bude jedini argument, ako je sve bezidejno, ako se ponavlja, ako su pesme bezrazložno dugačke, ako solo gitarista posle 50 godina sviranja ne može da osmisli neku drugačiju solažu i tako dalje i tako dalje… U tom slučaju, ćao,u penziju, jer ima zilion drugih grupa, starih iili novi, koje „praše“ ali koje imaju pesme.
Sve u svemu, ovo je jedan od onih albuma koji su za zaborav nakon nedelju dana od izlaska. Negde je na nekom stranom mejnstrim rock/metal sajtu pisalo da je ovo njihov najbolji album nakon And Justice For All. Ma dajte molim vas! Ovaj album nije do kolena ni isflekanim Load i Reload a i krti St. Anger ga prestiže za nekoliko hitova, koje 72 Seasons apsolutno nema. I to je to.